Branko Miljković

[crvendac_011]

Pohvala svetu

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete

​

 

[crvendac_011]

Pohvala vatri

Pohvala vatri

I

Ona nema nikoga
osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

​

 

[crvendac_011]

Lauda

Lauda

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.

​

 

[crvendac_011]

More pre nego usnim

More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

​

 

[erinija]

Prelid

O hladna vatro koja izgaraš
Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
I nastave život kriomice

 

[erinija]

POREKLO NADE-Osećanje sveta


Prošlost vatre

Ona uči zvezde da budu jetke
Spava sa svojim mrakom iz zagriženosti
Spanđala se sa vremenom
Mešajući svoj pepeo sa svežinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina
Njena će nemoć osvetliti naše puteve
Sunce je ime njenog nasilja
Njena izdajstva skriv ljudsko srce

Ona je priznala sever
Ona pod starost blagosilja ciču
Ptica koja sebe stvara iz svoje nemaštine
Čita led iz njenog uma

Na način umiljat i strašan
Dani su različiti al svetlost zore je ista
Zagađena vatra u glavi, bivša reč
Buduću zoru uči surovosti

 

[erinija]

POREKLO NADE-Osećanje sveta

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

 

[erinija]

Pesnik

On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvaen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.


Prijatelju putniku

Kroz tuđe srce vodi pravi put
Ko drugačije putuje nailazi na tamu
O dokle li će tužan stići
Taj što više nema šta da kaže

Uzalud učene vatre s visoka čela
Slepac zna kraći put do zore
I predeli nepokretni kao nada
Sriču svoje ime na njegovoj usni

 

[PYC]

Orfejski amblem lirike




Autor: Nenad Grujičić Pet, 11/02/2011 - 11:17

​

BRANKO MILjKOVIĆ (1934-1961)


​

Sutra se navršava pola veka od kada je na tragičan način u Zagrebu okončan život Branka Miljkovića (1934-1961), jednog od najznačajnijih pesnika srpskog jezika. Rođen je u Nišu, gde je i objavio prve stihove,
a književnu slavu je stekao u Beogradu, gde zauvek počiva. Bio je pesnik, esejista i prevodilac. Iza sebe je ostavio pet pet knjiga stihova orfejske snage, koje i danas utiču na savremeni poetski izraz.

Branko Miljković je orfejski amblem lirike, dvadesetsedmogodišnji sin poezije u zaustavljenom klinču sa bogovima i čudima jezika za sva vremena. Ono njegovo čuveno „ubi me prejaka reč“, pretvorilo se u činjenicu života, odnosno njegove prerane, i danas velom tajne zaogrnute smrti. Izujedan svakovrsnim otrovima i podmetanjima tadašnje beogradske književne čaršije, mladi i slavni Branko će bukvalno pobeći iz „grada na dve reke“ u Zagreb, svoju smrt.



„Jarki cvete kojim vrtovi se leče“, peva Branko i proriče svoj uticaj u srpskoj poeziji koji do današnjih dana ne jenjava, već polako naseljava i novi vek. Jer, pesnik je znao da „jedna bolest“ po njemu će se „zvati“. Nezajažljivi talenat, raspet na giljotinama erosa i tanatosa, kao nikad pre u srpskoj poeziji, ovaplotio je pesnički govor u jurodivo imenovanje sveta: „O hladna vatro koja izgaraš/ Svud oko mene a dan ne stvaraš/ Ne znaju kuće gde odoše ljudi/ Nit pozna jutro one koje budi“. Miljkovićev pesnički jezik je, zaista, pijanstvo uma u najvibrantnijem smislu reči, ona valerijevska patetika koja tvori viši aspekt pesničkog rezona i dometa. To je vrsta tvoračkog zaumlja koje demistifikuje ljudski racio, razobručuje logiku i priprema u jeziku epifanijsku invenciju duha.



Takav pesnički jezik može da izgubi sva svojstva osim jednog – da u ekstatičnom plesu govori istinu! Jer, iz kruga neprestanog umiranja i rađanja izlazi se, upravo, kroz ''patetiku uma'' čije spiralno-vertikalne efektive duha negiraju verbalnu simboliku sveta. Patetika uma je izvan vremena, ona počiva u misterijama jezika. I sam Miljković je govorio da je poezija „višak jezika“. To je dosad, možda, najjednostavnija i najsmelija moguća definicija poezije. Taj „višak“ nikako nije materijal, niti oblik više pismenosti, već aura samoga jezika, njegov energetski inicijal lakokrilih vibracija kojima nije potreban nikakav medij da bi se potvrdio – on poseduje svoj logosni princip i izvor.


Miljković je jezik uzimao kao proces neprekidnog talasanja logosa ka beskraju i nadvremenu. Jezik je pesniku odežda koju menja spram temperature nadahnuća, odelo kojeg će se, na kraju, odreći i bestelesan iščeznuti. Otuda i konkretno Miljkovićevo odricanje od svega što je napisao. Sedamnaest dana pred svoju smrt, 27. januara 1961. godine, on izjavljuje „ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost itd... „. Zatim dodaje: „Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se...“.
Tako eksplicitna silina stava, kreativnog užasavanja nad onim što je napisano, bez obzira na kafansku mitologiju trenutka, ne postoji u našoj poeziji i jeziku. Miljković je pokazao da je bavljenje poezijom demijurška „igra na trapezu“ (koju je inače smatrao najvećom umetnošću), igra života i smrti u jeziku, koja, negirajući stvoreno, može reći neizrecivo, „formulu sveta“. Otuda, neka Miljković, i kao vrsni esejista, sa bukeom serioznog boemskog šarma, zaključi ovaj skromni zapis: „Poezija je istinita po onome što nije rekla“.

 

[crvendac_011]

Branko Miljković: Mladi Verter srpskog neosimbolizma

POLA VEKA OD SMRTI


Branko Miljković: Mladi Verter srpskog neosimbolizma


Jedini pravi svet u njegovom vlasništvu, s pravim cvetom, s pravom pticom, s jednim suncem i milionima zvezda, bila je poezija. I on joj je verovao na reč. Pred smrt, 1961. godine, napisao je u pismu prijatelju: „Sada moje pesme traže moju glavu.“ Smrt mu je uštedela godine života


Ilustracija D. Stojanović


Prispeo je do one mračne šume o kojoj peva Dante. Da li ga je najtragičniji usud smrti u nju vodio? Jednog februarskog jutra, kad je i drvo reklo „Nemoj“.
Je li bio stvoren za opevane ponore ili druge dubine koje hrane sva bića, a ne samo uklete. Vitman je smatrao da su mu pesme dobre samo ako izdrže probu neba. A Branko Miljković – probu smrti, na ličnom primeru, izdržljivošću istovremenog pevanja i umiranja, jednačenjem praelemenata sveta sa šakom pepela ili bilo čega drugog što je bilo vatra ili bi to moglo biti.
Zbirkama Uzalud je budim, Poreklo nade i Vatra i ništa sav je Branko ispevan lično, mada su one celinom uzajamnih odnosa, osnovom svoje umetničke stvarnosti, ponajmanje prepevana autobiografija. Malo je to biti samo ja, i zato je govorio da se i Ajnštajn može prepevati.
Sa nepunih dvadeset i sedam godina verovao je da sve zna što se može znati o smrti, kada je izgledalo da mu se život otkrio. „Isto je pevati i umirati“... pevao je nerazjašnjenim neiskustvom mladosti („mladosti neiskusno sviću zore“), poistovetivši toliko raznovrsne, i te kako različite prirode, živim univerzumom samog stvaralačkog duha. I zaista, duhovni izvor, početak stvaranja pesme, sada i uvek, ostaće tajna, kao i početak Stvaranja sveta. Jer svet kakvim ga je opažao i opevao Branko Miljković stvoren je na uzrocima i merama rađanja i umiranja. Stih suviše poznat, kad god pomislimo na pesnika pune metaforičnosti sintagmatski naslovljene zbirke Smrću protiv smrti (zajedničke po životnom i tragičnom kraju sa pesnikom Blažom Šćepanovićem.) Čujemo te stihove i naizust ih ponavljamo zimskih februarskih dana kad se ni vreme ne oseća da odmiče. A iza pesnikove pogibelji prošlo je ravno pola veka.
No ni sedam i po decenija od rođenja, nije potrebno išta dodavati ili oduzimati jadima mladog Vertera srpskog neosimbolizma; ma koliko tome skloni, kad god dublje zagledamo u pesnika njim samim. Uzalud ga budimo!
On je stvaran ne – bićem: ni duša, ni um, ni život, ni oblik, ni razum, ni granica. Jedini pravi svet u njegovom vlasništvu, s pravim cvetom, s pravom pticom, s jednim suncem i milionima zvezda, bila je poezija. I on joj je verovao na reč.
Ponudio joj je svu svoju ljubav. Zatim se ta ljubav udaljila od njega. Kao lasta u njegovoj oproštajnoj pesmi, ličnom sudbinom osveštana: „Ne idi svete, ne ostavljaj me naivna lasto.“ U ovom svetu bez iluzija morao je nestati od tuge i neizvesnosti. To je moralo da se desi onome koga je vatra osudila – igrao se njome, i izgoreo.
Pred smrt, 1961. godine, napisao je u pismu prijatelju: „Sada moje pesme traže moju glavu.“ Smrt mu je uštedela godine života. Dođu uvek oni mutni i zbrkani dani kada pokušavamo da ubedimo druge i sebe da nam je suđeno sve ono što nas snađe. Strašna ljubav prema životu pomogla mu je da pogleda smrti u oči. Svojom poezijom, Branko Miljković je ponudio još jedno ispitivanje samih sebe, kao poslednje putovanje u tragične predele naše budućnosti, ka godinama u kojima će, kako je mislio i pevao, neki svemir ponovo da nas stvori.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Branko Miljković
PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.

Saša Hadži Tančić
Objavljeno: 05.02.2011.
Izvor: Politika