- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
"Ko ponizi duh, završiće loše"
Ranije su glumci propadali na pozorišnim daskama uglavnom zbog loše glume. Danas propadaju kroz daske, jer su pozorišta u katastrofalnom stanju. Plate primaju na rate ili poček, a to će potrajati jer je država za narednu godinu izdvojila manje od jednog procenta budžeta za kulturu. Crno nam se piše, kaže za "Vesti" glumac Branislav Lečić, nekadašnji ministar kulture, jedan od vođa plišane revolucije, pokretač i osnivač nekoliko partija.
Branislav Lečić, glumac
Šta se može u kulturi sa tako malo para?
- Ništa, preti nam katastrofa. Izuzev Narodnog pozorišta u Beogradu, sve pozorišne kuće u Srbiji se finansiraju iz budžeta grada. Čak je i onaj minimum koji smo uspevali da zaradimo predstavama doveden u pitanje. Ne može se očekivati da pozorišta prave populističke predstave, jer to gubi smisao. Možda bi na kratko donelo neku paru, ali ne bi bilo napretka. Kultura je uvek bila izbor srednjeg sloja građana, onih koji imaju posao, stabilnu egzistenciju i potrebu za kulturnim sadržajem. Ali, kriza je velika, narod nema para ni za osnovne stvari, pa ne možemo očekivati da će redovno posećivati teatre.
Milka Forcan, dojučerašnja saradnica Miroslava Miškovića, imenovana je za člana Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu.
- Ne mislim da je to loše. Mislim da je ideja bila da ona svojim poslovnim iskustvom može da pomogne da tamo stvari krenu bolje. Politika Narodnog pozorišta je autonomna i ne verujem da postoji bilo kakva pozadina.
Kakvo je stanje sa kulturom u drugim sredinama u Srbiji?
- Svaki grad ima potrebu za kulturom, pa je neophodno da se u manjim gradovima prave predstave pored toga što gostuju beogradska pozorišta. Politika ne bi trebalo da se meša u kulturu, niti bi valjalo da promena vlasti u opštinama ima uticaja na pozorišni repertoar i kulturnu scenu uopšte. Bilo je govora o tome da se jedna trećina predviđenih sredstava za kulturu na nivou države izdvoji za potrebe kulture u lokalnim sredinama, da lokalne samouprave takođe obavezno izdvajaju deo za kulturu, a da ostatak potrebnog novca kulturne ustanove pribave od sponzora.
Može li doći do zatvaranja pozorišta ako ne bude para?
- To bi bilo veoma tragično. Duhovni život nacije je jako važan, jer na osnovu njega se stvara atmosfera koja pomaže građanima da prebole materijalne probleme. Ko ponizi i potceni duh, završava loše. To ne sme da se desi i ja verujem da se, bez obzira na krizu, neće desiti.
Šta treba učiniti da bi se stanje izmenilo?
- Potrebna su nova rešenja, pored ostalih i zakonska. Dok sam bio ministar kulture, napisan je zakon o pozorištu i scensko-muzičkim delatnostima. Međutim, zakon sam po sebi ne znači ništa ako se ne primenjuje u praksi. A da bi se primenjivao, mora biti usklađen sa Zakonom o radu zbog specifičnosti delovanja u kulturi.
Da li je taj vaš predlog zakona uopšte stigao do Skupštine?
- Nije. Kad je ubijen premijer Zoran Đinđić, sve je stalo, pa i to.
Prošlo je više od 10 godina, a ništa?
- Ništa.
Zašto je uopšte stopirana priča sa zakonom o kulturi?
- Drugi ministri su verovatno shvatili težinu celog posla, pa su odustali. Zakonom je predviđeno da oni koji su dugo radili u kulturi ne mogu dobiti otkaze, ako ih zamene mlađi, već da idu u penziju. Ljudi bi se ugovorima vezivali za pozorišne kuće, tačnije za projekte. Trebalo je da postoji nacionalna mreža i da se zna repertoar pozorišta u celoj Srbiji za narednih godinu dana. To bi se zvalo "Srbija, naš glavni grad" kao što je to slučaj u Holandiji ili nekim drugim evropskim zemljama. Mora se uraditi decentralizacija kulture.
Imate li primedbi na kandidate za nacionalnu penziju?
- Nemam, jer svako ima drugačije mišljenje o tome ko je zaslužio. Nadam se da je komisija objektivna, članovi se menjaju, tako da je sve u redu.
Bili ste kandidat za predsednika Demohrišćanske stranke, zašto ste odustali?
- Mene ne zanima funkcija u stranci, samo sam želeo da ispoštujem Vladana Batića, čoveka koji je vodio stranku i nažalost više nije među nama. Demohrišćanska stranka je još odranije u savezu sa Demokratskom strankom. Godinu i dva meseca sam čekao da nadležno ministarstvo verifikuje moju kandidaturu. To se nije dogodilo. Imao sam utisak da me bojkotuju, tako da sam se povukao. Sada je Batićeva kćerka Olgica na čelu partije i poslanik u parlamentu i ja sam zadovoljan.
Da li vam je dosta politike?
- U Srbiji je neophodno aktivno učešće u politici, jer svi od nje mnogo zavisimo. Još dok je Zoran bio živ, dok smo obarali Miloševića, naučili smo da moramo da budemo u politici da bismo nešto promenili. Baviću se politikom. Moj život je pozorište, a u politici sam dugo godina tako da ne mogu odjednom da nestanem. U Srbiji je neophodno baviti se politikom i učestvovati u njoj, jer od nje sve zavisi. To je jedini način da poboljšamo život.
Plate na odloženo
Da li glumci redovno primaju plate?
- Sve zavisi od pozorišta do pozorišta. Negde su smanjene, negde zarade daju na odloženo, ali nigde nije stabilno. Zavisi od toga kako se uprava pozorišta snađe. U svakom slučaju, nijedan srpski pozorišni radnik ne može tačno da računa kada će mu biti plata.
Revolucionar u fotelji
* Branislav Lečić rođen je u Šapcu 25. avgusta 1955. od oca Aleksandra i majke Živane kao jedinac.
* Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti 1978. godine u klasi Minje Dedića. Vrhunski glumački talenat pokazao je još kao student svojom debitantskom ulogom Fikreta u filmu "Specijalno vaspitanje" Gorana Markovića. Od tada je odigrao više od 60 velikih uloga, što na filmu, što u pozorištu. Kaže da nikad ne gleda svoje filmove.
* Bio je osnivač brojnih alternativnih pozorišnih trupa, političkih ideja i stranaka. Od LDP-a, preko DHSS-a i Moje Srbije. Branislav Lečić bio je jedan od heroja srpske plišane revolucije kod Terazijske česme 1991, a potom i ministar kulture u prvoj Đinđićevoj vladi.
* Otac je troje dece. Iz prvog braka ima sina Ivana, koji je drugi razred gimnazije i Anu, koja pohađa osmi razred osnovne škole. Od 2010. u braku sa 31 godinu mlađom TV voditeljkom Ninom Radulović, sa kojom ima sina Lava. Na sve zlonamerne opaske, Lečić je umeo da kaže da "za ljubav i decu nikad nije kasno".
Izvor: Vestionline
Ranije su glumci propadali na pozorišnim daskama uglavnom zbog loše glume. Danas propadaju kroz daske, jer su pozorišta u katastrofalnom stanju. Plate primaju na rate ili poček, a to će potrajati jer je država za narednu godinu izdvojila manje od jednog procenta budžeta za kulturu. Crno nam se piše, kaže za "Vesti" glumac Branislav Lečić, nekadašnji ministar kulture, jedan od vođa plišane revolucije, pokretač i osnivač nekoliko partija.
Branislav Lečić, glumac
Šta se može u kulturi sa tako malo para?
- Ništa, preti nam katastrofa. Izuzev Narodnog pozorišta u Beogradu, sve pozorišne kuće u Srbiji se finansiraju iz budžeta grada. Čak je i onaj minimum koji smo uspevali da zaradimo predstavama doveden u pitanje. Ne može se očekivati da pozorišta prave populističke predstave, jer to gubi smisao. Možda bi na kratko donelo neku paru, ali ne bi bilo napretka. Kultura je uvek bila izbor srednjeg sloja građana, onih koji imaju posao, stabilnu egzistenciju i potrebu za kulturnim sadržajem. Ali, kriza je velika, narod nema para ni za osnovne stvari, pa ne možemo očekivati da će redovno posećivati teatre.
Milka Forcan, dojučerašnja saradnica Miroslava Miškovića, imenovana je za člana Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu.
- Ne mislim da je to loše. Mislim da je ideja bila da ona svojim poslovnim iskustvom može da pomogne da tamo stvari krenu bolje. Politika Narodnog pozorišta je autonomna i ne verujem da postoji bilo kakva pozadina.
Kakvo je stanje sa kulturom u drugim sredinama u Srbiji?
- Svaki grad ima potrebu za kulturom, pa je neophodno da se u manjim gradovima prave predstave pored toga što gostuju beogradska pozorišta. Politika ne bi trebalo da se meša u kulturu, niti bi valjalo da promena vlasti u opštinama ima uticaja na pozorišni repertoar i kulturnu scenu uopšte. Bilo je govora o tome da se jedna trećina predviđenih sredstava za kulturu na nivou države izdvoji za potrebe kulture u lokalnim sredinama, da lokalne samouprave takođe obavezno izdvajaju deo za kulturu, a da ostatak potrebnog novca kulturne ustanove pribave od sponzora.
Može li doći do zatvaranja pozorišta ako ne bude para?
- To bi bilo veoma tragično. Duhovni život nacije je jako važan, jer na osnovu njega se stvara atmosfera koja pomaže građanima da prebole materijalne probleme. Ko ponizi i potceni duh, završava loše. To ne sme da se desi i ja verujem da se, bez obzira na krizu, neće desiti.
Šta treba učiniti da bi se stanje izmenilo?
- Potrebna su nova rešenja, pored ostalih i zakonska. Dok sam bio ministar kulture, napisan je zakon o pozorištu i scensko-muzičkim delatnostima. Međutim, zakon sam po sebi ne znači ništa ako se ne primenjuje u praksi. A da bi se primenjivao, mora biti usklađen sa Zakonom o radu zbog specifičnosti delovanja u kulturi.
Da li je taj vaš predlog zakona uopšte stigao do Skupštine?
- Nije. Kad je ubijen premijer Zoran Đinđić, sve je stalo, pa i to.
Prošlo je više od 10 godina, a ništa?
- Ništa.
Zašto je uopšte stopirana priča sa zakonom o kulturi?
- Drugi ministri su verovatno shvatili težinu celog posla, pa su odustali. Zakonom je predviđeno da oni koji su dugo radili u kulturi ne mogu dobiti otkaze, ako ih zamene mlađi, već da idu u penziju. Ljudi bi se ugovorima vezivali za pozorišne kuće, tačnije za projekte. Trebalo je da postoji nacionalna mreža i da se zna repertoar pozorišta u celoj Srbiji za narednih godinu dana. To bi se zvalo "Srbija, naš glavni grad" kao što je to slučaj u Holandiji ili nekim drugim evropskim zemljama. Mora se uraditi decentralizacija kulture.
Imate li primedbi na kandidate za nacionalnu penziju?
- Nemam, jer svako ima drugačije mišljenje o tome ko je zaslužio. Nadam se da je komisija objektivna, članovi se menjaju, tako da je sve u redu.
Bili ste kandidat za predsednika Demohrišćanske stranke, zašto ste odustali?
- Mene ne zanima funkcija u stranci, samo sam želeo da ispoštujem Vladana Batića, čoveka koji je vodio stranku i nažalost više nije među nama. Demohrišćanska stranka je još odranije u savezu sa Demokratskom strankom. Godinu i dva meseca sam čekao da nadležno ministarstvo verifikuje moju kandidaturu. To se nije dogodilo. Imao sam utisak da me bojkotuju, tako da sam se povukao. Sada je Batićeva kćerka Olgica na čelu partije i poslanik u parlamentu i ja sam zadovoljan.
Da li vam je dosta politike?
- U Srbiji je neophodno aktivno učešće u politici, jer svi od nje mnogo zavisimo. Još dok je Zoran bio živ, dok smo obarali Miloševića, naučili smo da moramo da budemo u politici da bismo nešto promenili. Baviću se politikom. Moj život je pozorište, a u politici sam dugo godina tako da ne mogu odjednom da nestanem. U Srbiji je neophodno baviti se politikom i učestvovati u njoj, jer od nje sve zavisi. To je jedini način da poboljšamo život.
Plate na odloženo
Da li glumci redovno primaju plate?
- Sve zavisi od pozorišta do pozorišta. Negde su smanjene, negde zarade daju na odloženo, ali nigde nije stabilno. Zavisi od toga kako se uprava pozorišta snađe. U svakom slučaju, nijedan srpski pozorišni radnik ne može tačno da računa kada će mu biti plata.
Revolucionar u fotelji
* Branislav Lečić rođen je u Šapcu 25. avgusta 1955. od oca Aleksandra i majke Živane kao jedinac.
* Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti 1978. godine u klasi Minje Dedića. Vrhunski glumački talenat pokazao je još kao student svojom debitantskom ulogom Fikreta u filmu "Specijalno vaspitanje" Gorana Markovića. Od tada je odigrao više od 60 velikih uloga, što na filmu, što u pozorištu. Kaže da nikad ne gleda svoje filmove.
* Bio je osnivač brojnih alternativnih pozorišnih trupa, političkih ideja i stranaka. Od LDP-a, preko DHSS-a i Moje Srbije. Branislav Lečić bio je jedan od heroja srpske plišane revolucije kod Terazijske česme 1991, a potom i ministar kulture u prvoj Đinđićevoj vladi.
* Otac je troje dece. Iz prvog braka ima sina Ivana, koji je drugi razred gimnazije i Anu, koja pohađa osmi razred osnovne škole. Od 2010. u braku sa 31 godinu mlađom TV voditeljkom Ninom Radulović, sa kojom ima sina Lava. Na sve zlonamerne opaske, Lečić je umeo da kaže da "za ljubav i decu nikad nije kasno".
Izvor: Vestionline