Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Borisav Bora Stanković

Diskusija u 'Književnost' započeta od zjovan29, 27.11.2010.

  1. zjovan29

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Boro Stanković

    [​IMG]

    O Bori Stankoviću i njegovom delu




    Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti

    Najznačajniji pripovedač ovog razdoblja jeste Borisav Stanković (1876-1927). Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba, onako kako su to ranije učinili J. Ignjatović sa Sent-Andrejom i S. Sremac s Nišom. Njegova tematika je socijalno određena a u načinu prikazivanja preovlađuje unutrašnja, psihološka perspektiva. Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka, Iz starog jevanđelja (1899), Stari dani (1902) i Božji ljudi (1902), i dramu KoštanaNečista krv (1910) i Gazda Mladen (1927). Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđev-dan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane – na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša Uvela ruža, lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo. (1902), a započinje rad na romanima
    Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog. Koštana je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu Nečista krv.
    Taj roman donosi sumu Stankovićevog pripovedačkog iskustva i njegovog poznavanja čoveka i sveta. Zasnovana kao društvena hronika rodnog grada, Nečista krv prerasla je u izrazit roman ličnosti, psihološki utemeljen, a da pri tome nije izgubila bitnih obeležja društvenog romana. To je, možda, jedinstven slučaj u našoj književnosti da je postignut pun sklad između sociološke i psihološke motivacije. Lik neobične lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, među kojima se izdvaja snažna ličnost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki ili, čak, psihoanalitički, frojdovski, ali sve što se s njima događa motivisano je sociološkim činjenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staležima, sukobom između starog i novog, između starih bogataša, čorbadžija, koji beskrupuloznu borbu za samoodržanje prikrivaju gospodskim ponašanjem, i novih bogataša, obično seljaka koji se spuštaju u grad, noseći u sebi svežu krv, neistrošenu energiju i rušilačku agresivnost. Drugi Stankovićev roman, nedovršeni i posthumno objavljeni Gazda Mladen, jeste povest o sudbini čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva dužnosti; prosperitetu porodice on je žrtvovao sve, pa i voljenu ženu. Umetnički je ostvaren drukčijim postupkom od Nečiste krvi. Sve je u njemu sažeto, usmereno na ono što je glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je najčešće lapidaran, skoro epigramatičan, rečenice ponekad liče na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a Nečista krv i obiljem dramatičnih situacija, u kojima izvesni detalji često prerastaju u višeznačne simbole. U oba ta romana i u čitavom svom nevelikom opusu Stanković je stvaralac neobične, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio jezički izraz. Pod navalom osećanja i slika kao da mu se pero povija, rečenica se zapliće i posrće, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavost genija" koji je više od drugih naših pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bića.


    Nečista krv

    Bora Stanković



    [​IMG]


    Borisav "Bora" Stanković (Vranje, 31. ožujka 1876. - Beograd, 22. listopada 1927.), srpski književnik, najznačajniji srpski romanopisac na prijelazu iz 19. u 20. stoljeće.

    Rodio se u Vranju, gdje je završio osnovnu školu i maturu u tamošnjoj gimnaziji. Godine 1902. završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Poslije jednogodišnjega boravka u Parizu, 1904. počinje službovanje kao carinik; bio je zatim poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari, a pred Prvi svjetski rat postao je činovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvjete. Ratne 1915. povlači se iz Beograda, listopada ostavlja porodicu u Kraljevu i odlazi u Niš, te u Crnu Goru, gdje je u Podgorici zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd. U poratnom razdoblju Stanković je 1920. činovnik Umjetničkog odjela Ministarstva prosvjete Kraljevine SHS. Godine 1927. umire u Beogradu.

    Borisav Stanković najznačajniji je srpski romanopisac prije 1. svjetskoga rata. Dok je srpska narativna književnost u 19. stoljeću najveće dosege ostvarila u tzv. malim formama (tj. pripovijetkama), Stanković je najizrazitiji primjer pisca moderne koji je po svom habitusu usmjeren ostvarajima na složenijim pripovijednim strukturama kakve egzemplificira roman. Ovdje valja navesti nekoliko povijesnih napomena: srpski je roman počeo relativno rano, u doba jezičnokulturnih reformi Vuka Karadžića. Najistaknutiji protagonist te, slavenosrpskim jezikom pisane literature, bijaše sada zaboravljeni Milovan Vidaković, čiji kvazipovijesni romani obiluju nevjerojatnim obratima i bizarnostima. No, od sredine 19. stoljeća primat u srpskoj prozi, pisanoj standardnim srpskim jezikom koji su oblikovali Karadžić i Đuro Daničić, preuzima pripovijetka (s uglednim predstavnicima kao što su Milovan Glišić, Laza Lazarević), što je na prijelazu stoljeća kulminiralo u duljim pripovijestima Stevana Sremca i Sime Matavulja. U toj plejadi nalazimo i imena pisaca koji su sada predmet interesa skoro isključivo književnih povjesničara (Jakov Ignjatović, Svetolik Ranković, Janko Veselinović, Milutin Uskoković). Stručnjaci nabrajaju više razloga zašto srpska književnost nije u 19. stoljeću uspjela ostaviti značajnija ostvarenja na polju povijesnoga romana (i općenito tzv. većih formi), no, nesporno je da je tradicija realističke pripovijetke, od Lazarevića do Sremca, postavila temelj za opsežnije djelo kakvo je na početku 20. stoljeća stvorio Borisav Stanković. Stanković je kulminacija srpske realističke naracije, jer se u razdoblju između dva rata već javlja raspad realizma i afirmacija novijih strujanja modernizma, poetskoga subjektivizma i formalnoga eksperimentatorstva (Rastko Petrović, Miloš Crnjanski).

    Stanković je u svojim najboljim djelima ("Nečista krv", "Koštana", dio pripovijedaka) nadrastao kanone dotadašnje srpske pripovjedne književnosti. U njegovim se tekstovima, na paradoksalan način, spajaju prikaz društvenoga rasapa poslijeturske Srbije (protkan elegičnim tonom žaljenja za ponešto idealiziranim statičnim patrijarhalnim životom "srpskog orijenta") i psihološka problematika gledana kroz optiku naturalista Zoline škole. Naglasak je u Stankovićevim ponajboljim pripovjetkama i romanima na prenadraženom erotizmu, biološki uvjetovanim i teško kontroliranim strastima te grabežljivoj naravi nadirućega kapitalizma balkanske provenijencije. Piščev je stav prema prošlosti protuslovan: zamjetna je nota nostalgije za nestajućim svijetom, no, još je snažniji Stankovićev naglasak na dehumanizirajućim vidovima orijentalnoga patrijarhata (kupoprodaja žena, promiskuitet, tjelesno zlostavljanje). Dok je Lazarevićeva, a i Sremčeva slika prošlosti idealizirana- Stanković daje dojmljiv opis društva u kojem dominiraju neobuzdani nagoni i koje se savija pod mješavinom socijalnih i gospodarskih napetosti. Pored pripovijesti i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za 1. svjetskog rata opisao je u memoarskom djelu "Pod okupacijom".

    Borisav Stanković je pisac čiji opus čini vrhunac klasičnoga realizma, i to biološko-naturalističke provenijencije. Autori koji su stasali u doba Kraljevine Jugoslavije, a pogotovo kasniji naraštaji, nisu slijedili njegov realističko-naturalistički prosede. Među rijetkim srpskim piscima za koje možemo reći da su nasljedovali Stankovićevu kombinaciju orijentalnoga senzualizma i psihopatoloških raskola u ljudskim odnosima nalazi se Ivo Andrić.

    izvor:korisnaknjiga



    Kostana
    Borisav Stankovic

    [​IMG]

    KRATAK SADRZAJ

    [​IMG]

    Kostana je jednostavan pozorisni komad bez slozene radnje, snaznih sukoba, vjeste dramaturgije.Ali ona nije samo komad sa pjevanjem, raskosn aslika foplklora sa juga Srbije, nego snazna drama tragicnih ljudskih sudbina, slika pojedinacne patnje i kolektivne nesrece. Dogadja se u Vranju tema je koliko stara toliko i savremena-promasena ljubav; akteri su mladi i stari –
    jednako kaznjeni zivotovom i nesrecni. Dramska radnja je razvijena u cetiri cina koji nisu rasclanjeni na pojave.
    Prvi cin.
    Gostinska soba Hadzi- Tomine kuce.Uskrs, predvece, na zalasku sunca. U kuci je nemir:Hadzi-Tomin sin Stojan danima je sa Kostanom sto je izazivalo ocev bijes, majcinu strepnju, sestrinu brigu. Ulazi Hadzi-Toma,bijesno rastura brojanice, grdi sina, srucuje svoj bijes na zenu Katu okrivljujuci je za sinovljevo ponasanje. Dolazi Arsa, predsjednik opstine, brat sevdahlije Mitketa, koji je takodje stalno sa mladom i lijepom pjevacicom Kostanom. Hadzija ga kritikuje sto ne zavede red, da vise varos ne luduje za lijepom Cigankom. Ovaj se pravda da ne moze, da se uz Kostaninu pjesmu vesele I njegov sin Stojan i drugi uglednici kao sto su Maksim, Zafir, Stanko, a Mitketa je otpisao jer se “lud i rodio”. Ne moze da hapsi ni Kostanu jer je ona postena i ne pruza povod za hapsenje. U razgovoru se zacinje ideja da se Kostana nasilu uda i tako smiri varos. U tom dolazi policija donoseci vijest da je Stojan odveo Cigane u Sobinu, na porodicno imanje. Hadzi-Toma polazi tamo, bijesan i namjeran da ubije sina, a majka Kata, preplasena I ocajna, ostaje da se moli Bogu.
    Drugi cin.
    Sobina, porodicno imanje Hadzi-Tomino. Dolazi Stojan sa muzikantima, Kostanom i drustvom. Sluge Marko i Magda radosno docekuju mladog gazdu. Dolazi Mitke, daruje Kostanu, trazi da mu pjeva “njegovu” pjesmu, uz pjesmu obnavlja sjecanje na mladu Redzepovicu. Dolazi Hadzi-Toma bijesan, trazi od Marka pusku da ih sve pobije. Marko ga jedva umoli da sjedne, radi bericeta, praznik je. Cigani, uplaseni, hoce da odu, ali im Mitke ne da.Hadzija ih ohrabruje da ostanu. Kostanina pjesma ga dirne, daje Marku novce da casti muziku. Kostana pjeva, Hadzi-Toma se raskravljuje, trazi svoju pjesmu, naredjuje Marku da uzme konja, ode u varos i pozove na “radost i veselje” Hadzi-Ristu, Zafira, Sekulu.
    Treci cin.
    Prva slika se odvija u gostinskoj sobi Hadzi-Tomine kuce. Stojan lezi, sestra je uz njega. On se budi, priziva Kostanu. Ulazi zadihan Marko i najavljuje Hadzi-Tomin dolazak. Ovaj ulazi u kucu sa Kostanom, pracen muzikom. Trazi od Kostane da mu pjeva pjesmu, daje joj nisku dukata, ali je ona, krisom, vraca Marku. Druga slika se odvija u Mitkinoj kuci. Mitke ulazi u dvoriste sa Kostanom i sviracima. Kostana pjeva, Mitke sve vise pada u tugu, proklinje brata sto ga silom ozeni i moli Kostanu:
    Poj “ zal za mladost”… Za moju slatku mladost, sto mi tako u nista otide a brigu ostavi.
    Dolazi Arsa sa policijom i pandurima, razjuri svirace, Mitketa otjera u kucu, policiji naredjeje da ode u Banju i prenese Asanovom ocu da spremi svatove i dodje po Kostanu.
    Cetvrti cin.
    Ciganska mahala. Kmet cuva strazu pred Kostaninom kucom da ne pobjegne. Iz daljine se cuju svatovi da dolaze. Kostana je nesrecna, kmet je pogodjen njenom tugom i moli je da ne cupa kosu. Dolazi Stojan da vodi Kostanu. Ona je obradovana njegovom ljubavlju, ali odbija da podje s njim: ona je Ciganka, nije joj mijesto u hadzijskoj kuci, ne zeli da se u gospodskoj kuci zatvori za cijeli zivot. Da bi odbila Stojana bijesno kaze:
    Nisam!Nikoga nisam voljela! I nikad necu da volim!
    Stojan je porazen njenim rijecima i odlazi. Dolazi Mitke i daruje Kostanu. Ona ga moli da je spase, da je nigdje ne vodi, ali on joj kaze:
    Ajde, Kostan!Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te cekav, mladozenja te ceka. Digi se! Ne placi! Sluzu ne pustaj! Stegni srce i trpi! Bidni covek;a covek je samo zal i za muku zdaden!

    Kostana ne dozvoljava da je panduri ubacuju u kola: sama se, mirno i dostojanstveno, penje u kola sa svatovima i kreca za Banju.
    izvor:znanje
     
    Poslednja izmena: 23.01.2014
  2. blondyna

    blondyna Član

    Postova:
    23
    Zahvala:
    0
    Borisav Stanković

    BOŽJI LJUDI

    ZADUŠNICA

    Jedna pada u zimu, druga u leto, pred letnjeg Svetog Nikolu. A to je onda kad počnu prve trešnje da zru i kad zemlja, onako već uveliko zelena, počne da diše novim, letnjim životom. Ta je zadušnica najvažnija, jer za nju vele da onda mrtvi, cele zime dotada zatvoreni gore, na nebu, puštaju se s neba, te da oni onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi, živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, više njih zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto. Ono, istina da se onima što su sad skoro umrli iznosi na grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici iznosi i razdaje, jer, vele, oni, onako stari, odavno umrli, već i ne jedu. Dosta je njima posle samo pomen i molitva.
    I zaista, na taj dan, njihovi živi dolaze im. Iznose im jela, pića, i razdaju. Na taj dan, mada muški ne idu na groblje, i čaršija je zatvorena. Od žena ne može da se prođe. Iz sviju mahala, kapija i čaršija stiču se i idu drumom što vodi groblju. Stare, poštapajući se, u prazničnim odelima, sa svećama, zajedno sa obudovljenim snahama i kćerima idu napred, a iza njih sluge nose spremljena jela, piće. I to toliko, kao da će na groblju da godinuju. Cela kuća se iznosi. A još, pored toga, opet, svaki čas zastajkuju, osvrću se i vraćaju sluge da od kuće još što ponesu što su one zaboravile, a sad se, usput, setile (a naročito je to ono što je pokojni za života rado jeo). I tako u povorkama, iz svih mahala otiskuju se i žure ka groblju. A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje. Kažu da se četrnaest kolena ljudi tu isposahranjivalo. A ovo, sada, petnaesto je koleno koje počelo da se sahranjuje.
    A čim se iziđe iz varoši i sagleda groblje, odmah se oseti miris od tamjana. I što bliže groblju, njegovim zidovima, tim jače iz njega tamjan, plač. Ponekad, čisto vas uplaši, kao preseče, - te se trzate i zastajete, - kakav iznenadni krik, cviljenje sa nečijeg groba. Ali ono odmah počne da pada i gubi se u onoj opštoj tišmi od sveta i plača.
    Na kapiju grobljansku ne može da se uđe. Mada je ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta, žena, dece, slugu, sluškinja koje s korpama jela na glavi i sudovima pića u rukama, zbijene, tiskajući se, jedva ulaze i razilaze se po grobovima. A groblje? Puno. Što kažu, čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugog, pa i preko drugog, - kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu, - grobovi znanih ljudi, bogataša, hadžija. Svuda upaljene sveće, tamjan. Na svakom grobu beli se prostrt čaršav, a po njemu poređano jelo, piće. Čelo groba kleče starije, matere, a u strani mlađe, žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako nameštajući se oko groba ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, otkako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im došao, te se videli, razgovarali. Kakav je došao: prek, ljut. I zašta takav? I plače se dok god traje služba u crkvi. I zato, što bliže kraju služba, tim jači, užurbaniji plač. Jer čim se svrši služba, pop počne da prepojava grobove, prestaje plač, nastaje onda deljenje, razdavanje jela i pića u pokoj duša. I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, da, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni mrtvi digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se. I zato, čim se služba svrši, popa iziđe iz crkve, zacrni se njegova mantija preko grobova, tada sve uzavri od plača. Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cviljenje. Cviljenje koje se na sve strane širi i čak u varoš dopire. A naročito cviljenje mladih matera za prvencima. Praštajući se, padaju kao u neki zanos, rasprostiru se po grobovima, viju, ljube, bacaju šamije.
    Pop prepojava. Brzo, užurbano, da bi što pre prestalo to cviljenje, plač. Zaustavlja ih, onde diže čas majku, staru, samu, koja već iznemogla od plača, poklopljena, tiho cvili, onde čas udovicu, sestru... I tako svuda. Pogdegde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi. Nakupovao simite, penjerlije iz furundžinica. Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao što pre da ide, pobegne, ne sluša oko sebe taj plač, cviljenje.
    - Tugo, Mito, domaćine!
    - Lele, sinko! Tugo, čedo! Pa što mi se, čedo, u snu češće ne javljaš, ne dolaziš? Dođi, sinko, javi mi se, te majka bar češće da mi te viđa... - cvili već iznemogla majka.
    Ali joj pop ne daje dalje. Brzo prepoje, očita, da bi se ona digla i, utirući suze, brecajući još od plača, počela da razdaje prosjacima, slepcima, kljastima. A naročito da gleda ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva: "'Odi, čedo! 'Odi ovamo!" - da ga dovodi, pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi. - "Uzmi, uzmi, sinko. Obiđi, kusni od ovoga. Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo najviše mi je to voleo da jede. Uzmi, sinko, uzmi, čedo!"
    Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje. Svima da da, a nikoga od tih prosjaka, božjaka, da ne propusti. A njih je puno. Iz cele varoši, svih mahala. Pa čak i sumanuti, poluludi. A naročito tada, na zadušnici. To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, dok ne počne da se prepojava i razdaje, svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i s testijama za piće. I, gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledaju na groblje, plač, upaljene sveće. I opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i počne da se razdaje. Neki, još odsad probiraju lepše, bogatije grobove. A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite, svoje, grobove kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu, i tamo, kao gosti, za trpezu sedaju, jedu, piju za u pokoj duša mrtvih.

    1902

    Izvor:kodkicosa
     
  3. macula

    macula Član

    Postova:
    2.082
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    just real life
    Bora Stankovic-Neobjavljene beleske


    Svako mora da ima upaljen fenjer u glavi. Da mu svetli danju i nocu.
    Jer, ko ne svetli iznutra, taj ne zivi;fenjer pomaze da bolje vidimo
    lica, predmete, sta se dogadja. On pomaze da odaberemo, nanizemo i svaku
    sitnicu povezemo u sliku, u pletivo; da u jednom zivotu otkrijemo sto
    drugih. Bez upaljenog fenjera nema ni reci;nema price u kojoj zivot
    dise, jeca ili se razliva od miline
    Danas mi je sasvim jasno da su devicanstvo i razbludno, cisto i
    “prljavo” (djavolsko) samo dve strane jednog istog. Celovita prestava o
    zeni bez njih je nemoguce. I ja bih, da nije toga, bio polovican i
    neostvaren. Stoga, iako nije sve u meni cisto, ja ne patim; naprotiv, iz
    potaje merkam i u snove prizivam i jedno i drugo. Otuda i ti moji
    “pokvareni” snovi.

    Ledeno - Bora Stankovic


    Ne volim ono sto je mnogo doterno, umiveno... Sliku, figuru, pricu.
    Sve sami slatkisi... To je zanat, nesto tacno i interesantno skrojeno,
    izglacano…… Dobro za oci, ali nema dusu. Hladno i ledeno. Mrtvo.
    Pitam ja Evropejca, mog dragog S. Vinareva:
    “Dobro, to je lepo, ali gde je tu meso? Gde su koske? Gde je krv?
    Gde su osecanja? Gde je, bre, lupanje srca? Gde su oci duse? Nema.”
    Glatko, svilasto – da, samo ako je prirodno, zivo. Ako je na primer,
    zena. Mlada, brizgava zena... Tu glatkocu, taj preliv snage u pokretu, u
    pogledu, u osmehu, ali da je u isto vreme i vatra, ja volim. Pa neka je
    malo i divlja i razbludna, samo da je od boga stvprena i onako kako oko
    trazi i dusa sanja….. Ono za cime se uzdise i posrce celog zivota... I
    zeljan odlazi sa ovog sveta.

    Borisav Stankovic - Uvela ruza


    Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih
    voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe
    je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja,
    uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san
    detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa
    velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova,
    ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i
    grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim
    vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad
    vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire
    zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih
    večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa
    slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i
    sreće! ...

    - Slatka si! - i upih moje usne u tvoje tako duboko i jako...
    - Oh! - treses se ti.
    - Volim te!
    - Oh...
    - Volim te!
    - Ooh!... - i jedva, s mukom odvajase svoje usne od mojih...
    - Volim te, volim.. volim!... - I sve te vise stiskah, grljah,
    ljubljah... I prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, drzah te, osecah ti
    laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I mesto radosti, srece, strasti,
    mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teska tuga... Suze mi
    navrese.
    - Da li ce ikada biti duse koja ce me ovako voleti?!
    Ozgo, s ukrstanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz. Ti se
    trze uplaseno.
    - Ne boj se - rekoh ti, sapcuci i tronuto - to vrba place, pa pada na tebe... Idi! - I brzo te otpustih i ustadoh.
    - Idi, vreme je! - I zaista prvi petli pevahu.
    - Strah me je - govorase ti unezvereno. - Uh, kakva sam! - viknu
    uplaseno pa okrenuvsi se od mene poce doterivati u red odelo i kosu... A
    petli pevahu, hladovina bivase jaca, i zubor, belasanje vode spram
    meseca odmicase i gubljase se polako. Ispratih te. Na prelazu u vasu
    bastu ti zaista, okrenu se i, boreci se, upita me:
    - Neces da se ljutis?
    - Ne. Sta?
    - Jos koliko imas da ucis? Da znam.
    - Jos malo - odgovorih ti samo da te obradujem. Ti kliknu:
    - E, pa to je... - i ode.
    Vratih se, legoh, zaklopih oci, ispruzih ruke, i obamirah od slatke, lake i tajanstvene sete i tuge.
    I ti - ne dani, vec noci! ja ne mogu vise. Placem. Uzalud su suze,
    uzalud je sve! Proslo je, i ode?! Ne povratih vise te noci kad mesecina
    sja, kad senke drveca padaju i sire se; kad se bregovi i vinogradi gube u
    belicastoj magli. I onda, kada ja prelazim preko potoka, idem kroz vasu
    bastu, dolazim pred kucu gde vi u sred dvorista, na prostoj asuri, ti i
    majka spavate. Ti se od toplote zabacila pokrivac, ruke bele, pune
    zabacila vise glave; kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i
    razgolicena... Tvoja se majka skupila, uvila, pokrila glavu i spava...
    Prilazim na prstima. Meseceva zraka drhti. Bojim se da moja senka ne
    padne na tebe i zanoseci se, saginjem se i pustam na tvoje vlazne,
    vrele, rujne i poluotvorene usne tih, lak, neosetan poljubac... I onda
    polako, krijuci se u senci drveca, bezim dok ne izidjem iz vase baste,
    pa onda zapevam:

    Oj veceri, oj, slatka cekanja,
    Oj, vi noci, moji beli dani!...
     
  4. besherat

    besherat Član

    Postova:
    2.035
    Zahvala:
    4
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Montenegro
    [​IMG]

    Борисав „Бора“ Станковић (Врање, 31. март 1876. — Београд, 22. октобар 1927) је један од најзначајнијих књижевника српског реализма.

    Биографски подаци
    1876. — 31. марта родио се у Врању, гдје је завршио основну школу и матуру у тамошњој гимназији.
    1902. — завршава Правни факултет у Београду и жени се Ангелином Милутиновић из Београда.
    1903—1904. — проводи годину дана у Паризу.
    1904. — почиње своје службовање као цариник; био је затим порезник, контролор државне трошарине у Бајлонијевој пивари, а пред Први свјетски рат постао је чиновник Црквеног одељења Министарства просвете.
    1915. — повлачи се из Београда, октобра оставља породицу у Краљеву и одлази у Ниш, затим у Црну Гору, гдје је у Подгорици заробљен; одатле су га Аустријанци интернирали у Дервенту, одакле је пуштен кући у Београд.
    1920. — чиновник Уметничког одељења Министарства просвете.
    1927. — 22. октобра умире у Београду.

    Књижевно дјело
    Јављајући се у вријеме кад се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама и дјело му је прожето симпатијом за патријархални свијет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као "поетичне жртве љубави" дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осјећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за Првог свјетског рата описао је у мемоарском дјелу Под окупацијом. Улази у ред значајних имена српске прозе на почетку XX века и по Скерлићевим ријечима „то је можда најјачи таленат који је икада био у српској књижевности“.
    Библиографија

    Књиге

    Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, пјесма. „Голуб“, 1. XI 1894.
    Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
    Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
    Божји људи, Нови Сад, 1902.
    Стари дани, Београд, 1902.
    Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
    Покојникова жена, Београд, 1907.
    Нечиста крв, Београд, 1910.
    Његова Белка, Београд, 1921.
    Коштана, „Комад из врањског живота с певањем“, Београд, 1924.
    Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
    Под окупацијом, Београд, 1929.
    Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.

    Приповијетке
    Баба Стана (1907)
    Бекче (1901)
    Биљарица (1902)
    Цопа (1902)
    Ч'а Михаило (1902)
    Ђурђевдан (1898)
    Јован (1902)
    Јовча (1901)
    Јово-то (1909)
    Луди Стеван (1902)
    Љуба и Наза (1902)
    Маце (1902)
    Манасије (1902)
    Марко (1902)
    Менко (1902)
    Митка (1902)
    Мој земљак (1909)
    Наш Божић (1900)
    Нушка (1899)
    Његова Белка (1920)
    Они (1901)
    Парапута (1902)
    Покојникова жена (1902)
    Риста кријумчар (1905)
    Станко „Чисто брашно“ (1902)
    Станоја (1898)
    Стари дани (1900)
    Стари Василије (1906)
    Стеван Чукља (1906)
    Таја (1901)
    Тетка Злата (1909)
    У ноћи (1899)
    Увела ружа (из дневника) (1899)
    У виноградима (1899)
    Задушница (1902)
     
  5. macula

    macula Član

    Postova:
    2.082
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    just real life
    Najlepsa pripovetka- bar za mene- Bore Stankovica, a retko ko je spominje, evo jednog dela...

    VECITI POLJUBAC
    ….Ulazi. Sva sija od radosti. I kao dosada da je bila s njime pa poslom izisla I vraca se- tako mu prilazi. Zauzima svoje mesto do njega, laktom se podbocuje I nadnosi se nad njime. Ali kad ga takvog, sa borom na celu I skupljenim ustima, vidi, ona , preplasena , pita ga:
    - Sta ti je?
    A usta joj, sto je eto opet dosao, u mili osmeh upola otvorena I tamna, a plave joj oci umorne I oprevazene belim, ali malo podbulim obrazima, valjda usled dugog cekanja I ceznje za njim.
    - Tesko mi je!- odgovara on.
    A u tome “tesko mi je” oseca kako joj sve kazuje otkada se sa njom rastao, odavde otisao: ceo zivot, sve nade , ljubav, po koji postignut cilj, dobiveni polozaj, docnije razocarenje, zasicenost, otupelost; sve svedeno na jelo I pice; onda lecenje, mucenje samoga sebe da bi se moglo jos da jede, jos da zivi… Za sve vreme da je njemu jednako, uvek, svuda, ma gde bio, ma sta radio, ma sta mu se desilo, dobro, zlo, njemu jednako, jednako, bilo tesko I da je, zato sto mu je toliko tesko, eto, na kraju krajeva, opet dosao ovamo, kod nje.
    Ona, mada je boli sto njemu nije dobro, ali ipak srecna sto je njemu svuda bez nje tesko, grca, dize svoju punu I meku ruku I pocinje polako da ga grli. I da bi ga jace, bolje zagrlila, drzi mu potiljak svojom rucicom. On oseca vrelinu njenog dlana I pritisak mekih prstiju po kosi. Privlaci ga k sebi, unosi mu glavu u svoja nedra, a sva se ona unosi u nj. On pocinje da oseca miris njene kose. Onaj miris, za koji se celog zivota nadao da ce ga ljubeci, osetiti. Sa vrelih joj jagodica, obraza I sasvim golog vrata pocinje da ga potresa ona vrelina ljubljena tela. Nije znao zasto mu je sladja, milija. Da li sto ga kao sestra, mati, toliko zali, bdi nad njim, sto ga toliko voli, ili kao zena, devojka. Grleci je, I to ne rukama nego celim sobom, ispod punih joj pleca, pod prstima svoje ruke oseca kako joj je meso vrelo. I sto je najglavnije, usled dodira njenog raskosnog tela, ne oseca, kao sto je celog zivota osecao grleci druge zene, one bezumne strasti I pozude, nego sa neiskazanim blazenstvom oseca, grleci nju, kako mu se dusa cisti, a telo, snaga, izumire, nestaje je.
    Ona obezumljena od radosti I srece sto je kod nje, sto ga ima, sto ga grli, jace ga grli, drzi mu glavu svojom rucicom, mucajuci: “Milo,milo moje”, I ljubi gap o ocima, po celu I kosi. A najvise u usta. On ne zna da li su njena usta u njegovim ili njegova u njenim; samo zna da od svega jedno ta njena usta oseca. Topla , sa grcevitim trzajima. Oseca kako se sve dublje I dublje u nj upijaju I ljube ga. Oseca onu njenu rucicu na svome potiljku. Drugo nista. Tone, zavaljuje se. predajuci se sasvim tom njenom dubokom poljupcu, koji kao dam u svu dusu vadi, upija u sebe, opija I puni srecom I beskrajnim treperenjem. Drugo nista ne oseca I ne misli. Kod nje je , kod nje, stvorenja njegovih nada, zelja I vapaja; kod nje, prvo nadjene I zamilovane. Jos kada je bio ovde I rastao, kada je jos basta cvetala, sa cesme I mlazevima voda sikljala, gore po gornjem spratu vinova se loza sirila, ovde u sobi mirisali opajani cilimi I cisto rublje, u kujni gorela vatram bio ziv otac I mati I on vec bio veliki. I onda, prvi put kad je nju osetio, prvi put kad je o njoj poceo da misli! Ona pocela dam u se javlja, oko cela dam u oblece, na usi da sapuce I, kao milujuci, da ga budi. I kada u svakom cvetu nju poce da gleda, u svakoj pesmi nju da oseca, u svakoj komsinici devojci nju da trazi. Sa njom da leze, spava, sa njom da se budi I dize. I od razdraganosti I srece sto ce docnije u zivotu sigurno na nju naici, sto ce je voleti, ljubiti, tepati joj, nije mogao vazduha da se nadise, neba da se nagleda, sunca da se nauziva…
     
    Poslednja izmena: 01.01.2011
  6. zjovan29

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Samo Bora može ovako životno opiisati što oseća zaljubljeno srce,srce koje voli i kada sanja.I od razdraganosti I srece sto ce docnije u zivotu sigurno na nju naici, To te Bora !!!
     
  7. zjovan29

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    BORISAV STANKOVIĆ — KOŠTANA

    Svome prijatelju Vojislavu P. Živkoviću, trgovcu
    Posvećuje

    Pisac


    [​IMG][​IMG]



    Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zveckali i zapevalo se Šano, dušo Šano... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šaljivih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava sa svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.

    Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela
    Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove pesme...

    Koštana je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti.


    ...Čudna neka nostalgična poezija, zagreva celo ovo delo. To je ona ista poezija što se nalazi u nasim narodnim pesmama... U toj poeziji ima nečeg mekog, toplog, dubokog, bolnog, ona izrazava onu ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad i izjednačuje sa smrću.


    ...Nijedno književno delo naše ne iznosi bolje no "Koštana" tu osobitu zanosnu, fatalnu ljubav i malo je dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak...


    Koštana je Ciganka, pevačica i igračica, ona oličava buran, veseo život, plahu razdraganost mladosti. Ona je jedna od onih lepota od čijeg bleska oči zaslepe i koje kao bludeći oganj vode ljude u propast...


    Jovan Skerlić


    KRATAK SADRŽAJ


    Koštana je jednostavan pozorisni komad bez slozene radnje, snaznih sukoba, vjeste dramaturgije. Ali ona nije samo komad sa pjevanjem, raskosna slika foplklora sa juga Srbije, nego snazna drama tragicnih ljudskih sudbina, slika pojedinacne patnje i kolektivne nesrece. Dogadja se u Vranju tema je koliko stara toliko i savremena — promasena ljubav; akteri su mladi i stari — jednako kaznjeni zivotovom i nesrecni. Dramska radnja je razvijena u cetiri cina koji nisu rasclanjeni na pojave.


    PRVI ČIN

    Gostinska soba hadzi-Tomine kuce. Uskrs, predvece, na zalasku sunca. U kuci je nemir: Hadzi-Tomin sin Stojan danima je sa Kostanom sto je izazivalo ocev bijes, majcinu strepnju, sestrinu brigu. Ulazi Hadzi-Toma, bijesno rastura brojanice, grdi sina, srucuje svoj bijes na zenu Katu okrivljujuci je za sinovljevo ponasanje. Dolazi Arsa, predsjednik opstine, brat sevdahlije Mitketa, koji je takodje stalno sa mladom i lijepom pjevacicom Kostanom. Hadzija ga kritikuje sto ne zavede red, da vise varos ne luduje za lijepom Cigankom. Ovaj se pravda da ne moze, da se uz Kostaninu pjesmu vesele i njegov sin Stojan i drugi uglednici kao sto su Maksim, Zafir, Stanko, a Mitketa je otpisao jer se "lud i rodio". Ne moze da hapsi ni Kostanu jer je ona postena i ne pruza povod za hapsenje. U razgovoru se zacinje ideja da se Kostana nasilu uda i tako smiri varos. U tom dolazi policija donoseci vijest da je Stojan odveo Cigane u Sobinu, na porodicno imanje. Hadzi-Toma polazi tamo, bijesan i namjeran da ubije sina, a majka Kata, preplasena i ocajna, ostaje da se moli Bogu.


    DRUGI ČIN

    Sobina, porodicno imanje hadzi-Tomino. Dolazi Stojan sa muzikantima, Kostanom i drustvom. Sluge Marko i Magda radosno docekuju mladog gazdu. Dolazi Mitke, daruje Kostanu, trazi da mu pjeva "njegovu" pjesmu, uz pjesmu obnavlja sjecanje na mladu Redzepovicu. Dolazi hadzi-Toma bijesan, trazi od Marka pusku da ih sve pobije. Marko ga jedva umoli da sjedne, radi bericeta, praznik je. Cigani, uplaseni, hoce da odu, ali im Mitke ne da. Hadzija ih ohrabruje da ostanu. Kostanina pjesma ga dirne, daje Marku novce da casti muziku. Kostana pjeva, hadzi-Toma se raskravljuje, trazi svoju pjesmu, naredjuje Marku da uzme konja, ode u varos i pozove na "radost i veselje" Hadzi-Ristu, Zafira, Sekulu.


    TREĆI ČIN

    Prva slika se odvija u gostinskoj sobi Hadzi-Tomine kuce. Stojan lezi, sestra je uz njega. On se budi, priziva Kostanu. Ulazi zadihan Marko i najavljuje hadzi-Tomin dolazak. Ovaj ulazi u kucu sa Kostanom, pracen muzikom. Trazi od Kostane da mu pjeva pjesmu, daje joj nisku dukata, ali je ona, krisom, vraca Marku. Druga slika se odvija u Mitkinoj kuci. Mitke ulazi u dvoriste sa Kostanom i sviracima. Kostana pjeva, Mitke sve vise pada u tugu, proklinje brata sto ga silom ozeni i moli Kostanu:

    "Poj 'zal za mladost'... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništa otide a brigu ostavi".

    Dolazi Arsa sa policijom i pandurima, razjuri svirace, Mitketa otjera u kucu, policiji naredjeje da ode u Banju i prenese Asanovom ocu da spremi svatove i dodje po Kostanu.


    ČETVRTI ČIN

    Ciganska mahala. Kmet cuva strazu pred Kostaninom kucom da ne pobjegne. Iz daljine se cuju svatovi da dolaze. Kostana je nesrecna, kmet je pogodjen njenom tugom i moli je da ne cupa kosu. Dolazi Stojan da vodi Kostanu. Ona je obradovana njegovom ljubavlju, ali odbija da podje s njim: ona je Ciganka, nije joj mijesto u hadzijskoj kuci, ne zeli da se u gospodskoj kuci zatvori za cijeli zivot. Da bi odbila Stojana bijesno kaze:

    "Nisam! Nikoga nisam voljela! I nikad neću da volim"!

    Stojan je porazen njenim rijecima i odlazi. Dolazi Mitke i daruje Kostanu. Ona ga moli da je spase, da je nigdje ne vodi, ali on joj kaze:

    "Ajde, Kostana! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te cekav, mladozenja te ceka. Digi se! Ne placi! Suzu ne pustaj! Stegni srce i trpi! Bidni covek; a covek je samo zal i za muku zdaden"!

    Kostana ne dozvoljava da je panduri ubacuju u kola: sama se, mirno i dostojanstveno, penje u kola sa svatovima i kreca za Banju.







    BORISAV STANKOVIĆ — NEČISTA KRV



    [​IMG]



    SADRŽAJ ROMANA



    Roman Nečista krv podijeljen je na 33 poglavlja. U prvom poglavlju, koje je vrlo važno za razumijevanje osnovne teme sadržane u naslovu i uzroka propadanjajedne hadžijske porodice, čiji je polednji muški izdanak efendi Mita. Pisac počinje od porodičnog prosperiteta koji je došao sa hadži Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom i ugleda u gradu i autoriteta u porodici. Međutim, nakon njegove smrti sve se izmjenilo: više nije bilo reda u kući, niti pravoga rada — u trgovini se sve više gubilo, imanja su propadala. Muški sviet se sve više udaljavao kako od posla tako i od drugih ljudi, okrenut sebi, svojim željama, navikama, ličnim potrebama i nagonima. To se isto dešavalo i sa ženama: predavale se dotjerivanju, sjaju, raskoši, uživanjima, željama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (i u muškarcima i u ženama) zavladao nemoral, ona nagonska strana bića, kao u Sofkinom djedu Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu počeli da pobolijevaju i postaju svijet izopačenih i degenerisanih: Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanja djece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito odlaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara... Eto, iz takve porodice, na takvom porodičnom stablu, pojaviće se zakasnjeli izdanak — efendi Mita, a potom i njegova kćer Sofka.

    Mlada Sofka nikad nije htjela da razmišlja o tim svojim precima jer bi se pri tom počela i sama osjećati bolesnom. Kako je rasla i sazrijevala, Sofka je postajala sve ljepšai izazovnija. Uostalom, i njen otac, efendi Mita, bio je lijep čovjek. Sa propašću turskog, i on se povlači, kao da bježi od nove stvarnosti i novog života. Odlazi preko granice i tamo ostaje nedjeljama i mjesecima. Iznad svega voli Sofku. Ona je njegova mezimica, pa je zato i Sofkica!... Tatina Sofkica!... Međutim, kako njena snaga postaje sve bujnija, a njena ljepota neodoljiva, efendi Mita sve rijeđe dolazi kući, kao da zazire od njene blizine. Osiromašio i materijalno sasvim propao, on odlučuje da ljepoticu Sofku, punu strasti i snova o lijepom i kršnom mladiću, sada već u godinama, uda za gazda Markovog sina, za dvanaestogodišnjeg Tomču, bolje reći da je proda za veliku sumu novca. Jer, kada je dojučerašnji seljak gazda Marko prvi put ugledao Sofku, skoro istih godina, odmah je zaželio da je ima za snaju, odnosno za sebe, ne žaleći koliko daje. On, dakle, to čini iz dva razloga: zbog njene raskošne ljepote i zbog želje da se kao pridošli i imućan, ali bez ugleda, što više potvrdi u novoj sredini, orođujući se sa starom hadžijskom porodicom.


    Sofka, poražena saznanjem za koga je otac udaje buni se, ali, na kraju, svjesno pristaje da bude žrtva radi materijalnog spasenja oca.


    Uoči svadbe, po običaju, Sofku odvode u hamam na kupanje. Tamo, pomješana sa drugim ženama nagih tijela, sluša pomalo žalobne pjesme o udaji, rastanku, o oproštaju od mladosti, što će je rastužiti i natjerati na plač, utoliko više što udaja nije bila vlastiti izbor i što nije obećavala sreću i neki trijumf, nego sramotu, poraz i rušenje svih iluzija. I zato joj, po povratku kući iz amama, "njoj cela kuća, naročito zbog tog šimšira, kao da zamirisa nešto pokojno, mrtvačko". Simbolika za umiranje jedne ljepote, za smrt svih iluzija koje je razvijala u trenucima svoje djevojačke samoće.


    Došao je i dan svadbe. U efendi Mitinoj kući sve je organizovano i otmjeno u izgledu i držanju ljudi, sve suzdržano u govoru i ispoljavanju osjećanja; svuda i u svemu se osjećao duh gospodstva, stare vranjske aristokratije, sa utiskom da nije to kraj stare slave i bogatstva, iako je sve to bilo plaćeno parama gazda Marka. U kući pak gazda Marka sve je drugačije - sirovo, gruboi neukrotivo, bučno. Gore vatre, kotlovi su puni rakije, muzika ječi i bubnjevi bubnjaju svom silinom; pije se, pjeva, grli, viče, igra. Sve je sljačko i neukrotivo u provali strasti: "zdravice, halalakanje, usklici". Žene će "trista čuda iz besa i strasti učiniti". To je prava erupcija seljačke zdrave energije i one "radom ubijene strasti". Muškarci, neukrotivi i podivljali od pomame čula i strasti, vade noževe i zabadaju ih u stolove, sijeku sebi vekne; kidišu na žene. U tim trenucima, užasnuta Sofka sve muškarce doživljava kao jednog muškarca, a "sve ženske" takođe vidi kao "jednu opštu žensku".


    Tu se Tomča gubi, kao da i ne postoji. U prvom planu je gazda Marko, uvijek uz Sofku, tražeći od nje da kaže koga najviše voli. A kad je ona izgovorila: Sve, kuću, tebe, a najviše tebe..., u njemu se probudila nova vrelina i zanos, i nada i slutnja da će ta ljepota, po nepisanom pravilu i "zakonu" predaka, pripasti prvo njemu. Otvara škrinju punu srebrnjaka i zlatnika i sve joj to pokazuje i kao da pred njom razastire, opijen njenom blizinom, mekotom i bjelinom tijela, oblinama. On pada pred njom i u mraku joj se ispovijeda, a kad Sofku odvode u njenu sobu, Marko grdi starog djeda Mitra, majku i oca proklinje. Svi su oni, prije njega, imali pravo na prvu bračnu noć sa snajom, samo njemu brane, samo on ne može. Svi su oni ženili sinove i birali snaje po svojoj volji, ne za sinove, nego za sebe. I njega je otac mladog oženio i sigurno je i njegova žena prvo sa njegovim ocem spavala i, kasnije, živjela... Zato je i razgoropađen, uvrijeđen. Ophrvan prevelikim strastima, ustaje, tuče ženu, sa željom da joj se osveti, da je ubije... Onda, zagrcnut od bijesa i onemoćao od silne požude, na koljenima i laktovima ide prema vratima Sofkine sobe; rukom dodiruje, noktima grebe po vratima, ali nema snage da ih otvori i uđe u sobu. A ženino cviljenje i kuknjava nalik su na nož koji se zariva u srce; od toga, on ima utisak, kao da se ruši kuća i po njemu padaju tavanica, grede i crijepovi. Osjećajući se poraženim, a ne znajući kako da izađe iz te situacije, u bijesu poziva slugu Arsu i traži da mu osedla konja. Uzjahaće u bijesu konja, i udarajući ga nožem u sapi, odjuriće u noć, da se tamo na granici sa Arnautima bori i da pogine.


    Ubrzo je Marko teško ranjen, a kada su ga previli i ponijeli kući, "raskidao je veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala..." Drugi susret sa Sofkom nije mogao da podnese, a da pri tome ostane na distanci.


    Nakon smrti gazda Marka počinje novo poglavlje u životu Sofke. Tomča je odrastao, sazreo u pravog muža, a Sofka je bivala sve srećnija. Ali, ne zadugo. Taj harmonični porodični život, svojim iznenadnim dolaskom, prekida njen otac efendi Mita. To je bio drugi udarac ili postupak oca koji će uništiti život kćerke. Prvi je bio kada se odlučuje da je proda, drugi sada kada je došao da traži novac od Tomče koji mu je njegov otac obećao. U pitanju je zaostali dug za Sofku, o čemu Tomča ništa nije znao. Nastup efendi Mite je dosta grub, pun je omalovažavanja i prezira: Pare! — Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan!...


    Tomča je preneražen onim što je čuo. Saznanje da je Sofka data zbog para a ne iz ljubavi, a još i ponižavanje riječima "kerpič" i "seljak", u Tomči izazivaju gnijev i očaj. On, i ne brojeći novac, baca pune kese sa novcem u lice efendi Miti, a kada ovaj odlazi, viče na Sofku, tuče je, da bi potom uzjahao konja i, kao njegov otac nekad, odjurio prema granici, na svoje imanje, da tamo pije i u sebi pati. Od tog trenutka gasi se pažnja i ljubav prema Sofki. Ona je sada u njegovim očima kupljena stvar, vlasništvo sa kojim može da radi šta hoće. Retko dolazi, a kad dođe, tuče je, vrijeđa, tjera silom da pije i tako, probuđenih strasti, ostavlja je samu. Ona se povlači u sebe, vene, njena ljepota sve više nestaje, a snaga kopni. Efendi Mita traži od Sofke da se vrati staroj kući, ali ona tu pruženu ruku spasenja odbija, spremna na još veću patnju. Svekrva, ojađena, kune sve što je muško: i muža Marka, i Mitu, i sina Tomču, da bi na kraju od muke umrla. Sofka, ostavši sama, sve više se opija da bi, mučena od muža, sebe što više umrtvila. A kad bi zavladalo unutrašnje ludilo u njoj, "onda je zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci što bi služili kod nje, morali uvijek biti gluvonijemi". Nečista krv je potpuno ovladala njome. Djeca koja su se rađala bila su malokrvna, blijeda, podbula, bolesna. Dakle, sve se ponavlja ispočetka i sa početka života: propadanje, materijalno, moralno i opšta degeneracija.


    U razvoju radnje ili na planu kompozicije romana Nečista krv javljaju se tri čvorna mjesta, tri dramska mjesta ili situacije koje roman čine velikom dramom ljudske duše; mjesta iz kojih izvire sva dramatika romanesnog života.


    Prvo dramsko mjesto — klimaks u romanu je kada "propali efendi Mita" prodaje svoju kćerku Sofku nepoznatom strancu, bogatašu seljačkog porijekla, gazda Marku, i to za njegovog dvanaestogodišnjeg sina Tomču, samo da bi se oslobodio bijede i konačne propasti.


    Drugo dramsko mjesto vezano je za dan svadbe i trenutak kada gazda Marko, podstaknut pićem i pohotom, želi da se suviše približi lijepoj Sofki, ali se u njemu sve lomi između tjelesne pohote i nekih obzira. To je trenutak najvećih iskušenja i za samu Sofku, čijom je gospodskom ljepotom opsjednut sirovi gazda Marko. Trenutak kada, zaustavljen u namjeri, tuče ženu i puzi prema Sofkinim vratima a zatim, zaslijepljen bijesom što je u tome spriječen, na konju odlazi u noć, da u sukobu sa Arnautima pogine.


    Treći dramski momenat je kada efendi Mita uleće u kuću Tomče i Sofke, kada traži novac, vrijeđa Tomču i sa novcima bježi, a Tomča "kupljenu" Sofku tuče i tretira kao svoje vlasništvo.
    izvor:riznicasrpska
     
  8. zjovan29

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    Borisav Stanković
    ÐURÐEVDAN

    [​IMG]


    Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tuga obuzme duše - to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva... One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...
    Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajetom i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.

    Sutra je Ðurđevdan!

    Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrčanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda. Da brojim zvezde? Da pevam?... S ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...

    U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom, idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jutro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja pušaka i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada - na Ðurđevdan, ujutru, pre sunčeva izlaska - okupa, biće cele godine zdrav k'o dren, čije lišće, tada nabacano, pliva na vodi...

    Pošto se okupah, zađoh po bašti i otpočeh da berem cveće, koje će mati, sa svećom, odneti na očev grob. Među ružama opazih poveći zemljani sud - "ćupče", pokriveno lišćem.

    - Šta je ovo, nano? - pitam, a već sam se sag'o i dižem maramu kojom beše pokriveno.

    -Ne, ne! Ostavi, sine, to je mantafa.

    Polako dođe, pa i prođe podne. Seo sam blizu prozora i uzeo da čitam. Iz bašte duše vetrić. Zanese me čitanje, utonuo sam u pripovest, pa gotovo i ne dišem. Odjednom čuh kikot, trgoh se i pogledah, a ono bašta puna komšinskih devojaka.

    Skupiše se oko onog ćupčeta, sve lepo obučene: na glavi im bele, k'o sneg, marame - šamije; tesni jelečići pripili im se za oble grudi; šalvare široke, lepo nabrane na bore; rukavi od providnih košulja takođe široki, te se iz njih slobodno pomalja bela, obla, puna ručica... Neke sele u travu, druge kleknule oko cveća, a treće uzele lišće i njime pucaju, te tako kušaju vernost i ljubav svojih dragana.

    Nagoh se na prozor.

    - Šta ćete? - pitam ih.

    - Ta sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li da i ti imaš? Metnula je "ona".

    - Eh?! - i nagoh se jače k njima.

    - Jes', jes'! - povikaše one - znamo čak i kakve su! Njene su kite vezane crvenom vrpcom, i u svakoj ima po jedna lala.

    - A vaše?

    - E, ti to ne treba da znaš. Nego, hajde, probudi tetu.

    - Dobro, dobro, A smem li i ja tamo, među vas, da dođem?

    - U tvom je dvoru, pa možeš!

    I odoše iz bašte u dvorište. Učas počeše dolaziti i ostale iz cela komšiluka. Žene, devojke, devojčice, deca, sve to dolažaše, tiskaše se oko bunara, biraše bolja, hladovitija mesta ispod velikog duda i kajsije, koji behu odmah do bunara. Kako koja dođe, izvadi vode iz bunara, umije se, polije bose noge, zatim, brišući lice "boščom", seda u hlad i ćereta s ostalima. Žagor se sve više dizaše. Smeh, klicanje, ugušen prekor usled jaka stiska, slatko, strasno kikotanje i tiho šaputanje - sve se to dizaše, brujaše i gubljaše u svetlom, žarkom danu, čija jara treperaše u vazduhu.

    Kad se sve iskupiše, dođoše njih nekoliko u sobu, kod mene, te probudiše mater. Jedna donese vode, druga joj namesti šamiju, treća je poli i ubrisa peškirom. Zatim je izvedoše tamo, među njih, i posadiše u sredu. Posle donesoše ono "ćupče", pokriše velom jednu devojčicu i dadoše joj ogledalo, te poče vaditi iz "ćupčeta" kite.

    Tek što da počnu, dođe i "ona". Visoka, puna. Crna joj kosa u dugim kurjucima pada niz leđa. Oči velike, crne i pokrivene dugim, tamnim trepavicama; usta mala, puna, nabubrela, ali ne crvena, već tamnorujna, kao od velike vatre, oprana, pogorela. U jelečetu od plave svile, šalvarama od đizije, bosa u nanulama, s blagim i milim osmehom, dođe i sede baš do moje matere.

    I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, pa je onda prevede na srpski. Sama mantafa na turskom jeziku kratka je, u stihovima; ali u Vranju žene, prevodeći je na srpski, oduže je, iskite, i same dopune. Prvo se izgovori mantafa na turskom, onda se izvuče kita, i onoj čija je, kao u nekom prevodu, kaže se: mantafa.

    Otpoče:

    "Ja ne znam šta mi je! Otkad te videh, svet mi je tesan. Uzalud igra, pesma i veselje, uzalud sve! Dođi, dušo, ili prođi pored pendžera, da te vidim, osetim miris tvoje kose i sagledam sjaj tvojih očiju. Ah, devojko moja, da znaš kako te volim i ginem za tobom! Draža si mi no rođena majka i sestra moja, milija mi je tvoja tanka polovina i ravna snaga, no sve blago stambolsko! Dođi doveče ili lupi na kapidžik, baci mi makar kamen preko zida, te da ga metnem u nedra i ljubim... Oh, dođi, dođi i javi mi se!"...

    Devojčica, pokrivena velom, zavuče ruku u ćupče, promeša i izvadi jednu kitu. Sve se nagnuše da vide čija je. Zaplamtelih obraza, pognute glave, pruži jedna ruku i uze kitu.

    - A čekaj! .... - poviče jedna starija žena i poče je peckati: - To li ti svako veče, kad se vraćaš s njive kući, prolaziš onamo, a?

    - Ama, teto! - promuca siroto devojče i pogleda je pogledom punim molbe.

    "--- Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga, ne gledaj ga; svest mi se gubi! Tako mi Boga, zakukaće kukavica pred našom kućom. Reci mi, pogledaj me, nasmej se, te i ja da vidim biser tvoj, da i mene ogreje sunce tvojih očiju. O, devojko, zašto me ubijaš?! - Majka moja plače, plače ona, a ja venem. Kažem ti: ubila si me! Nemoj! Tako ti duše, tako ti milošte materine, nemoj, devojko, ne okreći glave od mene! Zašto kriješ lice u jašmak kad prođem, zašto bežiš u ćiler kad dođem?... Hajde! Vidiš, cveće je zamirisalo, đul se razvio, karanfil rascvetao... sve miriše i peva, hajde i naše duše da pevaju... Hajde, devojko! Majka te moja čeka. Ćul'su je nakupila za tvoje ruse kose, baklavu za medna ti usta, šerbet i madžun da te hrani i čuva... Hajde! Reci samo, pa eto mene da te vodim u kuću svoju, raj tvoj!"...

    Od treće mantafe čuh samo svršetak:

    "--- Dođi, dragi! Dođi doveče, biću na kapidžiku. Evo već tri dana kako čuvam jagode za tebe. Dođi, kucni na kapidžik, pusti kroz rupu svoj glas, te da osetim dah ti vreo. Dođi! Koliko puta čekam u bašti i gledam na tvoj pendžer... Dragi, dušo duše, dođi da osetim raj svoj i izumrem na ust'ma ti!"...

    I kita se pojavi. - "Čija je?" viču sve razdragano, ali se od stida nijedna za nju ne javi. Ostaviše je nastranu.

    "Prvi put iziđoh u baštu, uzabrah cvet, pomirisah ga, ali iz njega iziđe osa i ujede me. Tako i ti, dragi. Prvi put kad me vide, slatko me pogleda. Posle, zamrsi kose moje guste, raskopča jelek, razgrnu grudi i ljubljaše me. Komšike, crne duše, rekoše ti da sam neverna, i ti me, naruženu, ostavi. Srce mi puca, ali još te volim. Idi drugima, ljubi ih, celivaj, pa opet dođi, dragi, meni. Ne ljutim se ja, već hvalim Boga što mi te dade. A još više ću da ga hvalim i slavim, ako mi se opet vratiš i celivaš me... Ah, moje cveće tako lepo cveta, jer ga suzama zalivam; ptice mi tako slatko i tužno poju, jer ih leblebijom hranim, što sam za tebe čuvala... Dođi, dragi, dođi, mili!"...

    I otpočeše se ređati sve lepša za lepšom. Sunce beše već klonulo, hladovina se raširila, a iz bašte pirka vetrić. Među granjem ruža i jorgovana izvija slavuj, a povrh drveća, kuća i celog ovog zelenila, u svetlom zraku, klikće ševa. One se sve skupile, zgurile i, zajapurenih obraza, svetlih pogleda, zatalasanih grudi, slušaju mantafe, a ručicama stiskaju srce, da im ne kuca tako jako i silno...

    Odjednom iziđe i moja. Poznadoše je po crvenoj vrpci. Mati je, pri prevodu, poče izvrtati. Ali uze druga žena i poče je prevoditi:

    "Ne boj se ti mene! U dno mora sići ću da izvadim alem za tvoje čelo, zlato celoga sveta doneću ti da te ukrasim, nakitim i nagizdam!... Sve što se može, to ću ja da učinim, samo tebe da obasjam i uznesem... Ah, da znaš kako mi duša gori za tvojim dahom, kako grudi strasno dišu za tvojim nedrima!... Dođi u moju baštu, naberi cveće, zakiti se njime. Pa tako zakićena, urešena i umivena jutarnjom rosom, padni na moje krilo, da te njijam i ljuljkam... Da snevaš lep sanak, da snevaš mene i moje želje... Kad mesec obasja, noć dođe, javi mi se. Reci mi da me voliš, te da lakše spavam... Da me ne pije svetlost mesečeva i blaga, tiha noć... Hoćeš li? Uzećemo se za ruke, poći ćemo u svet, da se ljubimo i grlimo... Bežaćemo daleko, daleko!"...

    Iziđe i njena:

    "Svu noć sedim i mislim na tebe. Ðerđev ne mogu da držim. Ako vezem, vezem tvoje oko i usta; ako pevam, pevam tvoje pesme!... Ah, da znaš, dragi, kako te željno čekam! Kako mi sva snaga trepti k'o list na gori... Ah!"...

    Mati umuče. Ona se nagnula k njoj, ručicom joj zapušila usta, a, od stida sva zažarena i uzdrhtala, sakrila lice u njena nedra.

    - Teto, molim ti se, stani... Slatka teto!... - šapće i sve više u krilo moje matere krije lice.

    - A... Ne može! - viknuše ostale.

    - Stani, oh stani! - šapuće ona očajno.

    Mati metnu ruku u ćupče, pa kad vide da u njemu nema više kita, šanu joj nešto, ona skoči, uze od devojčice ono ćupče i poče prskati vodom iz njega sve ostale. Jer, koja bude tom vodom poprskana, biće skoro udata.

    I ona ih prskaše. Pod pazuhom joj ćupče, zadigla šalvare, šamija joj pala, kosa se razbarušila, jelek popustio... Jedva dišući, sva zažarena, vrela, prskaše ona drugarice, koje bežahu ispred nje smejući se, kikoćući.

    Sa zajapurenim licem i k'o krv rujnim ustima dođe ona i do mene, zasta - pa onda golom do lakta, belom ručicom zgrabi vode i poprska me.

    - Na! Evo i tebe!

    U tom njenom razdraganom uskliku beše toliko prkosa i ljubavi, da mi duša polete. Potrčah za njom.

    Ona bežaše ispred mene, smejući mi se i navlaš zastajkujući da je stignem.

    - Drž' je, drž'! - viknuše ostale, i svi potrčasmo za njom.

    Šalvare joj šuštahu, prameni raspletene kose šibahu je po plećima, a ona se previja, beži, smeje slatko, silno, razdragano... Trčim, jurim, a ne vidim ništa sem vitkog joj i oblog stasa, razvijenih pleća, svilenih šalvara i raspletene, duge joj kose. Stigoh je. Otimam joj ono ćupče, a ona se trese, grca, brani se i nesvesno pripija uz mene. Iz zažarenih joj obraza tek što krv nije kanula. Zažmurila, naslonila se celim telom na mene, stisla mi grčevito ruku, a iz suvih joj, nemih usta ide vreo, sladak dah. Tako prigrljenu, stisnutu i obamrlu, držah je u naručju. One druge stale i tapšu rukama. Osećah stid; ali je ipak ne puštah od sebe. U zraku bruji klik devojaka i njihovo tapšanje, iz bašte pirka svež vetrić, a hladovina sa svežinom se sve više širi... Ruka mi se dotače njenih toplih grudi, klecnuh, stisnuh je; glava mi klonu više njenog ramena, te moj obraz dodirnu njen, i ne znam ni sam zašto šapnuh:

    - Paso!

    Ona se trže, strese i osvesti. Pogleda me uplašeno, i glasom koji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno, protepa:

    - Nemoj! Sramota je!


    1898.

    izvor:kodkicosa
     
  9. zjovan29

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    4
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    O Bori

    [​IMG]

    Prve asocijacije na Boru Stankovića su Vranje, Koštana, Sofka i Mitketova „žal za mlados“. Stanković je u srpskoj prozi na početku 20. veka bio osveženje, pisac nove tematike i dubokog poniranja u ljudsku psihu, patrijarhalni svet i njegove okove na ivici patologije. Jovan Skerlić je za Stankovića naveo da je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti.
    Nesumnjivo je da je Stankovićevo delo obeležilo srpsku književnost početkom veka i trasiralo put potonjim autorima. „Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu, jedan od začetnika naše moderne proze“, naveo je Jovan Deretić. Borisav Stanković je rođen u Vranju 1876. godine. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Beogradu Pravni fakultet. Oženio se 1902. godine, proveo godinu dana u Parizu, a zatim je radio kao carinik, poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari i, pred Prvi svetski rat, postao činovnik Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete. Posle rata, koji je proveo van Beograda, sklanjajući se od vojske, postao je činovnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. U Ministarstvu je radio od 1920. do smrti, 1927. godine. Stanković je od početka svog književnog rada bio privržen tradiciji realističke proze.
    U pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba. Tematika Stankovićevih dela socijalno je određena, a u načinu prikazivanja dominira unutrašnja, psihološka perspektiva. Najaktivniji je bio u prvoj fazi rada, na prelazu dva veka, kada je, jednu za drugom, objavio tri knjige pripovedaka – Iz starog Jevanđelja(1899), Stari Dani (1902) i Božji ljudi (1902), kao i dramu Koštana (1902). U tom periodu započeo je rad na romanima Nečista krv (objavljen 1910) i Gazda Mladen (1927). Presudnu ulogu u Stankovićevom stvaralaštvu imaju utisci i sećanja iz detinjstva. U pripovetkama je data i poetična, prozračna i svetla slika života, i mračna slika društvenih sukoba i konflikata – između starog i novog, bogatih i siromašnih slojeva, pojedinaca i društva.
    Težište pripovedanja je na psihičkim lomovima i unutrašnjim burama u čoveku, ali se nikad ne gubi iz vida šira sociološka osnova likova i situacija. Trougao sila koje deluju na čoveka u Stankovićevim delima formiraju novac, moral i eros. Etika društva i materijalni interes porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, a ograničenja i zabrane uzrok su teških unutrašnjih drama, nesrećnih sudbina, promašenih života. Osujećena ljubav, nedozvoljena, zabranjena i potisnuta zbog toga što su njeni akteri pripadnici različitih društvenih staleža, tema je više Stankovićevih pripovedaka. Jedna od najuspelijih je Uvela ruža, lirska i elegična pripovetka, pisana u prvom i drugom licu, u kojoj se oživljava sećanje na mladost i osećanja, na sveže letnje večeri i opojne mirise orijentalnih bašti. Svet poniženih društvenih marginalaca, prosjaka, beskućnika, retardiranih i bednih Stanković je dočarao u zbirci kratkih pripovedaka i crtica Božji ljudi. Složeni unutrašnji svet žene tema je najuspelijih i najznačajnijih Stankovićevih dela. Sputanost koju nameće patrijarhalno društvo i žena kao žrtva sredine tema je pripovetke Pokojnikova žena.
    Junakinja te pripovetke nemoćno se batrga u mreži patrijarhalnih običaja koji joj oduzimaju identitet, pravo na normalan život, elementarnu slobodu i osećanja. Žena je glavni lik i u najpopularnijoj Stankovićevevoj drami Koštana. Napisana u tradicionalnoj dramskoj formi, ovo je potresna priča o tragičnim ljudskim sudbinama i sublimacija dve velike teme – jedna je tuga za prohujalom mladošću, a druga čulna opsesija ženskom lepotom. Narodne pesme koje peva Ciganka Koštana pune su čežnje za lepotom, slobodom i nesputanim životom ispunjenim radošću i lišenim stega i svakodnevnog sivila. Drama je puna derta, duboke, iskonske tuge, očaja i melanholije, ali i snažne strasti prema životu. Koštana je delo smešteno u konkretnu sredinu, obojeno temperamentom srpskog juga, ali i vanvremensko delo zbog snažno datih, univerzalnih ljudskih osećaja. Zbog toga je i postala najpopularnija Stankovićeva drama i imala brojne pozorišne postavke. Druge dve Stankovićeve drame – Tašana i Jovča nastale su dramatizacijom istoimenih pripovedaka.
    Nečista krv, roman objavljen 1910. godine, zamišljen je kao društvena hronika Vranja, ali je prerastao u psihološki utemeljen roman ličnosti. Likovi lepotice Sofke i gazda Marka, Sofkinog svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki (čak i psihoanalitički, frojdovski), ali je sve što se s njima događa motivisano sociološkim činjenicama – istorijom dveju porodica koje pripadaju različitim staležima. Psihološki slojevi ličnosti, seksualni nagon i zabranjene strasti, običaji na ivici patologije, dekadentno u starom, oslobađajuće u novom i sukob svega toga slika se uverljivo, plastično, autentično i sugestivno. Sve to i originalna pripovedačka tehnika učinili su ovaj roman ostvarenjem koje unosi moderno u srpsku prozu. Značajan je i drugi Stankovićev roman (nedovršen i posthumno objavljen) – Gazda Mladen. Pripovedačka tehnika drugačija je od one u Nečistoj krvi. U romanu je sve sažeto i usmereno na glavni tok radnje – nema epizoda i digresija, rečenice su svedene, a izraz lapidaran.
    Priča o gazda Mladenu je priča o čoveku koji je takođe žrtva sredine i koji se odrekao svega, pa i ljubavi, zarad prosperiteta i očuvanja primarne porodice. Stanković je pisac koji je inspiraciju i podsticaj pronalazio u rodnom Vranju, južnjačkoj sredini gde su se prelamali staro i novo doba, nekadašnji običaji i nove društvene struje, strasna zaljubljenost u život i strašni pritisci i stege krutog patrijarhalnog društva. Sećajući se ljudi iz svoje rane mladosti i kreirajući u autorskoj mašti ljude rodnog kraja koji duboko preživljavaju, pate, odriču se, posrću i izgaraju, Stanković je stvorio remek-dela srpske proze 20. veka.
    izvor:vranje.webkomsija


    Raspolućeni Bora Stanković

    Vranje danas ima dve manifestacije „Borina nedelja”, jedna u organizaciji grada, a druga po konceptu Književne zajednice „Borisav Stanković”
    [​IMG]
    Lepa Ciganka Koštana​


    Vranje – Prvi put otkako je 1967. osnovana „Borina nedelja”, od 23. do 29. marta ove godine biće održane dve manifestacije u čast pisca „Nečiste krvi”, „Koštane”, „Tašane”, „Uvele ruže” i drugih sjajnih dela srpske književnosti. Jednu organizuje grad Vranje, vraćajući joj regionalni koncept, kako se ističe u najavi, a drugu Književna zajednica „Borisav Stanković”, nosilac „Borine nedelje” od početka devedesetih godina prošlog veka, koja je maja 1989. godine ustanovila i nagradu sa imenom velikog pisca.
    U skladu sa „rascepom” žiri Književne zajednice kojem je predsedavao Aleksandar Jovanović dodelio je nagradu Vladanu Matijeviću za „Vrlo malo svetlosti” (Agora), a žiri grada sa Mirjanom Đurđević na čelu Veselinu Markoviću za roman „Mi različiti” (Stubovi kulture).

    Dve „Borine nedelje” rezultat su nesporazuma između grada, s jedne, i Književne zajednice „Borisav Stanković”, tačnije, njenog urednika Miroslava Cere Mihailovića, s druge strane, koji traju već nekoliko godina.

    Gradska „Borina nedelja” počeće plesnim performansom Ivane Smiljanić „Igraj, igraj, igraj”. Književnici će se uveče družiti sa publikom, a u toku dana će posećivati škole u Vranju i Vladičinom Hanu. Učestvuju Svetislav Basara, Saša Ilić, Sreten Ugričić, Mileta Prodanović, Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Dejan Ilić i Mirjana Đurđević iz Srbije, Jasna Koteska i Nikola Gelevski iz Skoplja, Nenad Veličković iz Sarajeva i Enes Kurtović iz Sanskog Mosta. Na programu je izložba umetničke grupe „Škart” kojom se naša zemlja predstavila na prošlogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji, biće upriličeno veče aforizama i dodeljene nagrade pobednicima konkursa Centra za talente, uz učešće Marka Šelića Marčela koji će održati koncert.

    Na zatvaranju gradske manifestacije 29. marta, Veselinu Markoviću biće uručena nagrada „Borisav Stanković” koja se sastoji iz povelje, medalje i novčanog iznosa od 300.000 dinara. Nagrada Književne zajednice sastoji se od unikatne diplome na koži, bronzanog bareljefa sa likom Bore Stankovića, rad akademskog vajara Stanimira Pavlovića, i novčanog dela čiji iznos zavisi od volje donatora i biće uručena Vladanu Matijeviću, takođe 29. marta. Grad svoju završnu svečanost održava u sali Narodnog pozorišta, a Književna zajednica iste večeri u svečanoj sali Pčinjskog okruga.

    Književna zajednica će svoj program ispuniti održavanjem književnih i pesničkih večeri mladih pisaca okupljenih oko časopisa „Treći trg”. Tema „Borine nedelje” je „Razaranje srpske književnosti” u okviru koje će biti reči o izdavaštvu, statusu pisaca i stanju u srpskoj književnosti. Književna zajednica okupila je na svoju „Borinu nedelju” veliki broj učesnika, među kojima su: Branislav H. Milošević, Danilo Nikolić, Gordana Ćirjanić, Miroslav Josić Višnjić, Goran Petrović, Predrag Dragić Kijuk, Gojko Đogo, Radomir Andrić, Petar Pajić, Srba Ignjatović, Miro Vuksanović, Duško Novaković, Miodrag Raičević, Dragoslav Mihailović, Svetlana Velmar Janković, Slavko Gordić, Marko Nedić, Dejan Matić, Milan Dobričić, Uroš Kotlajić, Nataša Milović, Miroslav Tešić, Mihajlo Pantić, Milovan Marčetić.

    Grad je za održavanje manifestacije iz budžeta izdvojio 1,5 miliona dinara, dok će učesnici „Borine nedelje” koju organizuje Književna zajednica doći o svom trošku, a nagrada će biti pokrivena iz priloga donatora.

    Gradska manifestacija održava se u galeriji Narodnog muzeja, a Književna zajednica će manifestaciju početi u Kući pisaca, poznatoj Pribojčićevoj kući u Vranju, inače, sedištu Književne zajednice, nastaviće se u Francuskoj 7 u Beogradu, da bi se učesnici ponovo vratili u Vranje 29. marta gde će biti uručena nagrada Vladanu Matijeviću.

    Umesto dogovora za stolom, protivničke strane razmenjuju optužbe preko medija, a slučaj je dospeo i na Viši sud u Vranju gde se 6. aprila nastavlja proces započet početkom marta. Dve „Borine nedelje”, nažalost, nisu jedina posledica tih nesporazuma. Nedavno su vandali u pešačkoj zoni u centru Vranja uništili izlog sa izdanjima Književne zajednice „Borisav Stanković”, što se i pre toga dešavalo. Prošlog leta, takođe nepoznati počinioci sa postamenta su oborili spomenik Bore Stankovića u gradskom parku, što se takođe ne dešava prvi put.

    Milan Momčilović
    izvor:politika.rs
     
    Poslednja izmena: 14.05.2011
  10. sendi

    sendi Legend

    Postova:
    28.911
    Zahvala:
    11
    Reprint prvog izdanja Nečiste krvi

    Reprint prvog izdanja Nečiste krvi

    Učiteljski fakultet u Vranju izdao je fototipsko izdanje prvog romana "Nečista krv" Bore Stankovića iz 1910. godine, koji će biti izložen na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga.

    [​IMG]
    Dva prethodna izdanja Nečiste krvi


    Na ovom fakultetu, u bogatoj izdavačkoj delatnosti, istovremeno je štampan Zbornik radova "Tragom književnih motiva Bore Stankovića – 100 godina posle".

    Profesor Učiteljskog fakulteta dr Sunčica Denić, urednica ova dva iždanja, kaže da je roman "Nečista krv" jedno od najvećih duhovnih vrednosti Vranja u njegovoj istoriji.

    "Roman ’Nečista krv’ jedinstveno je delo u srpskoj književnosti na kojem se sagledava vreme oslobođenja od Turaka, kretanje u društvu dolaskom novih vrednosti i pravila, kao i stanje pojedinaca u tadašnjoj tranziciji", kaže Denić.

    Fototipsko izdanje prvog romana "Nečista krv" najznamenitijeg Vranjanca Bore Stankovića i Zbornik radova o književnim motivima ovoga pisca, biće izloženi na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga, zajedno sa drugim izdanjima Učiteljskog fakulteta iz Vranja.


    Izvor: Tanjug
     

Preporučite stranicu