Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Beogradske priče

Diskusija u 'Beograd' započeta od crvendac_011, 14.08.2013.

  1. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Antički nakit u Singidunumu

    Muzej grada Beograda i JP "Beogradska tvrđava" predočavaju Rimsku zaostavštinu. Pravo da nose nakit imale su samo civilna i vojna elita, koje su i na taj način javnosti pokazivale društveni status

    [​IMG]

    MALO je gradova u Evropi koji mogu da prikažu izložbu sa predmetima starim skoro dva milenijuma, a Beograd će uskoro učiniti upravo to, izlažući sjajne primerke nakita koji su Rimljani koristili u Singidunumu.

    Muzej grada Beograda kao i Javno preduzeće "Beogradska tvrđava" ukrstili su znanje i umeće i rešili da deo blaga kojim raspolažu iznesu pred oči javnosti.

    Antička aristokratija

    - U rimsko doba nakit je bio veoma cenjena i retka dragocenost, koja je vlasniku donosila sreću i blagodat - rekli su nam muzejski savetnik dr Slavica Krunić i viši kustos Miodrag Ignjatović, autori izložbe. - Nakit je obično nosio veoma lične poruke, često inspirisane filozofskim idejama. Pravo da ga nosi imala je samo civilna i vojna elita, koja je i na taj način javnosti pokazivala svoj društveni status, obrazovanje i stečene zasluge.

    Autori su uložili veliki napor da iz ogromnog fonda Muzeja prikažu najupečatljivije predmete za ovu izložbu, a prethodno su nas domaćini uveli u priču o Singidunumu, u kojem svi ovi komadi nastaju.

    - Prostor današnjeg Beograda uključen je u sastav Rimske imperije početkom nove ere, ali je vojni logor na Kalemegdanu osnovan tek na prelazu iz prvog u drugi vek - ističu Krunićeva i Ignjatović.

    - Kastrum je, sa 6.000 vojnika Četvrte legije Flavija, postao značajan punkt u sistemu utvrđenja na limesu podignutom duž Dunava.

    Snažna vojna formacija je tokom prva četiri veka nove ere obezbeđivala miran život stanovnicima Singidunuma i bila je sigurno stecište trgovaca i putnika. Sam grad su naselili veterani legije i gradski činovnici, a uz njih i brojne zanatlije i porodice vojnika, koje su se kretale sa vojskom.

    [​IMG]

    Veterani i visoki gradski činovnici dobijali su na korišćenje zemljište u široj okolini grada, a na tim imanjima su nicala poljoprivredna dobra, ali i luksuzne vile za odmor i uživanje gradske aristokratije.

    Početkom trećeg veka, grad konačno postaje "kolonija" rimskih građana, sa svim pravima koje je taj status donosio. U njemu se naglo razvila zanatska proizvodnja, pa su ojačane i trgovačke veze, koje su suvozemnim i vodenim putevima povezale Singidunum sa najudaljenijim delovima carstva.

    Ti nalazi su danas najvredniji deo kolekcije Muzeja grada Beograda.

    - Teritorija Singidunuma se stalno širila a stanovništvo uvećavalo, naročito sredinom trećeg veka. Arheološki nalazi otkrivaju da je, pored starosedelaca i vojnika, mahom iz Mezije, novi grad privlačio i grčke oslobođenike iz gradova u Maloj Aziji, vešte zanatlije iz gradova Sirije i Egipta...Pristiglo stanovništvo je sa sobom donelo lokalne rituale, kultove i običaje. Njihov suživot sa starosedeocima govori da je zajednica Singidunuma bila društvo široke tolerancije, koja im je omogućila skladan i prosperitetan život.

    Kriza Carstva se u Singidunumu osetila tek krajem četvrtog veka. Naselje se drastično smanjuje, a sahranjivanje se ponovo vrši u neposrednoj blizini starog utvrđenja. Pronađeni grobovi u okviru kastruma, kao i krhki tragovi ostataka antičke arhitekture, ukazuju da je kastrum sveden na nivo malog četvrtastog utvrđenja u blizini Dizdareve kule.

    Na nakitu otkrivenom uz pokojnike, uočava se uticaj germanskog stila, što ukazuje na snažnije kontakte i priliv germanskog stanovništva, koje se uključivalo u rimski sistem.

    Basnoslovni smaragd

    Pripremajći ovu značajnu izložbu organizatori nam pokazuju par minđuša u obliku lavljih glava, a motiv lava je bio popularan i u helenističkom dobu. Predstavljao je simbol snage i dostojanstva. Potom vidimo fibulu u obliku tri roga izobilja pronađenu u Ritopeku. Ovo je mogao da bude carski poklon visokom oficiru, ili magistratu Trikornija, luke na Dunavu.

    Prikaz vojnika legije Četvrte flavije kako grade vojno utvrđenje - kastrum, veoma je upečatljiv, kao i posebna vrsta odlikovanja za heroje ili islužene vojnike koje su zvali "srećnim veteranima".

    [​IMG]

    U Železniku je 1988. godine pronađen sarkofag u kojem je sahranjena žena sa ogrlicom od dve perle izrađene od istog komada smaragda. Arheolozi slute da ovaj lokalitet krije ostatke luksuzne vile, a smaragd od 26 karata je i danas prava retkost.

    Pored Dizdareve kule u Gornjem gradu na Kalemegdanu pronađena je i gema od karneola sa predstavom boginje Fortune kada joj prilazi boginja Viktorija. Među Rimljanima boginja Fortuna nosila je više od 20 epiteta, u zavisnosti od potrebe.

    Pred nama se smenjuje prstenje, a na jednom je mladi Ahil sa ispruženom rukom u kojoj je zec. Ova vrsta nakita bila je neizostavna u doba Singidunuma.

    Rimljani iz Singidunuma, bilo da su muškarci, žene ili deca, obavezno su nosili prstenje. Kao i danas, zlatno i srebrno prstenje Rimljani su poklanjali kao zavetne, veridbene ili venčane darove, a služilo je i kao pečat.

    [​IMG]

    PTICA KAO MOTIV

    Simbol ptice na nakitu arheolozi su nalazili najčešće u ženskim grobovima, s kraja četvrtog i početka petog veka. Motiv ptice često se tumači kao simbol hrišćanstva, ali se takođe može posmatrati i kao vesnik pobede i slobode. U svakom slučaju predstavljale su deo ženske nošnje rimskih dama.

    [​IMG]

    ĆILIBAR

    Ćilibarske perle različitog oblika, koje su bile nanizane na gvozdene članke sa graničnicima samo su jedan od brojnih nalaza s kraja trećeg veka.

    Trgovina ćilibarom je milenijumima povezivala narode Evrope, zbog čega su mitovi i verovanja o njemu veoma slični među narodima Starog kontinenta. Ćilibar simboliše sunce, izvor života, a od davnina je poznata njegova blagorodnost po čoveka. Stanovništvo Balkana ga je verovatno simbolički povezivalo sa mitom o Apolonu, novom suncu, zaštitniku herojskih vrlina, pobedniku nad tamom.

    [​IMG]

    IZLOŽBA U KONAKU I NA KALEMEGDANU

    Muzej grada Beograda biće domaćin ove izložbe u Konaku kneginje Ljubice, u Ulici Sime Markovića 8, počev od 15. oktobra.

    - JP "Beogradska tvrđava" je već postavilo fotografije ovih sjajnih rimskih ukrasa na uobičajenom mestu, atraktivnom Savskom šetalištu, gde su dosad mnogi Beograđani i njihovi gosti imali priliku da "otputuju" u prošlost kroz različite muzejske postavke - rekla nam je jedan od organizatora, Olivera Vučković iz JP "Beogradska tvrđava". - Tako će šetači moći da vide fotografije eksponata iz rimskog doba, dok će ih u Konaku videti na postavci.

    Ova tradicija, da blago gradskih muzeja bude prikazano na Beogradskoj tvrđavi, tokom prethodnih godina zadobila je veliki broj poklonika. Kako objašnjava Vučković, ideja je da mnogi gradski muzeji u punom sjaju pokažu neke od eksponata kojima raspolažu.

    Grobnice kraj puta

    - Arheološki ostaci rimskog Singidunuma nisu brojni - dodaju autori.
    - Najveći deo otkriven je slučajno, građevinskim radovima. Arhitekta Marsel Nahman je 1933. godine zbog otkrića rimskih grobnica, zaustavio radove na izgradnji kuće u Dečanskoj ulici, kod današnjeg Doma sindikata. Nakon Drugog svetskog rata arheolozi Muzeja su po pozivu građana više puta ispred mašina otkrivali i spasavali ostatke rimskih grobnica sa bogatim prilozima.

    (Večernje Novosti)
     
  2. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Raskošni duh čađavog grada

    Nekada smo svi išli na derbi i družili se posle njega, a ceo stadion je aplaudirao kada vidi dobar gol, bez obzira na to koji tim ga je postigao

    [​IMG]

    VREMENA se menjaju, a sa njima i Beograd i ovdašnji običaji. Pre nekoliko decenija smo se trudili da zaštitimo ljude oko nas, a danas se trudimo da zaštitimo sebe od onih koji nas okružuju.

    Ova rečenica je nekako odmah izletela na početku razgovora sa dva vrhunska umetnika, muzičarem Ljubom i glumcem Slobodanom Bodom Ninkovićem, braćom koja su umnogome odredila urbanu kulturu našeg grada.

    Prvo je u Beograd stigao Ljuba. Obojica su došli iz Smedereva u kojem su rođeni, s tim da je muzička karijera starijeg brata uveliko uzela maha kada je mlađi došao na studije.

    Mladalačke ludorije

    - BEOGRAD je sedamdesetih godina bio čađav i zapušten, oronulih fasada i naročito zimi delovao je sumorno - seća se Ljuba. - Ipak, duh mu je bio grandiozan. Sedeli smo u "Kolarcu", kao i u "Bermudskom trouglu" koji su činili "Šumatovac", "Pod lipom" i "Grmeč". Sećam se starih novinara Radio Beograda, mudraca od kojih sam uvek mogao da čujem nešto pametno. Ta mesta su svima bila "viša" životna akademija.

    Boda dobacuje kako je kafana bila institucija, a da je klub svakog pozorišta bio kulturno srce grada. Danas su umnogome pretvoreni u puke kafiće, pa je samo alkohol ostao, ali suština je u velikoj meri izgubljena.

    Prvi susret sa Beogradom u Bodinim sećanjima vezan je za derbi Zvezde i Partizana. Vodio ga je teča Voja, a dvanaestogodišnjak je otišao na "sever" sa Partizanovom zastavom. Ljuba dobacuje da su svi u porodici bili zvezdaši, ali je Boda od malih nogu terao inat.

    - Zvezdaši i partizanovci su išli zajedno na utakmice, družili smo se, čak sam, dabome, navijao za Zvezdu onda kada se uspešno takmičila na međunarodnoj sceni. Kada neko postigne lep gol, ceo stadion je aplaudirao, bez obzira na to ko za koga navija.

    Potom se sećamo profesionalnih početaka oba brata. Ljuba je u Domu omladine sa "Korni grupom" otpevao svoju pesmu "Kao vreme ispred nas" i dobio nagradu. Ansambl koji je vodio Kornelije Kovač snimio je svoju verziju pesme, a Ljuba je dobio "šokantan" honorar, tako da je zabrinuo oca Lazara. Iskusnom mašinskom inženjeru delovalo je neozbiljno da uz igru i pesmu može da se dođe do velikih para. To za njega nije bio ozbiljan rad.

    - Kada je Ljuba već uveliko "gruvao", ja sam upisao Akademiju, 1977. godine - seća se Boda. - I ja sam se bavio muzikom, prvo sam svirao klarinet i gitaru, a tada sam imao bend "Pseudopank cirkus grupe OPS" (Omladinskog pozorišta iz Smedereva) i ubedio sam Ljubu da izmoli da nastupimo u Domu omladine.

    - Pravili su cirkus - smeje se Ljuba. - Izašli su sa nekim maskama, gađali publiku, ludovali...

    - E, posle toga je usledio period kada neko vreme nismo sarađivali... - pokajnički priznaje Boda.

    Ozbiljno doba

    POTOM obojica prilježno počinju da se bave svojim poslom. Ljuba upisuje 1970. Filološki fakultet i odmah tokom upisa počinje rat sa administracijom na šalteru.

    - Posle četiri sata, od muke sam počeo da pevam. Počeo je to isto momak pored mene, zvao se Asim Sarvan i tada smo videli da nam se glasovi slažu. Tako je nastala grupa "S vremena na vreme". Zvao nas je Nikola Karaklajić, pravili smo songove u legendarnom "Studiju 10" Radio Beograda. Rađaju se predstave u kojima sam radio pozorišnu muziku, za "Lukreciju ili ti Ždero" dobio sam Sterijinu nagradu, nižu se koncerti, zatim grupa "Tunel" sa Vladom Jankovićem Džetom... Najzad "Bistrik" sa Biljom Krstić i gostovanja u Brazilu, Italiji, Rusiji...

    Od 2000. godine preuzeo je od Ljube Dimitrijevića organizaciju posvećenu obnovi Đurđevih stupova, pa tako i bezbroj koncerata.

    Bodino muzičko stasavanje kulminira 1979. kada sa svojim bendom uzima prvu nagradu na "Zaječarskoj gitarijadi". Posle dve nedelje provedene na FDU gubi interesovanje, nastavlja da svira, ali se bend uskoro razilazi.

    [​IMG]

    - Sedam godina kasnije Boda odlučuje da se vrati na studije - seća se Ljuba. - Profesor Vlada Jeftović bio mi je dobar prijatelj, pozvao me je i pitao koliko mi je brat ozbiljan, da se ne zamlaćuje s njim bezveze...

    - To je bila sjajna klasa - sa setom i poštovanjem Boda navodi neka od imena: Milorad Mandić Manda, Dragan Bjelogrlić, Dragan Petrović Pele, Žika Todorović, Vesna Trivalić, Mira Joković... Potom sam radio u pozorištu "Boško Buha" sa Timotijem Džonom Bajfordom, Ršum je bio upravnik, dočekali su me Neša Nenadović, Bujke, igrali smo Manda i ja... Bilo je to sjajno vreme krcato dobrom energijom.

    U isto vreme u istom pozorištu Ljuba je radio muziku, smenjivale su se "Crvenkapa", "Čarobnjak iz Oza"...

    Majčina linija

    OBOJICA su muzikalni zbog nasleđa koje im je prenela majka Ljubinka. Ujak Todor je sjajno pevao i ta linija im je bila dominantna.

    Ljuba je prvo svirao harmoniku i klavir i tako je završio muzičku školu, a potom je okupljao prve sastave i na harmonici svirao "Bitlse".

    - To je bio prvi instrument koji smo kupili zahvaljujući sportskoj prognozi - sa smeškom govori Ljuba. - Tata je popunjavao tiket za italijansku ligu, a mlađi sin je "nabadao" rezultate nemajući pojma šta radi. Na kraju su, od mogućih 12 imali 11 pogodaka! Te godine smo kupili novi nameštaj, išli na letovanje u Opatiju, a Ljuba je dobio harmoniku!

    Ljuba kasnije kupuje gitaru na kojoj šest godina mlađi brat krišom uči da svira. Ta "krađa" mu je pravila silan problem: Boda je levoruk, i morao je da okreće instrument naopako, a sve hvatove i akorde da uči obrnuto. Ljuba sa nevericom vrti glavom i kaže: "Samo kad ga vidim, muka me uhvati...".

    Najezda skakavaca

    - SVE se promenilo od onog duha i međusobne pomoći požrtvovanosti, Beogradu se dogodila neka "najezda skakavaca". Kada smo mi dolazili u grad, veoma smo ga poštovali. Sada dolaze neki ljudi koji to ne čine, i nasilno uvode neka druga pravila - kažu obojica. - I ranije su ljudi radili za novac, ali pare nisu bile idol kojem se svi klanjaju.

    Nije tako samo kod nas. U svetu je trend isti, muzika se okrenula komercijali, a umetnici postali zabavljači. Ljuba podseća da su šezdesetih Prisli i "Bitlsi" doneli revoluciju, a zatim je svake nedelje izlazilo nešto novo. Muzički biznis nije mogao sve da drži pod kontrolom. Krajem osamdesetih su već počeli da programiraju muziku i da prave trendove.

    - Ubijeno je autorstvo - kaže Ljuba Ninković. - Pevači i svirači nikad nisu bili bolji, ali muzike nema.

    Ljuba je uvek radio muziku na stihove koje je sam napisao. Kako kaže njegov brat, niko bolje ne razume autora i ono o čemu je mislio dok je pisao - od njega samog.

    Slično je i sa holivudskom hiperprodukcijom, pa Boda kaže da svet glume nije odmakao ka nekim silnim visinama, osim ka onim komercijalnim. On podseća da je stara Jugoslavija imala tri pozorišne akademije, a da sada u Beogradu radi, pored FDU, još pet škola, ali "se niko ne trudi da posle školovanja dobro predstavi tu decu".

    "S VREMENA NA VREME"

    OKUPLjANjE grupe "S vremena na vreme" 1993. godine, posle duge pauze, napunilo je Sava centar do poslednjeg mesta, a karte su rasprodate deset dana pre koncerta.

    - Sve je bilo krcato emocijama - priča Ljuba Ninković. - Plata mi je bila sedam maraka, rat je besneo, a ljudi u publici su jecali, jer smo bili sinonim za dobra vremena koja su upravo tada odlazila odavde.

    PREDSTAVA POSLE PREDSTAVE

    POZORIŠNI klubovi bili su mesta u kojima se posle predstave obavezno odigravala još jedna. Ljuba se seća da je upoznao veličine poput Ljubinke Bobić, a Boda da je tamo postojala još jedna životna i glumačka škola.

    IGRA

    SLOBODAN Boda Ninković proveo je u pozorištu "Boško Buha" deset godina, isto toliko i u Jugoslovenskom dramskom, potom u Beogradskom dramskom, slobodnjak je bio osam godina... I uvek mu je, kaže, igra bila na prvom mestu. - Ne mogu ovim poslom da se bavim "službenički". Ako nema igre, nema tu ničeg...

    (Večernje novosti)
     
  3. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Večiti "April u Beogradu"

    Kultni festival "Beogradsko proleće" odzvanjao u Velikoj dvorani Doma sindikata još od 1959. godine. Najveća imena domaće muzike počela karijeru na ovom prestižnom skupu

    [​IMG]
    Milenko Petković

    FESTIVALI su nekada bili osnovno obeležje gradske atmosfere, ali i kulture celokupne ondašnje države. Naš grad krasilo je "Beogradsko proleće", koje je okupljalo elitu muzičke scene počev od 1959. godine.

    Današnji klinci imaju bezbroj načina na koje mogu da prate trendove u muzici i cela planeta im je nadohvat ruke, a u vreme kada je nastajao i trajao ovaj festival, muzičari su mogli da dosegnu do publike putem jednog televizijskog kanala i sa radio-programa.

    O tome pričamo sa Milenkom Petkovićem, arhitektom, ali i vlasnikom najveće privatne kolekcije snimaka i uspomena na "Beogradsko proleće".

    Karta za budućnost

    - NAJVEĆI hit koji je iznedrio ovaj festival je neprevaziđeni "April u Beogradu" Zdravka Čolića, ali tu su i izuzetne kompozicije "Obriši suze draga" Bobe Stefanovića ili "Seti se naše ljubavi" Nade Knežević - kaže Petković. - Mnogi pevači koji će kasnije postati velike zvezde prvi put su se pojavili na bini Velike dvorane Doma sindikata. Tako su prva izvođenja ovde imali Đorđe Marijanović, čija pesma "Beograde" je i danas neka vrsta himne grada, Tereza Kesovija, čiji prvi snimak sačinjen na ovom festivalu imam sačuvan, a davne 1978. pred beogradskom i jugoslovenskom publikom debitovao je mladi Oliver Dragojević sa pesmom "Nokturno". Veliki pevači poput Olivera Mandića takođe su počeli ovde.

    "Beogradsko proleće" je zvanično obeležilo četiri decenije postojanja 1999. godine, ali je prethodni pevački skup bio održan dve godine ranije.

    Danas se entuzijasti trude da održe i ponovo udahnu život ovom prestižnom muzičkom okupljanju, a naš sagovornik kaže da svi veruju da će biti načina da se stara kulturna manifestacija, neka vrsta lične karte grada, na neki način očuva i da u budućnosti nastavi svoj život.

    - Nekada je sve bilo drugačije - uz setu kaže Petković. - Pevač je bio sam na bini, pred njim se nalazio Revijski orkestar Radio-televizije Beograd, koji je bio sastavljen od vrhunskih muzičara tog doba. U nekim fazama tu se nalazio i Big bend RTS. Nisu postojale nikakve muzičke matrice ili ne daj bože plejbekovi, ono što je umetnik izveo na bini jedino je bilo merodavno.

    Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina festival je imao nekoliko tematskih večeri, pa su se smenjivale večeri posvećene šansonama, zabavne, one posvećene narodnoj muzici, rok (doduše, prilično neuspešno) i veoma važan deo posvećen dečjoj muzici, još od 1976. godine.

    [​IMG]

    - Za decu su komponovale sve same veličine - naglašava Petković.- Od oca i sina Ramboseka, preko Arsena Dedića, Kemala Montena, Darka Kraljića, Kornelija Kovača, Aleksandra Koraća... Legendarni kompozitor Zlatan Vanda koji je bio izuzetni stvaralac klasične muzike ogledao se i u muzici za decu. Istina, u to vreme smo kompozicije posvećene mališanima shvatali veoma ozbiljno. Na toj vrsti muzike posebno se radilo, a toga danas više nema.

    "Veče uz radio"

    NEKOLIKO decenija tokom kojih se održavalo "Beogradsko proleće" ostale su sinonim za neka "dobra, stara vremena", ali današnje generacije ne mogu lako da ih razumeju. Zarad podsećanja važno je reći da tek 1974. godine Televizija Beograd uvodi Drugi program, a u to vreme radio je bio najvredniji aparat u kući, pogotovo kod mlađe generacije.

    - Emisije poput one, kultne, Prvog programa - "Veče uz radio" bile su najslušanije, a legendarni Nikola Karaklajić me je unekoliko vaspitao - kaže naš sagovornik. - Publiku su činili mladi ljudi koji su pratili trendove u našoj muzici. Danas već zaboravljamo kako su neki izvođači posle ovog festivala doživeli značajnu međunarodnu afirmaciju. Na primer, Tereza Kesovija je bila veoma cenjena u Francuskoj, pa čak je jedne godine nastupala za Monako na "Pesmi Evrovizije".

    Legdendarna "Korni grupa" počela je takođe na ovom festivalu, sa pevačem Daliborom Brunom, a kasnije su postali uvaženi i u Evropi, pa su čak u Italiji snimili album. Ostao je zapažen i njihov nastup na Monterej džez festivalu u Švajcarskoj 1973. godine, pre nego što se sastav raspao.

    [​IMG]

    Muzički entuzijazam, ali i vrhunsko znanje onoga doba vraćaju nas u neko drugo doba, koje nije isključivo vezano za ovaj skup, ali je ostalo kao obeležje tog vremena. Džez novinar Petar Novaković podsetio nas je i na to kako su naši muzičari spretno uspevali da skinu kompozicije sa festivala "San Remo". Kako je festival bio održavan u večernjim satima, tako su u "Jugi" naši studijski muzičari, slušajući radio-prenos, brže bolje "skinuli" novi hit, tokom noći snimili svoju verziju, i ujutru smo je imali na radiju, na "naš način".

    Legendarni "Indeksi"

    TRADICIONALNO važni gosti iz godine u godinu bili su "Indeksi" sa sjajnim Davorinom Popovićem, koji su u Beogradu imali izvanrednu publiku, a jedan od pevača iz stare garde, koji nije poneo nagradu na ovom festivalu, ali je ušao u legendu tog doba, bio je Ivo Robić. Njegova priča unekoliko je posebna, budući da je ostao simbol tadašnje Jugoslavije i vremena u kojem je stvarao. Najzad, bio je omiljen i veoma popularan širom tadašnje države.

    - Robić je prvi otpevao pesmu "Stranci u noći", a tek 1966. godine kompoziciju je izveo Frenk Sinatra stvarajući je planetarnom legendom - priča Petković.

    - Autor je bio Nemac, Robić je tada živeo u Hamburgu, a sve koncerte i pesme je izvodio ovde. Ostala je i nepisana legenda o njemu i toj kompoziciji, pošto je, posle ustupanja pesme Sinatri došao prvi put u Jugoslaviju vozeći "rols rojs".

    Na kraju razgovora ostaje logično pitanje zašto jedan arhitekta ima toliku strast prema muzici, i zbog čega toliko strastveno prikupljanje dragocenih snimaka koji nisu deo matičnog posla. Sagovornik nas uverava da to nije izuzetak, već pravilo.

    [​IMG]

    - Mnogo je arhitekata koji su doživeli svetsku slavu, a imali su neobične hobije koji su ih, na kraju, i proslavili - objašnjava Milenko Petković.- Danas svi znaju Mikelanđela Antonjonija kao vrhunskog filmskog režisera, a on je po struci bio arhitekta. Evo, na primer, ko danas zna da je jedan od naših najvećih autoriteta u oblasti filma, neprevaziđeni filmski kritičar Nebojša Đukelić bio arhitekta. A baš tako je bilo.

    "Ljudi iz radio-aparata"

    PUTOVANjE u prošlost ovakvih skupova neminovno nas vodi u zdanje Radio Beograda i tamo zatičemo ploče koje marljivo čuvaju naše kolege u Fonoarhivi. Kroz najveću arhivu ovakve vrste na Balkanu vodi nas pomoćnik direktora Radio Beograda Saša Kovačević.

    Uživamo gledajući omote ploča sa fotografijama naših popularnih izvođača onog doba, smenjuju se likovi Lea Martina, Mikija Jevremovića, Ljiljane Petrović, Zlatka Pejakovića...

    Stručnjak zadužen za stare snimka Zoran Marković podseća nas na sve kategorije izvođača i publike koji su nekada učestvovali u programu "Beogradskog proleća" dok pažljivo vraća ploče u omot, ne dozvoljavajući da budu izgreba ne.

    - Mnoge emisije i danas traju, posle mnogo godina - kaže Saša Kovačević.- Tu su "Vreme sporta i razonode", "Hit meseca", "Karavan", nekada je bilo kultno "Veselo veče"...

    Saznajemo da je u arhivi sačuvano više od 1.800 radio-drama za decu i 5.400 namenjenih odraslima. To su bila vrhunska dela koja i danas imaju probranu publiku.

    Stara novinarska šala kako neki "mali ljudi žive u radio- aparatu" i danas se ispostavlja kao tačna. Doduše, žive od njega i za njega, ali sigurno je da nisu "mali". Ljubav za neka dobra, stara vremena uvek je ljubav ka nečijoj mladosti, a to je nemoguće ugasiti.

    KOLEKCIJA AUTENTIČNIH SNIMAKA

    Krajem sedamdesetih godina naš sagovornik kupio je kasetofon "aiva" na kojem je mogao da snima koncerte uživo. Dabome, nije to bio uvek dobar snimak, ali ipak jeste značajna uspomena.

    - To su mi bili prvi pokušaji - kaže Petković. - Veliki džezer Džordž Djuk održao je koncert 1977. godine, ja sam ga snimio i čak zamolio da mi se potpiše na kasetu. On me je značajno pogledao, podigao kažiprst u znak tobožnje pretnje zbog "pirata", i na kraju - potpisao. Ideja mi je bila da skupljam ono što niko ne radi. Meni je zanimljivo da imam snimak Luisa Armstronga iz Doma sindikata, a ne "Led cepelina" iz Njujorka. Šta će mi?

    Neobičnu strast u "lovu" na stare snimke Petković lako obrazlaže opisujući jednu nedavnu anegdotu sa buvljaka.

    - Na pijaci stoji stara kaseta na kojoj piše "Dajer streits", koncert u "Pioniru" 1985. godina. Drhtale su mi ruke dok sam prodavcu pružao "smešnih" 20 dinara, koliko mi je tražio, sve dok nisam došao kući i uspeo da preslušam i spasem odličan, autentičan snimak tog legendarnog nastupa.

    [​IMG]

    PET I PO DECENIJA "KARAVANA"

    Dok se šunjamo po radijskoj arhivi i sećamo se pesama sa prestižnog beogradskog festivala, jedan podatak nam posebno privlači pažnju: Ove godine obeleženo je 55 godina od početka emitovanja emisije "Karavan". Prvi urednik bio je Bora Oljačić, zatim Mirko Lazić, Saša Kovačević i još aktuelni Zoran Nikolić Zozon.

    - Prvi skečevi emitovani su još iz pera Branislava Nušića, Radoja Domanovića, Branka Ćopića, Minimaksa... - kaže legendarni Zozon. - Glumili su Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Mića Tatić, Nikola Simić, Ružica Sokić, Đuza Stojiljković... Prvi voditelji su bili članovi Narodnog pozorišta Mira Bobić i Milan Puzić, kasnije su preuzeli mikrofon Petar Slovenski, Neša Milovanović i Đorđe Nenadović.

    U slavu gradskog duha Zozon umešno objašnjava tajnu dugovečnosti i "uređivačku politiku" za narednih 55 godina.

    - Kada je istorija u pitanju, biće i četnika i partizana, i drugova i drugarica, i dame i gospode. Kada su parade u pitanju, biće i gej i vojne parade. Kada je ekonomija u pitanju biće i baba i žaba. Kada je socijalna politika u pitanju biće i bele kuge i manjka mesta po vrtićima. Kada je unutrašnja politika u pitanju biće i Kurta i Murta. Kada je poljoprivreda u pitanju biće i kuka i motika... Kada je sastav nekih novih vlada Srbije u pitanju, biće i Mika i Žika, i Mirko i Slavko, i Vojko i Savle, i naravno, Džej. A kada smo mi u pitanju, bićemo i dalje i ludi i zbunjeni.

    NEPREVAZIĐENI ĐORĐE MARJANOVIĆ

    Nagrade na festivalu dodeljivao je stručni žiri, sastavljen od najuglednijih kompozitora i novinara, ali je postojala i nagrada publike, pa su posetioci direktno birali favorita između svojih miljenika. Na "Beogradskom proleću" 1961. godine pobednik je bio Duško Jakšić, sa pesmom "Čerge", ali je publika silno zavolela Đorđa Marjanovića koji je izvodio kompoziciju "Anđelina". Posle proglašenja pobednika publika se pobunila, pa je nekoliko stotina Beograđana izašlo ispred Doma sindikata kako bi podržalo neobičnog Marjanovića. U ono vreme, njegova "ekstravagancija" ogledala se u sjajnoj komunikaciji sa publikom, skidanju sakoa i vitlanju iznad glave, što je bilo nesvakidašnje za dotadašnje šlager pevače.

    (Večernje novosti)
     
  4. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Stare kapije varoši Zemuna

    Srednjevekovni izgled mesta gde su se graničile Otomanska imperija i austrijska carevina. Do danas nisu ostali sačuvani ulazi u grad koji su ga nekada određivali, od Petrovaradinske kapije ka današnjoj novosadskoj strani, do Beogradske

    [​IMG]
    Dunavska obala

    ZEMUN će svako prepoznati po onome što u njemu najviše voli. Jedni po alasima, krovovima, brdu i kajakašima, drugi po sportistima, zanatlijama, trgovcima i provodu. Treći kažu da je izuzetno lep ako ga posmatrate uveče dok svoju lepotu razliva po talasima Dunava.

    Sagovornik koji nas ovako uvodi u priču je Miroslav Ranković, hroničar i fotograf, pisac i pesnik, pa je baš zato u njemu ponajviše dilema kako da nam opiše svoja osećanja prema Zemunu, jer ih temeljno nabraja, istražujući im uzroke i nestvaran intenzitet.

    - Valjda je još samo u Zemunu moguće slušati tišinu i čuti zveket tanjira kroz otvorene prozore kuća, baš kao što je to nekada bilo - kaže Ranković. - Utoliko je ovo možda još jedini grad koji još opstaje pred naletom modernih arhitekata koji zidaju čelikom i staklom materijalizujući svoje vizije budućnosti uz potpuno nepoznavanje prošlosti, zaboravljajući na meru duše čoveka.

    Bečki arhiv

    - STUPAJUĆI na Kalemegdan ili Petrovaradin posebnu pažnju posmatrača zaokupljaju kapije - nastavlja Ranković. - Divnih su naziva i bogate istorije. Pričajući o jednoj um me vodi ka preostalim koje je moguće videti i o kojima pričam svojim gostima, a i ka onima koje su davno srušene. Svaka ima svoju priču. Jedino Zemun, koji toliko volim i kome sam posvetio značajan deo svog opusa nema ama baš nijedan trag o njihovom postojanju. Nešto malo je ostalo u kartama iz Ratnog arhiva iz Beča i u rečenicama istoričara i putopisaca. Tako i vama pričam neke od detalja koje sam prikupio.

    Najstariji plan Zemuna koji istorija poznaje datira iz prvih decenija 18. veka. Uz put koji povezuje Petrovaradin sa Beogradom nastaje današnja Glavna ulica iz koje se izdvajaju ostale.

    Austrija, zajedno sa Rusijom, od 1737. do 1739. ratuje protiv Turske i u odlučnoj bici kod Grocke proteruje Osmanlije iz Srbije. Nedugo potom Turci vraćaju Beograd, a njegovi stanovnici u strahu od osvete i u potrazi za boljim životom beže.

    Deo stanovništva predvođen Arsenijem Četvrtim Šakabentom odlazi ka Vojvodini, a veliki deo takvih izbeglica ostaje u Zemunu značajno uvećavajući tamošnji broj stanovnika.

    Stara Venecija

    [​IMG]

    - Baš u to doba Zemun postaje glavno mesto za trgovinski tranzit na sredokraći između Istoka i Zapada. U to doba grad ima dvojnu upravu, koju čine vojne i feudalne vlasti. Vojna vlast potom otkupljuje feudalno Šenbornovo vlastelinstvo pa Zemun 1746. godine postaje deo Vojne granice. Položaj grada i želja njegove uprave za razvijanjem ekonomije i trgovinskih veza dovode do ustanovljenja skromne samouprave. Zemun 1749. godine biva izdvojen iz apsolutne vojne uprave i proglašen slobodnim vojnim komunitetom. Dve godine kasnije, 1751, osnovana je gradska uprava - Magistrat, a grad postaje stecište zanatlija i trgovaca.

    Radi zaštite naselje se konsoliduje, a varoš ograničava palisadama i šančevima. Geografski položaj Zemuna ograničava Dunav sa severoistoka, a severozapadno se nalazi lesni odsek Gardoša i Ćukovca. Sa jugoistočne strane bio je plavni teren ka Savi, a jugozapadno prema ravnici.

    Plan Fridriha Renera izrađen oko 1753. godine pokazuje oblik varoši i položaj Kontumaca. Istina, kasnije i Berthold pravi precizan plan 1830. godine. Varoš je potpuno ograđena, a za ulaz i izlaz dobija kapije. Svaka strana varoši ima po jedan veliki i više manjih ulaza u grad. Kontumac je bio sanitetski kordon, u kojem su trgovci i putnici iz Otomanske imperije, prelazeći ka Austriji, morali da provedu neko vreme pod medicinskim nadzorom, kako bi tadašnje vlasti bile sigurne da novopridošli nemaju kugu, koja je bila najveća pošast onog doba.

    ...pred Veliki rat

    [​IMG]

    Petrovaradinska kapija

    Na mestu gde je nekadašnji putnik u Zemun ulazio iz pravca Petrovaradina, na delu između Gardoša i Ćukovca, nalazila se Petrovaradinska kapija koja vodi u sadašnju Glavnu ulicu.

    Na drugoj strani, na izlazu iz ove ulice nalazila se Beogradska kapija.

    Prema Bežaniji su bile postavljene Bežanijska kapija i Kasarnska kapija.

    Stari Zemunac je odlazeći ka Dunavu imao još nekoliko ovakvih prolaza: Kapija kod riblje pijace, Kriva kapija, Kapija kod krečane, Kapija kod Solarskog ureda, Kapija kod Brodarskog ureda i Vodena vrata za unošenje i iznošenje čamaca.

    - Uz dve kapije koje su služile za ulaz u Kontumac, ondašnji Zemun ih je imao ukupno 12 - dodaje Ranković. - Svaka je imala stražaru za boravak čuvara i eventualno administrativne poslove.

    Nažalost, danas ne postoje gravire i crteži o njihovom izgledu, koji bi nam preciznije dočarali njihov izgled.

    Zid starog Kontumaca

    [​IMG]

    - Siguran sam da su bile građene od tvrdog materijala, verovatno kamena i opeke. Zidine tog, starog grada pored očigledne čvrstine sadržavale su i arhitektonske elemente koji su svakom putniku pokazivale i raskoš carevine u koju ulaze. Verujem da je većina bila slična kapijama koje su sačuvane na Kalemegdanu i Petrovaradinu.

    Danas ostaju mnogobrojne uspomene na njihovo postojanje u vremenu koje je proteklo.

    - Mnoge će kao i mene povesti na putovanje kroz istoriju grada koji volimo nudeći sijaset pitanja i podataka koje ćemo nastaviti da sakupljamo kroz vreme koje dolazi. Siguran sam i da ćemo uživati u putovanju vremeplovom kroz grad u kome je bilo moguće nabaviti bilo koju robu i zameniti bilo koju valutu koja je prolazila na pravcu koji spaja Istok i Zapad. Možda na tom putovanju osetimo i miris Dunava i dah košave a sigurno i ljubav prema ljudima koji su živeli ostavljajući trag koji sledimo?

    (Večernje novosti)
     
  5. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Tesla "stanuje" ovde

    Neobični Beograđani: Velimir Abramović, reditelj, pisac, naučnik i - "teslijanac". Nauka menja čovečanstvo spajajući ga sa religijom, a rodonačelnik je bio naš čovek

    [​IMG]

    SEDMI januar je u istoriju civilizacije ušao kao posebno važan datum, kada su se odigrala dva istorijski najvažnija "dolaska": Došao je Hrist na Zemlju, a Nikola Tesla je "došao" na nebo.

    Ovim rečima počinjemo razgovor sa neobičnim Beograđaninom Velimirom Abramovićem, čovekom koji skromno za sebe kaže kako se bavi ontologijom, matematikom i fizikom vremena, drugi znaju da ima titulu profesora FDU, treći ga svrstavaju među najbolje poznavaoce dela Nikole Tesle...

    Ekskluzivno, za "Beogradske priče" govori o novoj ideji koja će uskoro zaživeti u našem gradu, upravo na Božić, a to je osnivanje jednog posebnog univerziteta u skladu sa Teslinim idejama: to je Slobodni univerzitet Srbije na internetu.

    NOVA FIZIKA

    - NIKOLA Tesla je čovek sa kojim počinje nova fizika - objašnjava Abramović. - Njegov život je oblik nove religioznosti - naučne duhovnosti. On je jedini naučnik koji ima osobine velikih osnivača religije. Živeo je monaški život na savremen način: hotelska soba bila mu je kao monaška ćelija u kojoj su stajali sto i krevet, nije imao nikakvu imovinu, živeo je u svesnom celibatu, bio je vegetarijanac, stalno je radio jogu... U pravom smislu te reči bio je monah naučne duhovnosti.

    Mi se danas davimo u estradnoj torturi bezobličnih medija, ali naš sagovornik vidi jasne vizije nekog drugog sveta koji nam je Tesla ostavio u amanet. Nauka i njena najviša misao su obrazac za ujedinjenje čovečanstva onako kako ga je video naš genije. Živeti po njegovim merilima znači prevazilaziti ograničenja religije, države i kulture, koje, kaže Abramović, stalno rađaju sukobe i ratove. Pristup na čijim postulatima je živeo naš naučnik je odgovor na vremena koja su pred svetom.

    - Nedavno je u Rusiji izašla knjiga "Tesla protiv Hitlera i Staljina" - priča naš sagovornik. - On je svojim izumima osvojio svet, nisu to uradile nikakve vojskovođe, ni Napoleon ni Džingis-kan. Tesla je preteča sadašnjeg poimanja života. Pođite u crkvu, džamiju, idite kod dalaj-lame i svuda ćete naći kompjuter i mobilni telefon. To je ostvarena vera nauke. Sa druge strane, lako je danas pronaći sto hiljada ljudi koji ne veruju u Hrista, Budu ili Muhameda. Ali nećete naći nijednog ko ne veruje u postojanje kompjutera i mobilnog telefona. Novi duh otkrića je naučni zakon, ta vera je planetarno pobedila.

    [​IMG]

    Abramović podseća da su, od šest najvećih izuma u oblasti telekomunikacija, četiri "intelektualno vlasništvo" Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

    - Nama je zadat put predaka koji sluti velike planetarne promene.

    Tako Abramović podvlači da je Jerusalim grad u kojem se nalazi Hristov grob, dok je u Beogradu Teslin, jer njegova urna stoji u beogradskom muzeju posvećenom ovom naučniku. Tesla je, kaže on, duhovni vođa srpskog naroda.

    Prateći blago koje nam je dato, da je začetnik nove nauke naš zemljak, Abramović podseća na reči Svetog Save u Žiči, nalazeći im isti smisao. Rekao je: "Mi smo Istok za Zapad i Zapad za Istok. Na Zemlji ne priznajemo nikoga, a iznad samo Boga."

    - Nije slučajno da od 1997. godine naši matematičari srednjoškolci uzimaju primat od ruskih vršnjaka, i to na planetarnom nivou, posle 22 godine njihove vladavine. Od tada uvek osvajamo neku novu medalju. To je naša očigledna prednost. Nije u pitanju jedan ekstrem, već je više generacija predodređeno da bude tako.

    BESPLATAN UNIVERZITET

    UPRAVO na Božić, u skladu sa najvišim, etičkim principima nauke kojoj nas je privodio Tesla, u Beogradu će biti otvoren Slobodni univerzitet nauka i umetnosti Srbije.

    - Putem interneta biće organizovana i snimljena prava, autorizovana besplatna predavanja - kaže Abramović. - Držaće ih naši najugledniji naučnici, a kod nas još ima mnogo dobrih ljudi i stručnjaka. Ovo je izvan države, i naše i bilo koje. To neće biti ovlašna dodirivanja nekih tema, nego čitavi semestri u kojima će iznositi sve što je novo, originalno, ali na svetskom nivou ili iznad njega!

    Biće to besplatna škola sa neverovatnim principima. Odavno smo "zreli" za novu renesansu, a naš sagovornik nas podseća da ova reč znači "ponovno rođenje".

    - Dakle, pričamo o besplatnoj školi sa renesansnim postulatima. Profesori se obraćaju onima koji su žedni znanja, a ne nekome kome su roditelji platili prestižne studije koje ga ne interesuju, pa uče na silu samo zarad statusa. Na sajtu će biti organizovana diskusiona tribina. To je put ka nauci otvorenoj celom čovečanstvu, što je hteo Tesla. Svako predavanje biće titlovano na engleski, ruski i nemački jezik. Kada možete da razmenite ideju sa svima na svetu - dobili ste ostvarenje Tesline vizije.

    Današnje društvo spremno je za iskorak ka višem nivou čovečanstva. Ekonomija profita je na izdisaju, a Abramović nam umešno objašnjava veličinu ideje iznad vrednosti koju ostvaruju trgovci.

    - Ekonomija profita govori ovako: Imam robu, i kad je prodam, više je nemam. Sa druge strane, kada neko ima ideju, on je podeli s vama i od tada je imate obojica. Ideja se "prodajom" samo umnožava.

    [​IMG]

    ENRIKO JOSIF

    - KADA sam 1975. godine razgovarao sa Enrikom Josifom, sjajnim kompozitorom, rekao mi je nešto što mi naizgled nije bilo logično - kaže Abramović. - Govorio je kako je jevrejski narod okončao svoju misiju od kada je dobio državu. Novoizabrani narod su Srbi, ali ne raduj se mnogo. Kad Bog izabere neki narod, on mora da prođe kroz velike patnje.
    Josif je bio hasid, sjajni poznavalac kabale, i veliki anticionista.

    NAUKA I ETIKA

    VEČITI problem ovog sveta jeste odnos nauke i etike. Jer, ako neki novi izum prvo ne pokaže svoje zlo lice, on će ga svakako jednom pokazati.

    - Tesla je uvek insistirao da se u nauku uvede etika. Nauka je po sebi moralno neutralna, baš kao i prirodni zakoni. Zakon gravitacije nam, na primer, omogući da nekoga gurnemo kroz prozor i on smrtno strada, ali znanjem gravitacije pravimo i čarobnu građevinu Akropolj. Bog nam je dao etičku slobodu, a na nama je put kako ćemo je primeniti.

    Sa druge strane, ma koliko da nam čovečanstvo trenutno deluje sumorno u kolopletima globalizacije, Abramović zna da postoji mnogo osvešćenih ljudi svih generacija sa ambicijom ujedinjenja čovečanstva - naukom.

    [​IMG]

    "SVETSKI SISTEM"

    DAVNE 1900. godine naš naučnik je u SAD objavio "Svetski sistem u 12 tačaka", koji je potpuno ocrtao 20. i 21. vek. Abramović podseća da je to bilo vreme kada su Amerikom vladali Vajat Erp i Divlji zapad i da su to tada bile nestvarno dalekovide vizije.

    - Bio je neobično mudar i namerno je najveće tajne govorio novinarima. Pričao im je o prenosu energije kroz zemlju, o 3raku smrti... Bio je prvi koji je shvatio medije. Na taj način širio je energiju u mentalno polje mnogih, dok bi drugačiji put bio mnogo nezahvalniji. Da je pričao o svojim izumima samo petorici naučnika, rodila bi se ljubomora, pakost, zataškala bi se istina ili izvrnula priča. Ovako su svi znali sve, a nisu mogli ništa.

    (Novosti)
     
  6. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Aberdarevom ka istoriji

    Ulica posvećena heroju i profesoru filozofije Jovanu Kujundžiću vodi ka Tašmajdanu

    [​IMG]

    KADA kolege iz Radiotelevizije Srbije idu na posao najviše se umore na samom kraju puta, jer ih čeka uzbrdica Aberdareve ulice.

    Slično je i sa svima koji žele da dosegnu Tašmajdan sa ove strane, bilo da idu ka Crkvi Svetog Marka, ruskoj crkvi Svete Trojice, ili legendarnom restoranu "Šansa".

    Ova kratka ulica nosi ime po Jovanu Kujundžiću Aberdaru, jednom od prvih srpskih akademika. Ovaj učeni čovek, neobično obrazovan za doba od 1842. do 1893, kada je živeo, ušao je u našu istoriju kao filozof, pa je bio i profesor filozofije na Velikoj školi, a proveo je neko vreme i kao ministar prosvete. Bio je i jedan od prvih članova Srpske kraljevske akademije koje je imenovao kralj Milan Obrenović.

    Burni događaji istorije 19. veka više puta ga odvode od knjige, pa tako u međuvremenu postaje konjički desetar, da bi u vreme srpsko-turskih ratova dosegnuo čin potpukovnika.

    Delo "Gusle Aberdarove" koje je objavio u Novom Sadu 1861. godine bile su razlog što je svom imenu pridodao ovaj nadimak, a beleške o njegovom životu pravio je i nezaobilazni hroničar ondašnjeg Beograda Kosta Hristić.

    Pri kraju života je izrekao svoju najveću želju, koja ga opisuje kao velikog patriotu. Ostale su zabeležene Aberdarove reči: "Imam samo jedan amanet, jednu malu želju, da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koga sam jako voleo".

    Fotografija je snimljena pre nego što je televizija postala svetsko čudo, u doba kada je prošao Drugi svetski rat, ali Tašmajdanski stadion još nije postao okupljalište mladih. Pre rata, stariji su pamtili da je ovaj deo grada bio nazivan i "Pištolj mahala", a slikovitost tog nadimka dovoljno govori o strukturi i sklonostima stanovnika tog varoškog ambijenta.

    (Novosti)
     
  7. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Besmrtni Prle

    Sećanja na pronosioce gradskog duha i još jedna priča o Draganu Nikoliću

    [​IMG]

    BEZBROJNI filmovi i sećanja na različite pozorišne role ostaće još dugo da se vrte na televizijskim programima čuvajući od zaborava neke velike, prave beogradske umetnike.

    Ne mora da postoji povod za priču o ljudima poput Dragana Nikolića, oni su uvek vredni sećanja, ali može da postoji trag nekih neobjavljenih, novinskih beležaka koje su zalutale među zaboravljene papire, čekajući da priča bude dopričana.

    Nažalost, ovog puta se sagovornik "izmakao" u legendu.

    Na početku ove godine, red je da se setimo nekih koji su nas u prošloj napustili.

    Potpisnik ovih redova počeo je razgovor sa Draganom Nikolićem, koji nikada nije završen. "Beogradske priče" će ipak objaviti neke njegove delove nastale u bifeu legendarnog Ateljea 212.

    "Prva stanica" na kojoj smo se zaustavili u ćaskanju bila je kultna serija "Otpisani". Razgovor je dotakao onu prvu, crno-belu verziju legendarne serije, u kojoj je posebnu pažnju privlačila epizoda pod nazivom "Operacija Vodovod".

    Ambijent je morao da odvede glumce duboko ispod grada, u vodovodne i kanalizacione instalacije podno gradskih šahtova. U nekim scenama glumci su bili duboko u vodi.

    - Bili smo mladi, ništa nam nije smetalo, ali bilo je interesantno kako su naši prijatelji, roditelji i rodbina reagovali kada je epizoda prvi put emitovana - pričao je Gaga. - Svi su nas sažaljevali: deco, mora da ste se smrzli tamo, sigurno vam je bilo hladno, mokro, teško... A istina je bila potpuno drugačija - scenograf je bio sjajni Veljko Despotović i on je čak podgrevao vodu u kojoj smo odigrali svoje scene. U pauzama snimanja smo, tako mladi i raspoloženi, čak igrali vaterpolo, brčkali se i uživali u svakom trenutku.

    [​IMG]

    Nalik ovoj priči bila je još jedna. Sećajući se silaska u podzemni deo grada, Nikolić je evocirao uspomene na nastajanje filma "Lavirint". U to doba filmska ekipa nije znala da zaista postoje mnogi lagumi ispod grada, kao ni tašmajdanske pećine i drugi lavirinti podno prestonice koji su mogli odlično da posluže kao dekor za film.

    Nikolić nam je detaljno opisao kako su napravili kompletnu scenografiju za "Lavirint" u Filmskom gradu, osim nekoliko kadrova koji su snimljeni u Rimskom bunaru.

    Epilog koji smo ostavili za kraj odigrao se na samom početku karijere velikog glumca.

    - Posebno sam bio zahvalan nekom ko mi je prišao tokom snimanja filma "Kad budem mrtav i beo" - pričao nam je Gaga. - Sećam se da je bilo izuzetno hladno kada smo snimali završne scene u Pančevu. Mlad glumac poput mene nije imao izbora nego da sluša ono što mu je rečeno, ali snimanje se odužilo...

    [​IMG]

    Nikolić je pričao kako je bio izmoren, promrzao i oskudno odeven. Čekao je da svi članovi ekipe zauzmu svoja mesta pa da scena i konačno bude završena.

    - Neko je video da mi nije dobro i da sam malaksao - pričao je Gaga. - Nisam posle mogao da se setim ko je bio čovek koji mi je gurnuo omanju flašu rakije u ruku. Potegao sam gutljaj i tako zagrejan nekako pregurao udar hladnoće dok nismo završili scenu. Eto, takve sitnice budu zapamćene, a zahvalnost nekom nepoznatom članu ekipe ostane doveka.

    Nikolića su mnogi zapamtili po glumačkim bravurama, osmehu, talentu ili markantnom izgledu. Oni koji su ga najbolje znali kažu da je njegova osnovna osobina bila - dobrota.

    U to ime i ovih nekoliko redova, nikad završenog novinarskog razgovora.

    (Novosti)
     
  8. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Pozorišni toalet i kraljevski escajg

    Istorija varoških legendi rađa večitu dilemu u koje među njima treba verovati. Neverovatne priče su kao zaseda: stižu sa mesta odakle ih niko ne očekuje

    [​IMG]

    BEOGRAD je grad tračeva, baš kao i svaka druga metropola. Neke priče su neverovatne, neke više ili manje izvesne, ali sigurno su sve pobrale nekakvu pažnju varoške javnosti, čim su ostale toliko temeljno upisane u ovdašnju memoriju.

    Sa tračevima treba obazrivo. Retko su smišljeni da bi nekog pohvalili, a mnogo češće iz čiste pakosti i potrebe za ogovaranjem. Tako za mnoge ne postoji nikakvo utemeljenje među zvaničnim dokumentima i gradskim arhivima, ali će sagovornik po pravilu imati onaj najjači argument: Ma kad ti ja kažem!

    VILjUŠKU U DžEP

    PRVI među mnogobrojnima koji smo izabrali navodno je izrekao međuratni premijer Milan Stojadinović, čovek vrlo burne karijere koju je okončao u posleratnoj Peronovoj Argentini. Mnogi su, pozivajući se na njegovu izjavu, posebno "začinjeno" iznosili detalje sa venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije Karađorđević, 1923. godine.

    Istini za volju, taj skup bio je izuzetan događaj na najvišem nivou, Beograd je proključao, hiljade ljudi su stizale da vide pravi evropski glamur, ali Stojadinović je, navodno, začinio priču podatkom o samom svadbenom ručku. Tobože su njegove reči bile kako je posle svečarske trpeze manjkala polovina srebrnog escajga kojim su se gosti služili.

    Poneli, valjda, ljudi za uspomenu, šta li...

    Interesantno, ko god od današnjih Beograđana čuje ovu pripovest, odmah posle osmeha zamišljeno klimne glavom i prizna da ga tako nešto ne bi začudilo... Neverovatne priče su kao zaseda: stižu odakle ih niko ne očekuje.

    [​IMG]

    * "Očerupani" mladenci

    Sledeća pripovest je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila uobičajena za kafanskim stolovima, dok su još u modi bili karirani stolnjaci i limene pepeljare.

    U neizdrživom nedostatku javnih toaleta, a pod terorom onih koji su spas za brzo obavljanje nužde tražili po gradskim parkovima i drugim nepriličnim mestima, navodno je jedan od dobitnika na lutriji uložio ogroman novac kako bi napravio veliki javni toalet pored Narodnog pozorišta. O tome se mnogo pričalo, ali niko nije dosegao materijalni dokaz o identitetu "počinioca".

    I, naravno, ovaj nesuđeni javni toalet imao je još jednu privremenu ulogu. Kad god bi neki neupućeni dođoš počeo da se raspituje kako da dosegne neki deo grada, mangupi bi ga upućivali na metro, a ulaz je navodno bilo - baš to klozetsko stepenište. Kada bi se nesrećnik spustio do dna, sigao bi baš na mesto gde se metro u Beogradu i danas nalazi.

    GDE JE SREDA?

    KAFANE, glumci i novinari činili su odvajkada neraskidivu celinu. U ovoj instituciji rađale su se najčudnije legende, ali će vam iskusni umetnici i pregaoci od pera potvrditi da su tamo rođene i najupečatljivije priče.

    Potom, kada se "kafansko bojište" raščisti, ostajao bi rasut pepeo po kariranim stolnjacima, i priče koje bi ostale da budu pripovedane po kuloarima. Jedan veliki glumac (dabome, nećemo pominjati imena), dočekao je prepodnevne sate u bircuzu, noćni konobar je uveliko otišao, i došao je momak iz prepodnevne smene. Sveže obrijan i naspavan prišao je heroju koji je proveo noć za stolom, a ovaj ga je upitao: "Je li, sine, koji je danas dan?". Na odgovor da je četvrtak, razočarani bard je pitao: "Gde li mi je sreda, majka mu stara..."

    Taksisti su večiti "začin" beogradskih legendi, pa je tako jedan često varao strance, tako što ih ne bi odvozio na aerodrom koji je bio podaleko, već ih je sedamdesetih godina odvozio ka halama Beogradskog sajma. U ondašnjem Beogradu kupole su delovale impresivno, naivni putnik ne bi očekivao da će biti ovako nasamaren, a taksi vozač bi im objasnio da su stigli na odrednicu i posle bi - šmugnuo.

    [​IMG]

    * Nesuđeni aerodrom

    Dabome, među predanja stižu i neizbežni švaleri, neverni muževi i njihove nevolje. Samo jedna od tih priča jeste da je jedan među razularenim supružnicima imao švalerku u istom ulazu u kojem je živeo, da se ilegalno preselio tokom vikenda na "rezervnu poziciju" lažući da je na službenom putu, i da je kasno noću ipak rešio da baci smeće, jer ga, valjda, u to doba niko neće videti. Uljuljkan u sigurnost situacije koju je sam osmislio, potpuno je zaboravio delikatnost situacije, i po navici otišao na peti umesto na treći sprat, i sasvim iznenada, u gluvo doba banuo u kućnom mantilu na sopstveni kućni prag. Ostatak priče je legenda čije su bučne komponentne komšije još dugo prepričavale.

    Najzad, devedesetih godina je bio čist luksuz imati beli "golf" jer su lopovi posebno pikirali ovo vozilo. Priča iz Medakovića govorila je da je jedan strastveni ribolovac već dva puta uspeo da vrati ukraden auto, i da je rešio da mu se takva nesreća ne ponovi. Uzeo je tanku, drvenu letvicu i u nju udenuo sve udice koje je imao - od najvećih do najmanjih. Zatim je stavio na vozačko sedište i preko nje čvrsto zategao presvlaku, kako je obijač ne bi video.

    Kada je nesrećnik seo, bio je upecan gore nego što je mogao da sanja. Varoška legenda zbori kako su i vatrogasci morali da učestvuju u akciji spasavanja, jer je nepomični lopov bio neumoljivo upecan na sedište "golfa".

    Eto, ovo beše tek nekoliko prisećanja na "proverene priče" varoši beogradske.

    ...Da ti ja kažem.

    SAMOUBISTVO

    PRIČA o spomeniku knezu Mihailu na Trgu republike ima posebnu težinu, jer je knez prikazan gologlav, što nikako nije bio deo običaja davne 1882. godine, kada je monument svečano otvoren. Varoške dame su "brzinom zvuka" prodenule kuloarske priče kako je vajar Enriko Paci navodno izvršio samoubistvo iz očaja, a istina je bila potpuno suprotna, jer je italijanski vajar uredno isplaćen otišao u domovinu u kojoj je doživeo duboku starost.

    (Novosti)
     
  9. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Zelene pijace belog grada

    Seljaci i trgovci su vekovima imali mesta po kojima su bili prepoznatljivi. Najstarija na Studentskom trgu, najpoznatija Zeleni venac, a najgospodskiji Kalenić

    [​IMG]
    Stari "Zelenjak"

    POČETKOM 19. veka seljaci iz okoline Beograda donosili su svoje proizvode na prilaze varoši i tamo ih prodavali. Međutim, Turci su uvideli da bi ovakav način trgovine i za njih mogao da bude unosan, pa bi primoravali ratare da im daju robu ispod cene, a zatim bi je preprodavali unutar grada odredivši joj znatno višu vrednost.

    Tako je polako narastao bunt koji nije išao naruku oslabljenim Turcima i njihovoj vlasti. Bes seljaka rešio je da ublaži beogradski vezir tako što je na jednom sastanku viđenijih Turaka i Srba odlučio da "učini jedno pazarište ili toržište" i tako je nikla prva gradska pijaca.

    Podaci iz JP "Beogradske pijace" govore o tome da je ova tržnica ponela ime Pijaca Svetog Andreje, ali je ostala mnogo poznatija kao Veliki pijac na današnjem Studentskom trgu.

    Otvoren je 1824. godine.

    Glavno pazarište

    PRIČA zabeležena u JP "Beogradske pijace" dalje pripoveda kako je ovo mesto uskoro postalo glavno pazarište u gradu jer je tu svako mogao izneti svoje proizvode.

    Prvi beogradski urbanista Emilijan Josimović predlagao je još 1867. godine izmeštanje pijace, međutim deo slobodnog prostora je pretvoren u park, dok je centralni deo ostao da radi kao pijačni prostor sve do 1926. godine.

    Društvo za ulepšavanje Vračara osniva pijacu Cvetni trg, potom niču i Riblja, Stočna i Žitna u Zemunu, a potom i pijaca na Senjaku.

    Prva privatna pijaca bila je u vlasništvu društva "Miloševac" i nalazila se na Paliluli.

    - Gradska uprava zatvara Veliku pijacu 1926. godine, i umesto nje gradi tri nove - objašnjava Marija Bošnjaković iz JP "Beogradske pijace". - Tada su otvorene tržnice Zeleni venac, Kalenić guvno i Jovanova pijaca. Stalni porast broja stanovnika u Beogradu povećeva potrebu za još ovakvih mesta, pa se otvaraju Smederevski đeram, Dušanovačka, Voždovačka i pijaca na Karaburmi.

    Bajlonijeva pijaca

    [​IMG]

    "Najgospodskija" od svih pijaca u gradu postala je Kalenić pijaca, koja je ponela ime po Vlajku Kaleniću. Nekada je nosila i ime Kalenića guvno. Dobila je svoju upravu 1933. godine i slovi kao veliki turistički potencijal zbog dobre i raznovrsne ponude.

    Čeh Ignjat Bajloni osnivač je otvorene tržnice koja i danas nosi njegovo ime, mada su joj gradske vlasti zvanično nadenule ime Skadarlija, ali je niko danas ne zove tako. Bajloni je, istina, na dnu Cetinjske ulice, uz Skadarliju imao i veliku parnu pivaru, a njegovo delo bilo je i isušivanje velikih baruština koje su nekada pokrivale oblast na kojoj su danas raspoređene tezge.

    Zemun i alasi

    POSEBNA priča, dabome, odnosi se na Zemun i tamošnju tradiciju. Kako kažu u JP "Beogradske pijace", još krajem 17. veka seljaci su mušterijama donosili robu "na noge". Tadašnji običaji nalagali su da gospoda ne odlazi na pijacu, jer je to bio nedoličan posao za njihov visok status, već je tamo dolazila uglavnom sirotinja.

    Namirnice su prevožene zapregama koje su vukli konji, lubenice i grožđe su transportovani lađama iz Starog Slankamena, a uloga Velikog ratnog ostrva nije bila zanemarljiva jer su tamo odgajane velike količine kupusa i drugog povrća.

    Cvetni trg

    [​IMG]

    Nemci su ovde dovozili svoje proizvode, poput putera, milerama i švapskog sira.

    - Uz zelenu pijacu, Zemun je imao i riblju, koja i danas čuva staru tradiciju - dodaje Bošnjaković. - Alasi su na ovo mesto iznosili svoj ulov, tako da je uvek bilo lako imati svežu ribu na trpezi. Nedaleko od današnje Zemunske pijace do šezdesetih godina prošlog veka bila je i Žitna pijaca popločana turskom kaldrmom, gde su seljaci i trgovci zapregama dopremali žito.

    Trošarina i Đeram

    BEOGRADSKE vlasti su posle odlaska Turaka unele mnoge trgovačke novine u varoš, a jedna od njih bila je naplata poreza za unos robe u grad. Tako su nastale poznate "trošarine".

    Zato su u gradskoj terminologiji neke vrste ovih, lokalnih "carinarnica" ostale u sećanju do danas.

    Reč "trošarina" ostala je kao sinonim za deo gde će se Bulevar oslobođenja usmeriti ka Avali, a jedna je bila i u okolini današnje pijace koja nosi ime Đeram. Bilo ih je i u Zemunu i drugim mestima gde su važni putevi ulazili u grad.

    Na tim mestima su seljaci koji donose svoje proizvode na pijace plaćali gradsku taksu kako bi mogli da se bave svojim poslom.

    Kalenić pijaca

    [​IMG]

    Istovremeno je i naziv Đeram postao odomaćen, a danas će mnogi pomisliti da je ime dobio po bunaru, jer je, pogotovo u Vojvodini, ovakav način izvlačenja vode bio uobičajen.

    Ipak, stari Beograđani su pijaci nadenuli ime po rampi, koju su službenici na trošarini stalno podizali i spuštali, propuštajući seoske zaprege. Tamo, kažu poznavaoci, nije bilo bunara, ali jeste rampe koja ih je podsećala na đeram.

    I tako do dana današnjeg.

    "KRALjICA PIJACA"

    ZELENI venac slovi za najstariju aktivnu pijacu na Balkanu. Istorija beleži da je na tom mestu još 1847. godine bio pazar, da bi 1885. godine po odluci Uprave varoši Beograda ta lokacija postala jedna od sedam fijakerskih stanica u gradu.

    Godine 1918. tu je održana prva Skupština piljara Srbije, a 1926. godine nastaje za to vreme najmodernija pijaca. Zbog dobre organizacije, modernih tezgi i široke ponude robe narod ju je prozvao kraljicom pijaca.

    Taj epitet nosi i danas, jer je posle rekonstrukcije završene početkom 2007. godine pijaca obogaćena novim sadržajima uz očuvanje njenog autentičnog lika. Zbog svog jedinstvenog arhitektonskog rešenja, zdanja koga krasi kupola na vrhu, pijaca Zeleni venac stavljena je pod zaštitu države kao kulturni spomenik.

    (Večernje novosti)
     
  10. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    33.554
    Zahvala:
    17.795
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Beogradske priče: Raskošno bogatstvo siromaštva

    Neobični Beograđani: Aleksandar Gajšek, novinar, i sećanja na "profanu liturgiju". Prijateljstva su nekada bila neprikosnovena, a desetine drugova mog oca su se oženile u istom odelu

    [​IMG]
    Aleksandar Gajšek

    Zahvalan sam, prvo Bogu, pa roditeljima i drugovima koji su mi omogućili odrastanje u Beogradu, i to na Zvezdari, na jedan poseban, "tomsojerovski" način. Ulica Milana Rakića u kojoj sam rođen dosezala je do Zvezdarske šume u kojoj se svako od nas pretvarao u Tarzana ili Robina Huda, pravili smo indijanske vigvame, palili vatre i strepeli da nas ne vidi Čika Zeleni. Zatim bismo, na vrh štapa zaboli viršle ili kobasice koje bismo pekli na vatri, i, verujte, i sada mogu da prizovem taj ukus kao jedan od najlepših iz detinjstva...

    Ovim rečima Aleksandar Gajšek, autor kultne emisije i niza knjiga pod nazivom "Agape", priziva sećanja na odrastanje u Beogradu. Priznaje i da je uživao u krađi zelenih kajsija u komšiluku, belih trešanja kod čika Hristifora ili na Kapetanovom placu u Zvezdarskoj šumi u pauzi fudbalskih mečeva na male goliće.

    - Čari šume zimi smo koristili sankajući se. Najveći izazov je bila "staza smrti", opasno strma pista uglavljena u gusto rastinje. Sećam se da se jednom ludo hrabri Robija niz nju spustio poni biciklom.

    Jedan za drugog

    - ULIČNI život je kreirao karakter svakog od nas. Da bi neko bio cenjen, morao je da bude dobar sportista. Pored SC "Olimp" imao sam koš i sećam se da sam i po dubokom snegu uporno ubacivao loptu, čvrsto rešen da budem košarkaš. Ulični moral podrazumevao je poštovanje autoriteta, pa sam i ja želeo da budem "heroj ulice", ali se odmah videlo da nisam za to. Iako je kraj obilovao momcima sa tvrdim pesnicama uzor mi je bio Sveta Rešetar Vampir, jedan od najjačih ljudi grada koji nikad nije bio kriminalac, a uvek je štitio slabije. Sećam se da je jednom u "Šansi" probao da zaštiti dečaka koji je, ruku na srce, izazvao neki incident, i zadesio se suprotstavljen celom Bokserskom klubu "Radnički" čiji su članovi baš tamo imali neku proslavu. Slomili su ga, bilo ih je mnogo. Ali je kasnije redom nalazio jednog po jednog, i oni su prolazili onako kako je on prošao prvi put. Na kraju je neko uspeo da zaustavi osvetu, kada je već pola kluba bilo pristojno prebijeno.

    Naš sagovornik posebno poštovanje gaji prema kući u kojoj je odrastao i koja je "uvek bila puna gostiju, rođaka i prijatelja". Tamo i danas skuplja drage ljude, služi vino koje sam napravi i servira hranu koju samostalno proizvede. Sa terase odjekuju gitare, recituju poeziju, pričaju anegdote, samo nema politike, ogovaranja i vulgarnosti.

    - Takva druženja zovem "profana liturgija" - kaže Gajšek.- Pamtim vreme kada su moji otac i majka živeli sa komšijama veoma blisko. Miljkovići, Petrovići, Gajići, Nikolići,Vukmirovići, Jovanovići, Drecuni i moja porodica svi su bili tu jedan za drugog. Srećom, i danas je tako. Nestašice ulja, kafe i drugih proizvoda bile su česte, a kada ih se neko ipak domogne, odmah je delio sa drugima. Sećam se da me je majka Milica povremeno slala po šoljicu ulja kod komšinice, jer joj je zafalilo kad je pravila kolače. Zauzvrat, kada su kolači gotovi odnesem komšinici pun tanjir, a taj tanjir se nikada ne vraća prazan i tako se stvara prelep krug... Uz mnogo poštovanja sećam se teta Dragice, Dobrile ili komšinice Branke koje čuvaju svoju decu i unuke, ali i sve ostale mališane iz komšiluka.

    Otac i fudbal

    LjUBAV prema fudbalu u našem sagovorniku rodio je otac Vladimir koji je sa 16 godina, 1934. godine, zajedno sa vršnjacima "rasturio" tim "Mladog proletera", onako, iz šale.

    - Pričao mi je kako su ih gledali u Zvezdarskoj šumi, dok fabrički tim trenira. Imali su kopačke, štucne, kostobrane... A ćaletovi drugari su bili siromašni mladići željni tako visokog statusa. Kada su ih dobili na terenu, direktor preduzeća je dao nalog da ih pronađu i svi su postali prvotimci. Bilo je to vreme nižerazrednih liga sa mnogo publike, pa je tata bio kapiten tima koji je četiri godine uzastopno napredovao ka višem rangu takmičenja.

    Jednom su igrali i sa "Zvezdom" i izgubili samo sa 4:2, a "Hajduk", "Obilić" i "Sinđelić" su redovno pobeđivali dvocifrenim rezultatom. Ubrzo se tim rasturio jer su morali na studije, ali ostalo je nezaboravno njihovo prijateljstvo.

    Desetine momaka iz očevog okruženja oženilo se u istom odelu. Tu priču Gajšek priča sa posebnim poštovanjem.

    - Bilo je takvo vreme, a kada se jedan domogao odela, svako ko je sledeći stao na "ludi kamen" pozajmljivao bi ga od prethodnika. Desetine njih su se smenile. Odelo je, dabome, jednima bilo veliko, drugima malo, a, u suštini - taman. Sličnu solidarnost osetila je i moja generacija, jer smo redovno pozajmljivali garderobu i obuću prijateljima koji su izlazili u grad sa devojkama. U to vreme nisu svi imali patike, pa bi onaj koji nije u fudbalskom timu pozajmljivao obuću onome ko je morao na teren.

    [​IMG]

    Urbane mobe

    OBIČAJ da se veliki poslovi završavaju zajednički vekovima je ustaljen kod nas kroz mobe. Njihovu urbanu varijantu Gajšek posebno pamti. Znalo se da, ako neko gradi kuću ili ima kakav veći posao, celo šire društvo se skupi da bi pomogli. Domaćin obezbedi gajbu piva i svaki posao se pretvori u druženje.

    - Simbol toga vremena bila je moja baka, veoma plemenita žena. Gajila je veliku baštu i umela da okupi skitnice koje bi angažovala da joj malo pomognu, a zauzvrat bi ih dobro nahranila, a zimi pružala i utočište. Sećam se da je jednom napravila sendvič i rekla mi da ga odnesem čika Leki, koji je sedeo na panju ispred kuće. Taman kada sam mu odneo skromni obrok, pojavio se naš pas Džoni tužno zagledajući Leku. Ovaj je pojeo dva zalogaja, pogledao psa i dao mu ostatak. To su bili takvi ljudi i takvo vreme.

    OLIMP I VAMPIR

    Legendarni Sveta Vampir bio je oličenje hrabrosti na bazenu na "Olimpu", gde je sa skakaonice visoke 10 metara do vode pravio salto i po, a bio je i autor vratolomnog skoka "sa pet na tri".

    - To je značilo da se odrazi sa pet metara, dočeka na trambulinu koja je stajala dva metra niže, pa odskočivši od nje napravi još salto pre nego što će pasti u vodu.

    STRIPOVI I MUZIKA

    [​IMG]

    Kutije prepune stripova podsećaju našeg sagovornika na detinjstvo, a posebno čuva kolekciju "Alana Forda". Kaže da sada, zajedno sa decom, pokušava da upotpuni kolekciju, i da će sigurno imati skupljene sve brojeve. Takođe, važnu ulogu imala je i muzika, i Gajšek sa velikim poštovanjem pominje "Azru", "Riblju čorbu", "Film", "Prljavo kazalište"...

    HOBI I ČAMAC

    Umetnost življenja podrazumevala je uživanje u zajednici, prirodi, druženjima i malim hobijima.

    - Mešao sam katran i pomagao ocu da napravimo naše plovilo. Imali smo mali čamac. I sada mislim da je duh grada sačuvan baš na tim splavovima, gde su mnogi pronašli mir. Dabome, ne mislim na "urbane", estradne splavove.

    POREKLO

    Kada je posle Prvog svetskog rata Slovenac Jakob Gajšek, iskusni trgovac, došao u bugarski grad Svištov na Dunavu video je Grkinju Efrosiniju Mankrelis u koju se odmah zaljubio. Njen otac Angel bio je oženjen Aleksandrom po kojoj naš sagovornik nosi ime, i bio je vlasnik nekoliko hotela. Efrosinijin otac je blagoslovio brak ukoliko mladoženja pređe u pravoslavlje i tako bude obavljen čin venčanja, što je ovaj prihvatio, i tako počinje njihova priča. Na pitanje otkud mladenci počinju život u Beogradu, Gajšek kaže da je dvadesetih godina prošlog veka naš grad delovao kao jedan od najprosperitetnijih u ovom delu Evrope i tako su rešili da dođu ovde. Deda je kupio plac, potom je napravio kuću u Ulici Milana Rakića, koja je i danas okupljalište Gajšekovih prijatelja. Nažalost, deca je umro mlad, a baka je ostala sama, imala je predivnu baštu i gajila je cveće kako bi othranila i odškolovala oca Vladimira.

    (Novosti)
     

Preporučite stranicu