- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Аутентичан и утицајан уметнички крик
Каталин Ладик је вероватно најпознатија уметница с ових простора, која је управо свиме што је стварала, покушавала да за жену избори право да јој се призна уметнички идентитет.
Писала је поезију, говорила је, глумила, изводила перформансе користећи све тада расположиве медије и оставила дубок траг не само у седамдесетим и осамдесетим годинама, том за њу најплоднијем стваралачком периоду у Новом Саду, који је потом заменила за Будимпешту, већ и за будућа времена.
То доказује и ретроспективна изложба „Моћ жене: Каталин Ладик“, управо отворена у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, коју су припремили Мишко Шуваковић и Драгомир Угрен. Ова изложба указује на све сегменте онога што је радила и стварала Каталин Ладик, од 1962. па све до ове, 2010. године, и на то, како је приметио Мишко Шуваковић, колико је њено дело у време стварања било ексцес, а сада нормална пракса уметности.
Велика гужва на отварању ове изложбе, говори о интересовању за Каталин Ладик и њен непоновљив уметнички опус, не само њене генерације и бројних познаника који су хтели да се поздраве са њом, већ и сасвим младих који су с купљеним монографијама о њој стрпљиво чекали да у њих дода и свој аутограм.
Како објашњавате оволико интересовање за ваш рад?
- Не умем то да објасним, једино се чудим и драго ми је, радујем се, али се и сама питам чему то могу да захвалим. Осећам се као да су сви ти векови, те деценије које сам проживела доста тешко, и моја борба и са самом собом и с околином, плод истрајног труда ићи напред и не одустати, не сломити се, мада сам често осетила да нема смисла то што радим и да немам подршке. Али, увек сам се некако извукла из те депресије и осећаја да нема више пута или места под сунцем за мене.
Сада гледам мало и с чуђењем да то што сам радила претходних деценија још увек утиче на људе, да ме памте, и да млади људи саосећају са мном. Како је чудно што после толико деценија до њих допире та моја уметничка порука. Ако није нескромно да кажем, можда је разлог томе моја аутентичност, и можда зато што то нисам радила л’арт пур л’арт, него је то стварно био крик из мене, да кажем оно што сам имала да кажем. Можда још тај крик делује аутентично, па је можда то оно што је допрло, и што оправдава ово интересовање за мене.
Појам еманципације, о којој је реч у свим вашим радовима, данас је промењен. Како би је данас изразили? Да ли би се и данас тиме бавили?
- Мислим, нажалост, да је та тема још увек актуелна. Надала сам се да смо у то време 60–их и 7о-их година само ми имали тај проблем, јер се заправо тада први пут јавно појавила еманципација, међутим чини ми се да у породици још увек није дошло до потпуне равноправности, а ни у друштву. Чуди ме да и млади још увек имају сличне проблеме као ја пре 40 година и жао ми је. Понекад осећам да сам узалудно водила ту моју приватну борбу, и у породици и у мојој околини. Међутим, многе жене су водиле те ратове и борбе и са друштвом и са породицом, а још увек је то остао проблем, чини ми се можда мало другачији.
За вашу уметност се везује провокација. Шта би је данас изазвало и да ли је уопште потребна?
- Не знам, у моје време је била потребна. Сад су проблеми много сложенији, јер је економска ситуација доста лоша и за мушкарце, не само за жене. Мислим да људи више не мисле на провокацију, него само на то како да преживе из дана у дан. Људи данас желе мир и хармонију а не провокацију, а то што ипак дође до неких штрајкова, то они не измишљају, него их друштво провоцира, па их натера да изађу на улице на демонстрације, тако да мислим да систем провоцира људе а не појединац друштво. Обрнута је ситуација.
Да ли сте променили мишљење о уметности?
- У мом животу стваралаштво, без обзира да ли то назвали уметност или не, исто је што и некада. Мени је потребно све ово што радим, али ако је некоме исто то потребно, или буди нешто у њему, онда сам задовољна. За мене је то важно. Мислим да је уметност потребна једном слоју људи, без обзира што су данас тешка времена. Јер, чак и просечан човек се замори од онога што нуди потрошачко друштво. Уметност никада није била роба широке потрошње, мада не кажем ни да је елитна ствар.
Мислим да ће уметност увек постојати, можда на други начин, у другим формама и можда ће се чак и више њих бавити њом, ако медији и средства дозвољавају да буде многима доступна. Зато се то можда неће више звати уметност, али ће креативност бити шира, јер раније је материјал за уметничка дела, за сликарство, кипарство, филм, био веома скуп, а данас је то доста прихватљиво. Уметност има будућност, без обзира што се можда неће тако звати, али људи имају креативну снагу и она ће се у овим новим медијима испољавати и наћи начина. Они на компјутеру већ стварају разне ствари, ликовне, музичке... То је нека врста будућности и видећемо да ли ће се то звати уметност или не, али креативност неће одумрети.
Наташа Пејчић
Извор: Дневник
Каталин Ладик је вероватно најпознатија уметница с ових простора, која је управо свиме што је стварала, покушавала да за жену избори право да јој се призна уметнички идентитет.
Писала је поезију, говорила је, глумила, изводила перформансе користећи све тада расположиве медије и оставила дубок траг не само у седамдесетим и осамдесетим годинама, том за њу најплоднијем стваралачком периоду у Новом Саду, који је потом заменила за Будимпешту, већ и за будућа времена.
То доказује и ретроспективна изложба „Моћ жене: Каталин Ладик“, управо отворена у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, коју су припремили Мишко Шуваковић и Драгомир Угрен. Ова изложба указује на све сегменте онога што је радила и стварала Каталин Ладик, од 1962. па све до ове, 2010. године, и на то, како је приметио Мишко Шуваковић, колико је њено дело у време стварања било ексцес, а сада нормална пракса уметности.
Велика гужва на отварању ове изложбе, говори о интересовању за Каталин Ладик и њен непоновљив уметнички опус, не само њене генерације и бројних познаника који су хтели да се поздраве са њом, већ и сасвим младих који су с купљеним монографијама о њој стрпљиво чекали да у њих дода и свој аутограм.
Како објашњавате оволико интересовање за ваш рад?
- Не умем то да објасним, једино се чудим и драго ми је, радујем се, али се и сама питам чему то могу да захвалим. Осећам се као да су сви ти векови, те деценије које сам проживела доста тешко, и моја борба и са самом собом и с околином, плод истрајног труда ићи напред и не одустати, не сломити се, мада сам често осетила да нема смисла то што радим и да немам подршке. Али, увек сам се некако извукла из те депресије и осећаја да нема више пута или места под сунцем за мене.
Сада гледам мало и с чуђењем да то што сам радила претходних деценија још увек утиче на људе, да ме памте, и да млади људи саосећају са мном. Како је чудно што после толико деценија до њих допире та моја уметничка порука. Ако није нескромно да кажем, можда је разлог томе моја аутентичност, и можда зато што то нисам радила л’арт пур л’арт, него је то стварно био крик из мене, да кажем оно што сам имала да кажем. Можда још тај крик делује аутентично, па је можда то оно што је допрло, и што оправдава ово интересовање за мене.
Појам еманципације, о којој је реч у свим вашим радовима, данас је промењен. Како би је данас изразили? Да ли би се и данас тиме бавили?
- Мислим, нажалост, да је та тема још увек актуелна. Надала сам се да смо у то време 60–их и 7о-их година само ми имали тај проблем, јер се заправо тада први пут јавно појавила еманципација, међутим чини ми се да у породици још увек није дошло до потпуне равноправности, а ни у друштву. Чуди ме да и млади још увек имају сличне проблеме као ја пре 40 година и жао ми је. Понекад осећам да сам узалудно водила ту моју приватну борбу, и у породици и у мојој околини. Међутим, многе жене су водиле те ратове и борбе и са друштвом и са породицом, а још увек је то остао проблем, чини ми се можда мало другачији.
За вашу уметност се везује провокација. Шта би је данас изазвало и да ли је уопште потребна?
- Не знам, у моје време је била потребна. Сад су проблеми много сложенији, јер је економска ситуација доста лоша и за мушкарце, не само за жене. Мислим да људи више не мисле на провокацију, него само на то како да преживе из дана у дан. Људи данас желе мир и хармонију а не провокацију, а то што ипак дође до неких штрајкова, то они не измишљају, него их друштво провоцира, па их натера да изађу на улице на демонстрације, тако да мислим да систем провоцира људе а не појединац друштво. Обрнута је ситуација.
Да ли сте променили мишљење о уметности?
- У мом животу стваралаштво, без обзира да ли то назвали уметност или не, исто је што и некада. Мени је потребно све ово што радим, али ако је некоме исто то потребно, или буди нешто у њему, онда сам задовољна. За мене је то важно. Мислим да је уметност потребна једном слоју људи, без обзира што су данас тешка времена. Јер, чак и просечан човек се замори од онога што нуди потрошачко друштво. Уметност никада није била роба широке потрошње, мада не кажем ни да је елитна ствар.
Мислим да ће уметност увек постојати, можда на други начин, у другим формама и можда ће се чак и више њих бавити њом, ако медији и средства дозвољавају да буде многима доступна. Зато се то можда неће више звати уметност, али ће креативност бити шира, јер раније је материјал за уметничка дела, за сликарство, кипарство, филм, био веома скуп, а данас је то доста прихватљиво. Уметност има будућност, без обзира што се можда неће тако звати, али људи имају креативну снагу и она ће се у овим новим медијима испољавати и наћи начина. Они на компјутеру већ стварају разне ствари, ликовне, музичке... То је нека врста будућности и видећемо да ли ће се то звати уметност или не, али креативност неће одумрети.
Наташа Пејчић
Извор: Дневник