Ubisoft počinje da podseća na Activision koliko Assassin’s Creed, sa stanovišta biznisa, sve više liči na Call of Duty.
IZVOR:gameinfusion.net
Ipak, iako je i Assassin’s Creed: Revelations sezonski naslov, on, kao i prethodnici, uspeva da servira dovoljno novina, da, jednostavno, ne smeta što izlazi svake godine.
U stvari, možda čudno zvuči, ali Call of Duty, uprkos neverovatnoj prodaji, nikome ne bi zaista nedostajao da prestane da izlazi. Klinci bi se malo komešali, ali bi za par dana našli novu “paljevinu”. Da se Assassin’s Creed ne pojavi neko vreme, većini gejmera bi zaista nedostajao.
Iz svega rečenog, jasno je da Assassin’s Creed: Revelations donosi brojne novine. Iako je to sezonska igra, kojoj se većina gejmera najviše raduje, ove godine, nisu sve inovacije dobre. Naravno, da li vam se one dopadaju, svodi se i na stvar ukusa, ali se čini da su, za neke stvari, utisci blago negativni.
Situacija je takva jer Assassin’s Creed, kao franšiza, sa kreativnog stanovišta, pokazuje prve znake umora. Ako se nešto ozbiljno ne promeni sledeće godine ocena će biti još niža. Na sreću, izgledno je da će Assassin’s Creed III predstavljati veliki leap of fate, pa šta bude - biće. A do tada...
Assassin’s Creed: Revelations odiše nostalgijom i predstavlja opraštanje dvojice omiljenih heroja igrača širom sveta: Ecija i Altaira. Ako znate ovo, primetićete da cela igra ima taj “oproštajni ton” i, na momente, zaista divnu simboliku. Od uvodne animacije od koje smo se naježili, do kraja igre, biće wow momenata, ali i mlakih i očekivanih preokreta i plot point-a.
Jednostavno, dobrim delom genijalnost ove igre, od drugog dela, leži u identifikaciji sa glavnim likom i ličnom dramom kroz koju on prolazi, iz više nivoa. Iako je njegovo putešestvije na istok, i celokupna glavna priča koja se tiče ljudskog roda i naše civilizacije od presudnog značaja, Ecija smo zavoleli zbog njegovih osobina i ličnosti, a za igru smo se vezali zbog priče koja ga se direktno tiče.
Uprkos, uslovno rečeno, zanimljivoj romantičnoj priči, Ecio je, jednostanvo, stranac u Konstantinopolju, što će igrači sami osetiti, ako su doživeli Assassin’s Creed II i Brotherhood na pravi način. Zato je imerzivnost legendarne dvojke ovde nemoguća. Assassin’s Creed: Revelations vam neće biti drag, kao prethodnici.
Kako se igra bazira ne pseudoistoriji, nije nam smetalo što veza svih likova u igri nema dve blage veze sa životom, a dobro je i što Ubisoft uspeva da drži po strani teško religiozno-ideološko breme, koje bi donelo samo nepotrebne kontroverze. Međutim, s’ druge strane, odsustvo religije počinje, istovremeno, i da smeta, jer Konstantinopolj, jednostavno, nije dovoljno uverljiv, jer je ovaj aspekt zanemaren.
Najteži zadatak je povezivanje trojice heroja kroz vreme: Dezmonda, Altaira i Ecija. Svi oni, na neki način, međusobno komuniciraju, ostavljajući poruke i simbole kroz vreme - svesno ili nesvesno. Ova primesa je, jednostavno genijalna, a sa novom igrom stigla je do krajnje granice. Rasplet neće zadovoljitivi sve igrače, ali cliffhanger na kraju služi svrsi: stvara definitivno interesovanje za sledeću igru, koja bi trebala da bude pravi “Revelation”. Možda je, Ubisoft, sa podnaslovom ove, četvrte igre, malo požurio...
Što se gameplay-a tiče, svako ko je igrao Assassin’s Creed biće sasvim na domaćem terenu. Igra, možda i prečesto, uzima slobodu igraču, kroz nametanje skriptovanih sekvenci, ali je to cena koju rado plaćamo, zbog dobre priče i atraktivnih momenata. Ubisoft, ipak, ovaj aspekt ne siluje do poslednje granice, poput Activision-a, već uspeva da postigne potreban balans.
Ecio je sada opremljen kukom koju koristi za lakše penjanje, brzo putovanje mrežom kablova po gradu, ali i za izvođenje novih poteza, tokom borbe i trčanja. Dodatak je odličan, čini penjanje lakšim, ali, kada razmislimo, ne slaže se sa konceptom tihog asasina iz senke - jer, jednostavno, pravi buku.
Druga novina se ogleda u znatno rarađenijem sistemu bombi. One su raznovrsnije, ali je svrha ista. Resursa za njihovo pravljenje je sada mnogo više, ali će, mnogim fanovima prethodnih delova zasmetati njihovo pretereano korišćenje. One, kao i mnoga druga pomoćna oružija, jednostavno, uništavaju logiku igre i koncept asasina kome sada gedžeti ispadaju iz džepova, kao nekom renesansnom super heroju. Mi smo, na primer, kompletirali celu igru, a da skoro nismo iskoristili ni jednu bombu. Nekako je prirodnije...
Još problematičniji, slobodno možemo reći gluplji, dodatak je uvođenje Tower Defense momenta. Dobro je da igra bude raznovrsna, ali ovakvo istupanje iz žanra zaista čini ovaj ambiciozni poduhvat neozbiljnim. Iako može da bude zabavan, Den Defense mod je apsolutno nepotreban i Revelations bi bio kompletniji i zaokruženiji naslov bez te nebuloze. Komecijalizacija bi trebala da zna za granice.
Još jedan problematičan momenat tiče se Dezmonda. Gejmeri su podeljeni između želje da Dezmonda bude više i da ga gotovo nema uopšte. Sada u komi, zarobljen u Animusu sa nedovoljno dobro napisanim i razrađenim Subjektom 16, Dezmond mora da rekonstruiše svoj krhi mozak, kroz kompletiranje genetskih sećanja.
Igrači Dezmonda kontrolišu iz prvog lica, u minimalističkom cyber-matriksovskom-tronovskom okruženju, kome, u ovoj meri, ipak, u Assassin’s Cred Revelations, nije mesto. Ovakvih ispada će, najverovantije, u serialu biti sve više... Kroz igru, inače, nema kvalitetnih zagonetki, već je sve maksimalno olakšano.
Assassin’s Creed: Revelations multiplayer donosi nove likove i Deathmatch mod, koji je hardcore verzija Wanted-a. Potencijal za zabavu i napetost svakako postoji, ako se dovoljno uživite i provedete dovoljno vremena da uđete u štos, ali je kod AC-a, multiplayer, prateći i manje važan element.
Assassin’s Creed je bila solidna igra upakovana u prihvatljivu, ali nedovoljno razrađenu formulu. Dvojka i Brotherhood su urađeni po modifikovanoj, odličnoj mešavini raznih zabavnih elemenata. Sa Revelations ova franšiza pokazuje tendeciju da postane ultra-komercijalni džin koji donosi malo novina za gaming industriju.
Na sreću, opraštanje od omiljenih likova koji su nas uveli u ovaj svet urađeno je na zadovoljavajuć način. Od Ubisofta sada zavisi budućnost ove već legendarne franšize. Bitno je da se u procesu razvoja sledeće Assassin’s Creed igre, najavljene za kraj 2012, ne izgubi “duša serijala”. Ta opasnost, svakako postoji.
IZVOR:GAMEINFUSION.NET
IZVOR:gameinfusion.net
Ipak, iako je i Assassin’s Creed: Revelations sezonski naslov, on, kao i prethodnici, uspeva da servira dovoljno novina, da, jednostavno, ne smeta što izlazi svake godine.
U stvari, možda čudno zvuči, ali Call of Duty, uprkos neverovatnoj prodaji, nikome ne bi zaista nedostajao da prestane da izlazi. Klinci bi se malo komešali, ali bi za par dana našli novu “paljevinu”. Da se Assassin’s Creed ne pojavi neko vreme, većini gejmera bi zaista nedostajao.
Iz svega rečenog, jasno je da Assassin’s Creed: Revelations donosi brojne novine. Iako je to sezonska igra, kojoj se većina gejmera najviše raduje, ove godine, nisu sve inovacije dobre. Naravno, da li vam se one dopadaju, svodi se i na stvar ukusa, ali se čini da su, za neke stvari, utisci blago negativni.
Situacija je takva jer Assassin’s Creed, kao franšiza, sa kreativnog stanovišta, pokazuje prve znake umora. Ako se nešto ozbiljno ne promeni sledeće godine ocena će biti još niža. Na sreću, izgledno je da će Assassin’s Creed III predstavljati veliki leap of fate, pa šta bude - biće. A do tada...
Assassin’s Creed: Revelations odiše nostalgijom i predstavlja opraštanje dvojice omiljenih heroja igrača širom sveta: Ecija i Altaira. Ako znate ovo, primetićete da cela igra ima taj “oproštajni ton” i, na momente, zaista divnu simboliku. Od uvodne animacije od koje smo se naježili, do kraja igre, biće wow momenata, ali i mlakih i očekivanih preokreta i plot point-a.
Jednostavno, dobrim delom genijalnost ove igre, od drugog dela, leži u identifikaciji sa glavnim likom i ličnom dramom kroz koju on prolazi, iz više nivoa. Iako je njegovo putešestvije na istok, i celokupna glavna priča koja se tiče ljudskog roda i naše civilizacije od presudnog značaja, Ecija smo zavoleli zbog njegovih osobina i ličnosti, a za igru smo se vezali zbog priče koja ga se direktno tiče.
Uprkos, uslovno rečeno, zanimljivoj romantičnoj priči, Ecio je, jednostanvo, stranac u Konstantinopolju, što će igrači sami osetiti, ako su doživeli Assassin’s Creed II i Brotherhood na pravi način. Zato je imerzivnost legendarne dvojke ovde nemoguća. Assassin’s Creed: Revelations vam neće biti drag, kao prethodnici.
Kako se igra bazira ne pseudoistoriji, nije nam smetalo što veza svih likova u igri nema dve blage veze sa životom, a dobro je i što Ubisoft uspeva da drži po strani teško religiozno-ideološko breme, koje bi donelo samo nepotrebne kontroverze. Međutim, s’ druge strane, odsustvo religije počinje, istovremeno, i da smeta, jer Konstantinopolj, jednostavno, nije dovoljno uverljiv, jer je ovaj aspekt zanemaren.
Najteži zadatak je povezivanje trojice heroja kroz vreme: Dezmonda, Altaira i Ecija. Svi oni, na neki način, međusobno komuniciraju, ostavljajući poruke i simbole kroz vreme - svesno ili nesvesno. Ova primesa je, jednostavno genijalna, a sa novom igrom stigla je do krajnje granice. Rasplet neće zadovoljitivi sve igrače, ali cliffhanger na kraju služi svrsi: stvara definitivno interesovanje za sledeću igru, koja bi trebala da bude pravi “Revelation”. Možda je, Ubisoft, sa podnaslovom ove, četvrte igre, malo požurio...
Što se gameplay-a tiče, svako ko je igrao Assassin’s Creed biće sasvim na domaćem terenu. Igra, možda i prečesto, uzima slobodu igraču, kroz nametanje skriptovanih sekvenci, ali je to cena koju rado plaćamo, zbog dobre priče i atraktivnih momenata. Ubisoft, ipak, ovaj aspekt ne siluje do poslednje granice, poput Activision-a, već uspeva da postigne potreban balans.
Ecio je sada opremljen kukom koju koristi za lakše penjanje, brzo putovanje mrežom kablova po gradu, ali i za izvođenje novih poteza, tokom borbe i trčanja. Dodatak je odličan, čini penjanje lakšim, ali, kada razmislimo, ne slaže se sa konceptom tihog asasina iz senke - jer, jednostavno, pravi buku.
Druga novina se ogleda u znatno rarađenijem sistemu bombi. One su raznovrsnije, ali je svrha ista. Resursa za njihovo pravljenje je sada mnogo više, ali će, mnogim fanovima prethodnih delova zasmetati njihovo pretereano korišćenje. One, kao i mnoga druga pomoćna oružija, jednostavno, uništavaju logiku igre i koncept asasina kome sada gedžeti ispadaju iz džepova, kao nekom renesansnom super heroju. Mi smo, na primer, kompletirali celu igru, a da skoro nismo iskoristili ni jednu bombu. Nekako je prirodnije...
Još problematičniji, slobodno možemo reći gluplji, dodatak je uvođenje Tower Defense momenta. Dobro je da igra bude raznovrsna, ali ovakvo istupanje iz žanra zaista čini ovaj ambiciozni poduhvat neozbiljnim. Iako može da bude zabavan, Den Defense mod je apsolutno nepotreban i Revelations bi bio kompletniji i zaokruženiji naslov bez te nebuloze. Komecijalizacija bi trebala da zna za granice.
Još jedan problematičan momenat tiče se Dezmonda. Gejmeri su podeljeni između želje da Dezmonda bude više i da ga gotovo nema uopšte. Sada u komi, zarobljen u Animusu sa nedovoljno dobro napisanim i razrađenim Subjektom 16, Dezmond mora da rekonstruiše svoj krhi mozak, kroz kompletiranje genetskih sećanja.
Igrači Dezmonda kontrolišu iz prvog lica, u minimalističkom cyber-matriksovskom-tronovskom okruženju, kome, u ovoj meri, ipak, u Assassin’s Cred Revelations, nije mesto. Ovakvih ispada će, najverovantije, u serialu biti sve više... Kroz igru, inače, nema kvalitetnih zagonetki, već je sve maksimalno olakšano.
Assassin’s Creed: Revelations multiplayer donosi nove likove i Deathmatch mod, koji je hardcore verzija Wanted-a. Potencijal za zabavu i napetost svakako postoji, ako se dovoljno uživite i provedete dovoljno vremena da uđete u štos, ali je kod AC-a, multiplayer, prateći i manje važan element.
Assassin’s Creed je bila solidna igra upakovana u prihvatljivu, ali nedovoljno razrađenu formulu. Dvojka i Brotherhood su urađeni po modifikovanoj, odličnoj mešavini raznih zabavnih elemenata. Sa Revelations ova franšiza pokazuje tendeciju da postane ultra-komercijalni džin koji donosi malo novina za gaming industriju.
Na sreću, opraštanje od omiljenih likova koji su nas uveli u ovaj svet urađeno je na zadovoljavajuć način. Od Ubisofta sada zavisi budućnost ove već legendarne franšize. Bitno je da se u procesu razvoja sledeće Assassin’s Creed igre, najavljene za kraj 2012, ne izgubi “duša serijala”. Ta opasnost, svakako postoji.
IZVOR:GAMEINFUSION.NET
Poslednja izmena: