- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Abdulah Sidran: Teror ljudi koji se kite neznanjem
Tanja Nježić| 13. 08. 2011. - 15:00h| Foto: Public| Blic Online
HERCEG NOVI - Gost nedavno održanog 25. filmskog festivala u Herceg Novom bio je i Abdulah Sidran, proslavljeni scenarista i književnik. Zatvorio je jubilarnu manifestaciju, održao zanimljivo i vrlo posećeno predavanje studentima i pobudio veliku pažnju. U razgovoru za „Blic“ govorio je o svom radu, ženskim likovima, savremenom trenutku, (ne)moći umetnosti...
Nemoralno je biti površan: Abdulah Sidran
Na predavanuju koje ste održali studentima rekli ste i da ste pesnik koji je zalutao na film...
- Kao što je neko košarkaš, tako sam i ja pesnik. Hteo sam reći da sam pesnik koji gostuje na filmu. Tačnije, ja sam pesnik na službenom putu na filmu.
Markantna odlika vaših dela je duhovitost. Eskapizam ili način gledanja na stvari?
- To ne isključuje jedno drugo. Ipak, reč je o nečem organskom, imanentnom u meni. Pamtim da sam često u školi dobijao opomene, ono zapiše te nastavnik u dnevnik, istera sa časa, a zbog budalaština koje sam dobacivao, dosetki koje su se meni činile duhovite, a profesorima baš i nisu. Dakle, žudnja za humorom je oduvek postojala u meni. Mislim da je humor nešto mnogo, mnogo važnije nego što to nauka kaže, nego što je zvanično priznato. Humor je tajna, kao i muzika. Ne znam da li je iko razmišljao da napravi ozbiljan simpozijum da bi makar pokušao da ustanovi kako je nastao neki genijalni vic, koji uz to što je smešan često je i snažna, dubinska slika neke situacije; pa vic uhvati planetu u par reči. To je misterija, a nekad se morao prvi put izgovoriti. Dakle, ja držim da je humor jako važan i drago mi je kad neko primeti da je on bitan deo delovanja i u filmu i u književnosti i na predavanju i u kafani, a sudeći po vašem smehu oko stvari koje ćete u tekstu verovatno izostaviti, i dok dajem intervjue.
Govoreći o stvaraocima na filmu, umetnicima uopšte, rekli ste da je nemoralno biti površan, da je ključno pitanje smisla, osećaja, osećanja. Nije li diktat realnosti takav da su sve te kategorije potpuno marginalizovane?
- Ne radi se tu o diktatu života, ni diktatu stvarnosti. Radi se o individualnim odgovornostima. Ove decenije užasa na našim prostorima apsolutno su uništile sve lestvice vrednosti u svim oblastima. Ključni činioci stvarnosti su u rukama nekompetentnih ljudi. Na primer, urednici po našim medijima plasiraju stvari koje su, po formi i sadržaju, smeće. Oni negiraju ideju ljudskosti i govore da time ugađaju ukusu naroda. A lažu, i znaju da lažu, pa oni su ti koji proizvode ukus naroda. Druga je muka što se kite neznanjem i nisu dorasli svome poslu. Velika je odgovornost medija, oni su u stanju i da fašiziraju društvo, kao što smo i videli. Od Makluana, a i pre njega, zna se da su mediji najstravičnija atomska bomba čovečanstva. Mi bismo mogli imati bolja društva, bolje odnose, bolji život kad bismo imali bolje medije.
A šta može ili ne može film, umetnost?
- Umetnost nema nikakvu praktičnu delotvornu moć. Ona ima vrlo snažan uticaj sa odloženim dejstvom. Vidite, zla koja mi preživljavamo danas porođena su, na primer, u nekoj knjizi od pre 300 godina i ona svoju moć pokazuje s takvom vremenskom odgodom. Naši fašizmi su se pojavili najpre između korica određenih knjiga. Primera ima dosta i s pozitivnim predznakom. Dakle, nama se čini da naša dela nemaju snagu, ali ona će s odgodom zasigurno delovati.
Erik Emanul Šmit, veliki evropski pisac, bio je proletos gost Beograda. I, između ostalog, govorio je o svojevrsnoj društvenoj odgovornosti umetnika. Jer, kako je istakao, ako je neko zbilja umetnik, on barata emocijama, a emocijama se najviše, možda i jedino njima, može uticati na ljude?
- To je tačno. Ja nisam mislilac. Ja sam biće koje oseća i ponešto umem sastaviti kao misao. Osećam tu odgovornost i ne bi mi palo na pamet da svoju zanatsku, spisateljsku veštinu upregnem u nešto što bi bila politička ideja koja donosi zlo.
Šta je trenutno aktelno u vašem profesionalnom zivotu, pišete li neki novi scenario?
Muljam, muljam... Uradio sam 500 stranica i sad ih treba smanjiti na 300. Romansirana autobiografija „Otkup sirove kože“. Vidio sam da se život u mojoj porodici, i oca i majke, i dede i babe, i po vertikali i po horizontali, svodi zapravo na goli opstanak. Živiš da bi preživio. E, j... takav život. Čuo sam u Goraždu prekrasnu rečenicu. Kaže čovek - da mi se jedan milimetar odmaknut od guzice, nikad me više ne bi stigla. To je neki crni humor naših sudbina, živimo da bismo preživeli.
Kako vidite to što je eks-Ju sve češća tema, a ljudi u kulturi sve više sarađuju...
- Treba da pohvalimo te zajedničke poduhvate u kulturi, da podržimo svesrdnu saradnju, ali ne smemo imati iluzija da je to rezultat politike i da se u politici nešto krupno promenilo. Nije se ništa bitno promenilo. Velikonacionalni državni programi su još tu, još uvek su ciljevi takvi kakvi su, a iluzije su nas uvek skupo stajale.
Imate li kontakt s Kusturicom?
- Čujemo se često, vidimo se dva do tri puta godišnje. Ali poslovi su nas odveli na dve strane. Njegovi poduhvati sada su više graditeljski.
Ženski likovi
Rekli ste da niste uspevali, da vam je bilo vrlo teško da izađete na kraj sa ženskim likovima?
- Mislim da je to raširena boljka u našim umetnostima. One su znatno kompleksnija bića nego što ih vidimo na ekranu. Kod nas je u stvaralaštvu prisutan stereotip: patrijahalna majka kojoj muž komanduje, a ona klima glavom. Mislim da je kod mene, u filmu „Kuduz“, dobro uhvaćen lik, kako bi to nazvali, neke vrtirepke. Ali to je sve nedovoljno. Žene imaju pravo prigovarati zbog toga kako ih vidi muški rod i kako ih predočava u umetnosti.
Tanja Nježić| 13. 08. 2011. - 15:00h| Foto: Public| Blic Online
HERCEG NOVI - Gost nedavno održanog 25. filmskog festivala u Herceg Novom bio je i Abdulah Sidran, proslavljeni scenarista i književnik. Zatvorio je jubilarnu manifestaciju, održao zanimljivo i vrlo posećeno predavanje studentima i pobudio veliku pažnju. U razgovoru za „Blic“ govorio je o svom radu, ženskim likovima, savremenom trenutku, (ne)moći umetnosti...
Nemoralno je biti površan: Abdulah Sidran
Na predavanuju koje ste održali studentima rekli ste i da ste pesnik koji je zalutao na film...
- Kao što je neko košarkaš, tako sam i ja pesnik. Hteo sam reći da sam pesnik koji gostuje na filmu. Tačnije, ja sam pesnik na službenom putu na filmu.
Markantna odlika vaših dela je duhovitost. Eskapizam ili način gledanja na stvari?
- To ne isključuje jedno drugo. Ipak, reč je o nečem organskom, imanentnom u meni. Pamtim da sam često u školi dobijao opomene, ono zapiše te nastavnik u dnevnik, istera sa časa, a zbog budalaština koje sam dobacivao, dosetki koje su se meni činile duhovite, a profesorima baš i nisu. Dakle, žudnja za humorom je oduvek postojala u meni. Mislim da je humor nešto mnogo, mnogo važnije nego što to nauka kaže, nego što je zvanično priznato. Humor je tajna, kao i muzika. Ne znam da li je iko razmišljao da napravi ozbiljan simpozijum da bi makar pokušao da ustanovi kako je nastao neki genijalni vic, koji uz to što je smešan često je i snažna, dubinska slika neke situacije; pa vic uhvati planetu u par reči. To je misterija, a nekad se morao prvi put izgovoriti. Dakle, ja držim da je humor jako važan i drago mi je kad neko primeti da je on bitan deo delovanja i u filmu i u književnosti i na predavanju i u kafani, a sudeći po vašem smehu oko stvari koje ćete u tekstu verovatno izostaviti, i dok dajem intervjue.
Govoreći o stvaraocima na filmu, umetnicima uopšte, rekli ste da je nemoralno biti površan, da je ključno pitanje smisla, osećaja, osećanja. Nije li diktat realnosti takav da su sve te kategorije potpuno marginalizovane?
- Ne radi se tu o diktatu života, ni diktatu stvarnosti. Radi se o individualnim odgovornostima. Ove decenije užasa na našim prostorima apsolutno su uništile sve lestvice vrednosti u svim oblastima. Ključni činioci stvarnosti su u rukama nekompetentnih ljudi. Na primer, urednici po našim medijima plasiraju stvari koje su, po formi i sadržaju, smeće. Oni negiraju ideju ljudskosti i govore da time ugađaju ukusu naroda. A lažu, i znaju da lažu, pa oni su ti koji proizvode ukus naroda. Druga je muka što se kite neznanjem i nisu dorasli svome poslu. Velika je odgovornost medija, oni su u stanju i da fašiziraju društvo, kao što smo i videli. Od Makluana, a i pre njega, zna se da su mediji najstravičnija atomska bomba čovečanstva. Mi bismo mogli imati bolja društva, bolje odnose, bolji život kad bismo imali bolje medije.
A šta može ili ne može film, umetnost?
- Umetnost nema nikakvu praktičnu delotvornu moć. Ona ima vrlo snažan uticaj sa odloženim dejstvom. Vidite, zla koja mi preživljavamo danas porođena su, na primer, u nekoj knjizi od pre 300 godina i ona svoju moć pokazuje s takvom vremenskom odgodom. Naši fašizmi su se pojavili najpre između korica određenih knjiga. Primera ima dosta i s pozitivnim predznakom. Dakle, nama se čini da naša dela nemaju snagu, ali ona će s odgodom zasigurno delovati.
Erik Emanul Šmit, veliki evropski pisac, bio je proletos gost Beograda. I, između ostalog, govorio je o svojevrsnoj društvenoj odgovornosti umetnika. Jer, kako je istakao, ako je neko zbilja umetnik, on barata emocijama, a emocijama se najviše, možda i jedino njima, može uticati na ljude?
- To je tačno. Ja nisam mislilac. Ja sam biće koje oseća i ponešto umem sastaviti kao misao. Osećam tu odgovornost i ne bi mi palo na pamet da svoju zanatsku, spisateljsku veštinu upregnem u nešto što bi bila politička ideja koja donosi zlo.
Šta je trenutno aktelno u vašem profesionalnom zivotu, pišete li neki novi scenario?
Muljam, muljam... Uradio sam 500 stranica i sad ih treba smanjiti na 300. Romansirana autobiografija „Otkup sirove kože“. Vidio sam da se život u mojoj porodici, i oca i majke, i dede i babe, i po vertikali i po horizontali, svodi zapravo na goli opstanak. Živiš da bi preživio. E, j... takav život. Čuo sam u Goraždu prekrasnu rečenicu. Kaže čovek - da mi se jedan milimetar odmaknut od guzice, nikad me više ne bi stigla. To je neki crni humor naših sudbina, živimo da bismo preživeli.
Kako vidite to što je eks-Ju sve češća tema, a ljudi u kulturi sve više sarađuju...
- Treba da pohvalimo te zajedničke poduhvate u kulturi, da podržimo svesrdnu saradnju, ali ne smemo imati iluzija da je to rezultat politike i da se u politici nešto krupno promenilo. Nije se ništa bitno promenilo. Velikonacionalni državni programi su još tu, još uvek su ciljevi takvi kakvi su, a iluzije su nas uvek skupo stajale.
Imate li kontakt s Kusturicom?
- Čujemo se često, vidimo se dva do tri puta godišnje. Ali poslovi su nas odveli na dve strane. Njegovi poduhvati sada su više graditeljski.
Ženski likovi
Rekli ste da niste uspevali, da vam je bilo vrlo teško da izađete na kraj sa ženskim likovima?
- Mislim da je to raširena boljka u našim umetnostima. One su znatno kompleksnija bića nego što ih vidimo na ekranu. Kod nas je u stvaralaštvu prisutan stereotip: patrijahalna majka kojoj muž komanduje, a ona klima glavom. Mislim da je kod mene, u filmu „Kuduz“, dobro uhvaćen lik, kako bi to nazvali, neke vrtirepke. Ali to je sve nedovoljno. Žene imaju pravo prigovarati zbog toga kako ih vidi muški rod i kako ih predočava u umetnosti.