- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
3. jun 2010.
A gde je nestala romantika?
Da li je u našim srcima cinizam zauvek zamenio romantiku i da li su izjave iskrene i večne ljubavi rezervisane samo za film, istražuje Katarina Savić.
Piše: Katarina Savić
Izvor: magazin Cosmopolitan
Pre neki dan naletela sam na forum gde izvesni džentlmen pod nikom Gorštak komentariše gore postavljeno pitanje na sledeći način: „Vreme romantike je odavno prošlo, naravno i romantici su izumrli, nažalost. Sada je drugo vreme, neki novi klinci uvedoše drugačija pravila ponašanja. Ne tako davno si morao da se polomiš od izmišljanja načina kako da priđeš devojci a da te ne odbije.
Morao si da budeš originalan, neponovljiv... a danas? Što si siroviji, vulgarniji, to si veći u očima druge strane. Nedavno sam imao jednu situaciju da naletim na devojku iz nekih mojih dečačkih maštarija... Kažem sebi: ,Probaj onaj stari recept’. I da vidiš čuda - posle nekoliko susreta ispade pun pogodak! Znači da su i današnje devojke željne romantike, samo što to ne ume svako da im podari.“ E, dobro je da je čovek sam dodao poslednju rečenicu, pomislih. Nisam mogla a da se ne zapitam: da li je možda kucnuo čas da se romantika vrati u modu?
Međutim, dokle god budemo dobijale SMS-ove tipa: „Nemogu sada da kucam. Otiso sam do ortaka da gledamo fudbal i pijemo vopi”, umesto, recimo, Bajronove: „Volim te više nego što iko ikoga može voleti i nikad prestati neću“ i to tolerisale, nema baš mnogo nade za povratak romantike. Tada, odlučih da ona Nemanjina pisma koja mi je pisao na prvoj godini fakulteta čuvam do smrti, jer romantika će postojati dokle god bude onih koji budu želeli da pročitaju i sačuvaju lepu reč...
Ako vam slučajno padne na pamet da napišete u nekoj situaciji ljubavno pismo, osvežite spisateljske sposobnosti uz pomoć antologije „Najlepša ljubavna pisma velikana“, koju je priredila Ursula Dojl („Alnari“).
Srca velikih vojskovođa
Kada književni geniji napišu: „Toliko ste mi opčinili um da on više ne može da pojmi ništa osim vas“, kao, recimo, pozorišni pisac Vilijam Kongriv, onda je to nekako očekivana stvar, ali kada admiral Nelson u pismu lejdi Hamilton kaže: „Ema je Nelsonova alfa i omega“, onda vam srce zaigra, još jednom potvrđujući da se ženama ipak sviđaju „grubijani mekog srca“. Napoleon u pismima Žozefini, kao da proklinje svoju sudbinu vojskovođe:
„Kad god uzmem šolju čaja, proklinjem slavu i ambiciju koje me drže daleko od duše mog života“. I prekoreva je: „Ti trčiš od grada do grada, od jedne do druge svetkovine, više ti nije važan tvoj Napoleon“.
Ali, pismo, ipak, završava rečima: „Nadam se da ću te ponovo zagrliti i prekriti te sa milion poljubaca, žarkih kao sunce ekvatora“. Izgleda da daljina na koju ih upućuju ratni pohodi samo jača ljubav velikih vojskovođa i vladara, pa tako Henri VIII piše Ani Bolen: „Što su polovi dalji od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste - bar što se mene tiče…“
Ovaj večni sluga i prijatelj, kako je sam sebe nazivao u toj korespondenciji, ipak joj nije oprostio preljube, te je ona optužena i pogubljena nakon samo tri godine braka sa engleskim kraljem.
Kontroverzni ljubavnici
Možda najviše kontroverzi u književnom svetu kada su u pitanju ljubavna pisma izaziva to što se najboljim smatraju ona koja su pisali biseksualci, a na prvom mestu romantičarski pesnik lord Bajron i Oskar Vajld. Podsetimo, poznati pisac i esteta bio je oženjen i otac dva sina, ali je imao ljubavne veze sa mladićima, zbog čega je bio i osuđen.
Fatalna veza sa lordom Alfredom Daglasom trajala je, uz razne peripetije, sve do Vajldove smrti, a kao svedok toga ostala su upravo brojna pisma koja mu je slao: „Moj je život pustinja kojom piri predivni povetarac tvog daha i čija su hladna vrela tvoje oči. Otisak tvog malog stopala pravi mi doline senki, miris tvoje kose je poput mira, a gde god da ideš, oko tebe se širi miris cimeta“.
Univerzalne himne ljubavi
Zapaženi prostor u ovoj zanimljivoj zbirci svakako zauzimaju kompozitori, što je i razumljivo, jer ko bi bolje od njih mogao sa osmisli milozvučne himne ljubavi. Posebno interesantan je Mocart kada se obraća voljenoj Konstanci, budućoj supruzi: „Adieu - ljubavi moja - jedina moja. Uhvati u letu - onih 2999 malih poljupčića koji lebde okolo i čekaju nekoga da ih uhvati“.
Mnogo ozbiljnija i fatalnija su Betovenova pisama njegovoj „besmrtnoj ljubavi“ čiji identitet zapravo nikada nije konačno ustanovljen: „Čak i u krevetu moje misli čeznu za tobom, besmrtna moja voljena, ponekad radosna, potom opet tužna… Iščekujem sudbinu, da vidim hoće li nam udovoljiti. Jedino mogu da živim sa tobom, ili uopšte da ne živim.“
Slede vreli iskazi Artura Toskaninija. U pismu ljubavnici, gospođi Elzi Kurcbauer maestro podrhtava od „grešne“ požude: „Tvoji poljupci, tvoja usta sve više i više pale moju čežnju da te prekrijem pohotnim milovanjima… Bože! Ludim!“
Usud najvećeg romantičara
Nažalost, u antologiji nema Šopenovih pisama. Iako je bio više nego romantičan (prema njegovoj izričitoj želji, posle smrti, izvađeno mu je srce i odneto u Varšavu, gde je ugrađeno u jedan od stubova crkve Svetog krsta), njegova velika ljubav, francuska spisateljica Žorž Sand je, posle njegove smrti, spalila svu njihovu prepisku.
Više puta pominjani Oskar Vajld je u pomen ovog velikana napisao: „Kada odsviram neki Šopenov komad, osećam kao da sam ronio suze nad gresima što nikad ne počinih, kao da sam tugovao nad nesrećama koje uopšte nisu bile moje“.
A gde je nestala romantika?
Da li je u našim srcima cinizam zauvek zamenio romantiku i da li su izjave iskrene i večne ljubavi rezervisane samo za film, istražuje Katarina Savić.
Piše: Katarina Savić
Izvor: magazin Cosmopolitan
Pre neki dan naletela sam na forum gde izvesni džentlmen pod nikom Gorštak komentariše gore postavljeno pitanje na sledeći način: „Vreme romantike je odavno prošlo, naravno i romantici su izumrli, nažalost. Sada je drugo vreme, neki novi klinci uvedoše drugačija pravila ponašanja. Ne tako davno si morao da se polomiš od izmišljanja načina kako da priđeš devojci a da te ne odbije.
Morao si da budeš originalan, neponovljiv... a danas? Što si siroviji, vulgarniji, to si veći u očima druge strane. Nedavno sam imao jednu situaciju da naletim na devojku iz nekih mojih dečačkih maštarija... Kažem sebi: ,Probaj onaj stari recept’. I da vidiš čuda - posle nekoliko susreta ispade pun pogodak! Znači da su i današnje devojke željne romantike, samo što to ne ume svako da im podari.“ E, dobro je da je čovek sam dodao poslednju rečenicu, pomislih. Nisam mogla a da se ne zapitam: da li je možda kucnuo čas da se romantika vrati u modu?
Međutim, dokle god budemo dobijale SMS-ove tipa: „Nemogu sada da kucam. Otiso sam do ortaka da gledamo fudbal i pijemo vopi”, umesto, recimo, Bajronove: „Volim te više nego što iko ikoga može voleti i nikad prestati neću“ i to tolerisale, nema baš mnogo nade za povratak romantike. Tada, odlučih da ona Nemanjina pisma koja mi je pisao na prvoj godini fakulteta čuvam do smrti, jer romantika će postojati dokle god bude onih koji budu želeli da pročitaju i sačuvaju lepu reč...
Ako vam slučajno padne na pamet da napišete u nekoj situaciji ljubavno pismo, osvežite spisateljske sposobnosti uz pomoć antologije „Najlepša ljubavna pisma velikana“, koju je priredila Ursula Dojl („Alnari“).
Srca velikih vojskovođa
Kada književni geniji napišu: „Toliko ste mi opčinili um da on više ne može da pojmi ništa osim vas“, kao, recimo, pozorišni pisac Vilijam Kongriv, onda je to nekako očekivana stvar, ali kada admiral Nelson u pismu lejdi Hamilton kaže: „Ema je Nelsonova alfa i omega“, onda vam srce zaigra, još jednom potvrđujući da se ženama ipak sviđaju „grubijani mekog srca“. Napoleon u pismima Žozefini, kao da proklinje svoju sudbinu vojskovođe:
„Kad god uzmem šolju čaja, proklinjem slavu i ambiciju koje me drže daleko od duše mog života“. I prekoreva je: „Ti trčiš od grada do grada, od jedne do druge svetkovine, više ti nije važan tvoj Napoleon“.
Ali, pismo, ipak, završava rečima: „Nadam se da ću te ponovo zagrliti i prekriti te sa milion poljubaca, žarkih kao sunce ekvatora“. Izgleda da daljina na koju ih upućuju ratni pohodi samo jača ljubav velikih vojskovođa i vladara, pa tako Henri VIII piše Ani Bolen: „Što su polovi dalji od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste - bar što se mene tiče…“
Ovaj večni sluga i prijatelj, kako je sam sebe nazivao u toj korespondenciji, ipak joj nije oprostio preljube, te je ona optužena i pogubljena nakon samo tri godine braka sa engleskim kraljem.
Kontroverzni ljubavnici
Možda najviše kontroverzi u književnom svetu kada su u pitanju ljubavna pisma izaziva to što se najboljim smatraju ona koja su pisali biseksualci, a na prvom mestu romantičarski pesnik lord Bajron i Oskar Vajld. Podsetimo, poznati pisac i esteta bio je oženjen i otac dva sina, ali je imao ljubavne veze sa mladićima, zbog čega je bio i osuđen.
Fatalna veza sa lordom Alfredom Daglasom trajala je, uz razne peripetije, sve do Vajldove smrti, a kao svedok toga ostala su upravo brojna pisma koja mu je slao: „Moj je život pustinja kojom piri predivni povetarac tvog daha i čija su hladna vrela tvoje oči. Otisak tvog malog stopala pravi mi doline senki, miris tvoje kose je poput mira, a gde god da ideš, oko tebe se širi miris cimeta“.
Univerzalne himne ljubavi
Zapaženi prostor u ovoj zanimljivoj zbirci svakako zauzimaju kompozitori, što je i razumljivo, jer ko bi bolje od njih mogao sa osmisli milozvučne himne ljubavi. Posebno interesantan je Mocart kada se obraća voljenoj Konstanci, budućoj supruzi: „Adieu - ljubavi moja - jedina moja. Uhvati u letu - onih 2999 malih poljupčića koji lebde okolo i čekaju nekoga da ih uhvati“.
Mnogo ozbiljnija i fatalnija su Betovenova pisama njegovoj „besmrtnoj ljubavi“ čiji identitet zapravo nikada nije konačno ustanovljen: „Čak i u krevetu moje misli čeznu za tobom, besmrtna moja voljena, ponekad radosna, potom opet tužna… Iščekujem sudbinu, da vidim hoće li nam udovoljiti. Jedino mogu da živim sa tobom, ili uopšte da ne živim.“
Slede vreli iskazi Artura Toskaninija. U pismu ljubavnici, gospođi Elzi Kurcbauer maestro podrhtava od „grešne“ požude: „Tvoji poljupci, tvoja usta sve više i više pale moju čežnju da te prekrijem pohotnim milovanjima… Bože! Ludim!“
Usud najvećeg romantičara
Nažalost, u antologiji nema Šopenovih pisama. Iako je bio više nego romantičan (prema njegovoj izričitoj želji, posle smrti, izvađeno mu je srce i odneto u Varšavu, gde je ugrađeno u jedan od stubova crkve Svetog krsta), njegova velika ljubav, francuska spisateljica Žorž Sand je, posle njegove smrti, spalila svu njihovu prepisku.
Više puta pominjani Oskar Vajld je u pomen ovog velikana napisao: „Kada odsviram neki Šopenov komad, osećam kao da sam ronio suze nad gresima što nikad ne počinih, kao da sam tugovao nad nesrećama koje uopšte nisu bile moje“.
Ako mi puno ljudi kaže da grešim-stavim prst na čelo, ne menjam prijatelje...