Sastavi za osnovnu i srednju školu

MOJ ZIVOT - MOJE BLAGO

Ne, covek nije biljka koja je vecno vezana za tlo,izlozena na milost i nemilost prirodi,covek nije ubogi pas koji moli za ono malo hrane koja mu je potrebna da prezivi.On je prosto zivo bice,neponovljivo u prirodi.
Zivot je najveci i najlepsi dar poklonjen coveku.On ponekad moze biti surov i nemilosrdan,preliven mrakom zlobe,ali mi ne smemo da dozvolimo da to zauvek ugasi veselo sunce u nasem danu. Svi smo skitnce u ovom zivotu,svi tragamo za lepsim nebom,za boljim ljudima. I ako toga nema, ako je sve iluzija, neka nam niko ne kaze.Neka cuti i pusti nas da tragamo i trosimo dane u nadi. Ja sam sanjar i zelim da me puste da sanjam, da se hranim iluzijama koje ne gase sunce i koje me navode na smeh. Hocu da sama oblikujem svoj zivot, na to imam sva prava. To je najodgovorniji posao koji je zadat svakom coveku. Ja sam kao putnik koji ne zna gde su pocetak i kraj njegovog puta,zato idem napred i ne stajem. Stajati na zivotnom putu moze biti opasno, jer problemi uvek vrebaju usamljene putnike u mraku ovog drustva. Zato ja ostajem na suncu, na sigurnom putu. Duboko u sebi znam da je to sunce ono pravo, to je roditeljska ljubav i briga, to je pravo prijateljstvo. Zivim svaki dan punim plucima i cuvam svaki trenutak u secanju. Znam da je moj zivot najvrednija strvar koju imam. Zato ulepsavam vreme smehom i uzivam.
Posle svega i dalje mislim da je u zivotu najbitnije da veselo pozdravimo svaki izlazak sunca jednim pospanim i radosnim usklikom:"Dobro jutro".


MATURANTSKA EKSKURZIJA

Evo, vec treca generacija maturanata nase skole pohodila je severnu Italiju i Azurnu obalu. Bez obzira na to sto su ove godine ruta i trajanje ekskurzije bili malo skraceni u odnosu na prethodne dve generacije,uzbudjenje je bilo jednako,ako ne i vece. Ipak je to zapad,Evropa kolevka renesanse i jos mnogo toga.Od samog pocetka uzbudjenje je strujalo kroz autobuse.Nakon vise od dvadeset sati dokopali smo se cvrstog italijanskog tla. Nasa prva stanica je bila Lido di Jezolo, nadomak Venecije, koji je inace, poznat i po venecijanskom filmskom festivalu koji se odrzava bas u ovom gradicu.
Sutradan ujutru nas je preko mora brodic preneo do duzdevskog grada koji je , uz pomoc vestih trgovackih ruku, vekovima opstajao nezavisan i nepokoren. Venecija je blistala jos izdaleka. Zamisljajuci da smo u jednoj od onih noci karnevala, kada se na ulice ne sme izaci bez maske i plasta, osvajali smo korak po korak magicni grad.
Preko mosta uzdisaja, pored lavljih strazara, izbili smo na velicanstveni Trg svetog Marka koji je bio prepravljen turistima i golubovima, jos jednim zastitnim znakom Venecije.
Tu, u masi Kineza, Brazilaca, Nemaca, Francuza, Japanaca i Engleza, nasla se i nasa mala druzina pareci oci na velicanstvenim fasadama Duzdove palate, Katedrale i Tornja Svetog Marka. A dalje, birajte - ulicom ili kanalom.
Sledeceg jutra smo osvanuli sa azurnim odsjajem u ocima, doduse na tockovima. Kako smo u toku noci prosli bezbroj italijanskih seoca sa osvetljenim crkvenim tornjevima, dan nas je zatekao na suncanoj francuskoj obali.
Nakon toga smestili smo se u hotel na periferiji Kana, a oni koji nisu pronasli put do plaze mogli su da se uvere u potpunu opravdanost imena "Azurna obala". Stotine tananih nijansi plave boje rasipalo se pred ocima i bezalo po horizontu, a mediteranski vetar nas nije sprecio da sebi priustimo plivanje u plavom zlatu. Navece smo posetili jednu od najmanjih ali i najlepsih drzava Evrope - knezevinu Monako. Posto smo razgledali fasade najveceg i najbolje opremljenog pomorskog muzeja Evrope, uputili smo se ka zastitnom znaku Monte Karla, kockarnicama.
Jedino sto nas je lose snaslo to su bili vodici bez licence Verovatno je politika agencije "Moze biti samo jedan", posto je samo u jednom autobusu vodic bio zaista kvalifikovan. Za ostale se u stvari , ne zna da li je gore sto nisu imali licencu ili sto nisu ima li pojma kuda nas vode.. Vrlo Domanovicevski priznacete. Samo sto se kod Domanovica barem na kraju saznalo ko je bio slep , a kod nas...Ali, sta je tu je, sve je dobro sto se dobro svrsi.

Ovo je naravno primer kako da i vi pokusate da pisete

Prvobitno napisao decemba

zdravo svima moze li neko da mi pomogne oko sastava za 50-ti rodjendan skole

Moja škola slavi 50 godina! Ne znam kako mi se škola zove, ali imam dobru volju da napišem sastav za dvojku...

Prvobitno napisao milica k

hitno mi treba tema Ceznem da ti kazem najdublje reci.moj mail milicakulizic@yahoo.com. hvala unapred.......

Rabindranat Tagore je napisao jednu od najlepših pesama u istoriji ljubavne poezije na tu temu, a ti ne znaš šta da pišeš...

Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež

Šta tu ima nejasno? Zar ovako nešto ne može da te nadahne da pišeš?

ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE REČI

Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi… Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kada dođe noć kao što je ova…Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te… Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem… U oba slučaja, biće mi teško… Niko to ne može videti, to je duboko u meni… Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem:“Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!“
ZATO NOĆAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIŠE NEĆU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAĆU TE IZ SVOG ŽIVOTA, ZABORAVIĆU I ONO NAŠE LETO, KUNEM SE. VIŠE NE ŽELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEĆE, ZNAM, ALI PREBOLEĆU – MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOĆI ĆE DAN KADA ĆEŠ SHVATITI ŠTA SI IZGUBIO I POŽELEĆEŠ DA SE VRATIŠ. KAJAĆEŠ SE, ALI BIĆE KASNO, TADA ĆE TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NOĆ…
Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje

Jeste, i sad neka gomila vas poskida ovo, i sutra svi dobijete kečeve. Pa nisu profesori ni glupi ni naivni, naći će se svuda bar dva ista rada, aman deco, razmišljajte malo.

Mene je oduševila potražnja za temu: Ljubav prema majci! Dakle, ne verujem! Da nisi u stanju da sročiš desetak rečenica o vlastitoj mjaci? Tccc....

Prvobitno napisao crvendac_011

Jeste, i sad neka gomila vas poskida ovo, i sutra svi dobijete kečeve. Pa nisu profesori ni glupi ni naivni, naći će se svuda bar dva ista rada, aman deco, razmišljajte malo.

Ha-ha, al' bi bilo smejurije... Jer niko ne garantuje da među članovima foruma nema profesora srpskog jezika i književnosti, a ovo bi im valjda bila "omiljena" tema! Kako bi se posle "oprali", kakve bi sve smešne situacije tu nastale...