Besmrtnost ili smrtnost duse

Aristotel (384—322. pr. n.e) spada meñu najblistavije umove kojima se ponosi antička Grčka.
Proveo je dvadeset godina u Platonovoj Akademiji u Atini. Posle Platonove smrti dobio je poziv od Filipa
Makedonskog da odgaja njegovog sina Aleksandra. Kad je Aleksandar krenuo na osvajački pohod u
Aziju, Aristotel se vratio u Atinu i osnovao svoju filozofsku školu.
Svoja glavna dela napisao je u poslednjem periodu svoga života od osnivanja svoje Peripatetske
škole 335. godine do svoje smrti 322. godine.
Aristotel, najveći Platonov učenik, napustio je Platonov postulat o besmrtnosti duše.
On je osnivač mnogih naučnih disciplina: logike, fizike, prirodnih nauka, psihologije, poetike,
retorike, i dr.
U početku svoga rada Aristotel je Platonov prijatelj i sledbenik. Kasnije postaje njegov kritičar,
jer se držao načela da iznad svega treba stajati uz istinu. Čuvena je njegova izreka: »Amicus Plato, sed
magis arnica veritas« (Platon mi je prijatelj, ali veći prijatelj mi je istina).
Aristotel je odbacio Platonovu nauku o Idejama, tvrdeći da Ideje nisu realnosti već mentalne
apstrakcije. Ideja postoji u stvari, a ne odvojeno od nje.
»Svoj filozofski sistem izgrañuje Aristotel na osnovu problema odnosa materija i forme. Nasuprot
Platonovoj ontologiji objektivnog idealizma, on zastupa jedinstvo forme i materije. Dakle, suština stvari -
ne može biti izvan pojedinačnog predmeta, nego je ona uvijek data u vezi s njim. Pojedinačni predmet kao
supstancija uvijek je jedinstvo materije i forme, jer materija bez ikakve forme uopće ne postoji.«1
Ovo učenje moramo imati u vidu kada govorimo o Aristotelovom sjedinjenju duše i tela.
»Aristotelova psihologija je u vezi s njegovim sistemom materije i forme, te je duša forma tijela, a tijelo
materija koju duša kreće i oblikuje. Kao što forma ne egzistira bez materije, tako ni duša bez tijela, iako
duša nije tijelo, nego samo odreñenje tijela.«2
»Aristotel definira dušu kao prvu entelehiju (životnu snagu) života tijela, tj. duša je aktivni princip
tijela, koje je kao materija samo pasivnost.«3
64
Ovo shvatanje o duši kao oživljavajućoj energiji tela, kao o principu koji daje oblik, pokret i
razvitak telu prožimajući ga kao princip života - u suprotnosti jb s Plltonovom teorijom o besmrtnosti
duše, o njenoj preegsistenciji i o seljenju duše.
Telo nije ništa samo po sebi ako nije posrednik preko koga se duša realizira.4
Duša se ne može zamisliti bez tela, a ni telo bez duše. Ali treba istaći da Aristotel deli dušu na tri
dela: deo koji se hrani, deo koji oseća i deo koji misli (nous). Što je Bog u svemiru, to je »nous« u duši.
»U prvoj knjizi 'O duši' (De anima) Aristotel izlaže učenje svojih prethodnika o duši, njenom sastavu i
delovanju, ali nijedno rješenje ga potpuno ne zadovoljava. Budući da je duša djelatna sila, ona mora imati
i svoje stupnjeve razvoja, prema tome u kojem živom biću se nalazi da li npr. u životinji ili pak u čovjeku.
Taj proces prelaženja lakše je pratiti od nižeg stupnja prema višem, zbog čega redosljed ispitivanja ide od
biljaka prema životinji do čovjeka, a sposobnosti nižeg stupnja uvijek su sadržane u višem.
Aristotel kaže da se život manifestira hranjenjem, rastom (kretanjem), percipiranjem i mišljenjem.
Dosljedno tome i biljke žive, i moć njihove duše je samo u hranjenju; one provode samo vegetativni život.
Duša životinja ima pored sposobnosti hranjenja i osjetilni život, a čovječja duša pored vegetativnog i
osjetilnog života ima i razumnu moć, i razum je ono čime duša razmišlja i shvaća (de An. III, 7).
»Prema Aristotelu postoje dva uma: pasivni i aktivni um. Pasivni um uvijek je u vezi s
materijalnim. On je prazna ploča (tabula rasa) na koju osjetila upisuju ono što primaju i duša bez njega
uopće ne može misliti. On je prolazan kao i individuum, a u sebi sadrži sve samo kao potencijalno. Za
razliku od njega aktivni um je božanskog porijekla. On ulazi u čovjeka izvana, odvojen je od svega
materijalnog, nepromjenjiv je i po svojoj suštini je čista aktualnost (de An, III, 5).«5
Taj aktivni um sreñuje i misaono oblikuje ono što se na pasivnom umu ispisuje, a kad telo umre,
on izlazi iz njega jer je besmrtan. On je zajednički svim ljudima, i kao što je ruka oruñe svih oruña, tj.
ruka može napraviti razna oruña, tako je i taj aktivni um forma svih formi, jer je nepostao i večan. Ovde
Aristotel napušta tlo empiričara i vraća se ponovo Platonu.
»Aristotel mnogo ne govori o odnosu ta dva uma, pa je teže odrediti što je on mogao o tome
misliti.
Ipak Aristotel ističe da pasivni um nastaje i propada zajedno s tijelom, te se uopće ne može
govoriti o individualnoj besmrtnosti kod Aristotela, jer je aktivni um opći i svima ljudima zajednički, a
nije pojedinačna, individualna oznaka duše. Duša je pak samo forma tijela, i prestaje postojati kad tijelo
nestane.«6
Prema Aristotelu, posle smrti ne postoji nikakva individualna besmrtnost. Evo kako J. Delinger
objašnjava Aristotelov stav: »Samo božanski um je besmrtan, ali kako pamćenje pripada senzitivnoj duši,
i individualno mišljenje zavisi samo od pasivnog uma, sva lična svest mora prestati sa smrću.«7
Ervin Rohde takoñe ističe da je Aristotelov stav da posle smrti ne postoji nikakva individualna
duša. »Kad živo biće umre, materija od koje je ono sastavljeno gubi adaptacije svojstvene živom
organizmu, i te adaptacije su bile život tela. Bez toga ne može biti nezavisne supstancije. Njegov oblik,
funkcionalna energija ranije živog organizma, njegova duša, nema više nikakvog nezavisnog postojanja.«8
Duša se ne može posmatrati odvojeno od tela, niti može postojati odvojeno od tela, kao što vid ili
gledanje ne postoji odvojeno od oka.
Eduard Zeler daje sličnu analizu Aristotelovog stava:
»U svojim ranijim spisima Aristotel podržava Platonove teorije o preegzistenciji duše, o telu kao
zatvoru duše i o njenom vraćanju posle smrti u neko više postojanje. Smatrao je da posle smrti postoji
svest o daljem individualnom postojanju. Ali pošto je razvio svoj vlastiti sistem, Aristotel je počeo da
sumnja u spomenute teorije. Smatrao je ljudsku dušu kao 'entelehiju' tela, u čijoj službi je celo telo.
Aristotel izričito odbacuje besmrtnost duše. On je jedino učio da je aktivni um besmrtan, ali mu je
poricao atribut ličnosti.«9
Po učenju da je aktivni um božanskog porekla, da ima svoju preegzistenciju, da rañanjem ulazi u
čoveka, a smrću da izlazi iz njega kao neka božanska sila. Aristotel je u izvesnoj meri ostao pristalica
Platonove nauke.
Aristotelova nauka o aktivnom umu, koji je Dematerijalan i božanski, koji se pridružuje ljudskoj
duši »spolja«, a da se s njome ne stapa nije rezultat Aristotelove logike. To je verovatno mitološki ostatak ili adaptivna verzija Platonove dogmatike.10


Uslovna vera naših otaca (The Conditionalist Faith of Our Fathers)

Simi promasio si temu i podforum,ali kad si vec napisao dakle kazi nam kome se ovo pisac obraca osobi ili nevidljivom duhu?

ma nije tema moja,niti je moje vlasnistvo,nije prboles sto si je napisao samo mi nije jasno kako to goviri dusi statreba da radi?valjda dusa zna sta treba da radi ili ne?Kako to savetuje dusi da se drzi Hrista i ostalo?A to u sta ti verujes je tvoja stvar,mozes da veruje i u deda mraza samo dok ne tvrdis da je to uspostavio Isus Hrist.Apsolvirali smo da za tako nesto nema dokaza,No da se vratimo temi

Razmak izmeñu poslednje knjige Staroga zaveta i prve knjige Novoga zaveta često se pogrešno
shvata kao period tišine u kome nije bilo nikakve literarne delatnosti. To mišljenje daleko je od istine.
Naprotiv, u periodu nastalom posle završetka kanona Staroga zaveta oko 420. godine pre Hrista, javljaju se apokrifne jevrejske knjigs, mnoštvo apokaliptičkih i pseudoepigrafskih spisa. Pisci ovih spisa, da bi u svoje vreme pojačali uticaj svojih poruka, služe se proročkim jezikom i stilom, a svoje reči stavljaju u usta nekog biblijskog heroja. Tako su nastali spisi pod nazivom Enohova knjiga, Enohove tajne, Testament dvanest patrijaraha, Mojsijevo uzačašće, Baruhova apokalipsa, itd. Ovi spisi nisu se sačuvali na svom originalnom jeziku koji je u najviše slučajeva bio jevrejski ili aramejski, već su sačuvani u grčkom ili etiopskom prevodu.
Zašto je potrebno obratiti pažnju na ove apokrifne i pseudoepigrafske spise? To činimo zato što
nam ova dela pružaju uvid u jedan period u kome nastaju promene u jevrejskom načinu mišljenja, u
period kada se formiraju novi koncepti. Ove koncepte mlada hrišćanska crkva delimično je prihvatila, a
delimično odbacila, i ti koncepti sve do danas obuzimaju misli teologa
Jedan od najvatrenije razmatranih problema bila je eshatologija, to jest pitanje stanja mrtvih,
vaskrsenje, večna sudbina pravednih i nepravednih, ili, ukratko, nauka o poslednjim stvarima.
Biblija jasno uči da je Bog stvorio čoveka od praha zemaljskoga i da mu je udahnuo dah života
(neumrlu dušu), i tako je čovek postao živo biće ili živa duša (1. Mojsijeva 2,7). Prilikom smrti »dah
života« ili »duh« vraća se Bogu koji ga je dao, a telo se vraća u prah od kojega je načinjeno (Propovednik
12,7). Za vreme smrti do vaskrsenja svi ljudi, dobri i zli, nalaze se u besvesnom stanju. Grob je mesto
tišine, mraka i neaktivnosti (Psalam 146,5; Propovednik 9,5.6). Čoveka ne nadživljuje neka bestelesna
duša ili duh; vrata u budući život je vaskrsenje. Bog će vaskrsnuti sve ljude; pravedni će primiti nagradu -
večni život ili besmrtnost, a zli kaznu, a to će biti večno uništenje ili druga smrt (Jovan 5,25-29).
Besmrtnost je Hristov dar vernima. To je biblijska nauka o uslovnoj besmrtnosti.
Nasuprot ovoj nauci, pod stranim uticajem, naročito pod uticajem grčke filozofije, kojoj su Jevreji
bili izloženi za vreme Aleksandra Velikog i njegovih naslednika, u jevrejstvo počinje da prodire nauka o
uroñenoj besmrtnosti duše i iskrivljena nauka o večnoj čovekovoj sudbini, koja se ne temelji na Božjem
otkrivenju, već na ljudskim spekulacijama. Ta, Bibliji strana nauka, koja potiče od Platona, prešla je u
jevrejstvo preko jevrejske apokrifne i pseudoepigrafske literature, nastale nakon formiranja kanona
Staroga zaveta, a preko ove literature prešla je kasnije i u veliki deo hrišćanske crkve.2
Pre nego što ćemo govoriti o novom konceptu koji se odnosi na čovekovu prirodu i sudbinu, koji
se javlja u tim spisima, potrebno je da kažemo nešto o tim spisima.
Apokrifni spisi (apocrypha, od grčke reči »sakriven«) su spisi nastali počevši od godine 190. pre
Hrista, koje jevrejska crkva nije priznavala kanonskim, to jest pravilom vere. Ti spisi prvi put se
pojavljuju u prevodu Biblije Staroga zaveta na grčki jezik sredinom drugog stoleća pre Hrista. To je
takozvani prevod Septuaginta ili prevod Sedamdesetorice. Apokrifi su, dakle, bili dodati priznatom
kanonu Staroga zaveta iako je bio završen oko 420. godine pre Hrista. Veliki crkveni učitelj Jeronim
preveo je Septuagintu na latinski jezik. Njegov prevod poznat je pod imenom Vulgata. Prema tome, i u
Vulgati se nalaze apokrifi koji su ušli u Septuagintu, ali Jeronim im ne pridaje kanonsku vrednost, i zato ih naziva deuterokanonskim spisima za razliku od pravih kanonskih. Katolička crkva na saboru u Trentu
1546. proglasila je Vulgatu svojom verodostojnom Biblijom priznavši i apokrifima kanonsku vrednost.3
Zašto je ona to učinila? To je učinila zato jer jedino pomoću tih apokrifnih spisa može odbraniti novotarije koje su se uvukle u hrišćansku crkvu iz neznaboštva. Napominjemo da Hristos i apostoli ne priznaju kanonsku vrednost tim spisima, to zaključujemo na osnovu činjenice što oni te spise nikada ne navode.
Apokrifne spise možemo podeliti na dva dela: na starije, u kojima je još zastupljena nauka o
uslovnoj besmrtnosti, i na mlañe, u koje su ušle ideje iz grčke filozofije. U starije apokrife spadaju Tobija i Sirahova knjiga, nastale oko 190-180. pre Hrista. U mlañe apokrife ubrajamo Knjige o Makabejcima, Knjigu o Juditi, Knjigu Jubileja i Salamunova Mudrost.


Koji su to starozavetni apokrifi i drugi pseudoepigrafski spisi u kojima nalazimo elemente strane
učenju kanonskih knjiga?
Tu su najpre četiri Knjige o Makabejcima, od kojih su prve dve uključene u kanon Rimske
crkve. Knjige o Makabejcima nazvane su prema jevrejskom heroju Judi Makabejcu (umro 161. pre
Hrista). Prva knjiga o Makabejcima opisuje istoriju Jevreja od dolaska na vlast Antioha Epifana IV,
velikog neprijatelja Jevreja, do smrti Simona Makabejca (135. god. pre Hrista). Druga knjiga o
Makabejcima opisuje isto razdoblje. Ona opisuje strahote makabejskih ratova od smrti sirskog kralja
Seleuka IV (176. pre Hrista) do pobede Makabejaca nad Nikanorom (umro 161. pre Hrista).
U Drugoj knjizi o Makabejcima nalazimo učenje o vrednosti molitava i žrtava za umrle, zatim
učenje o posredovanju umrlih svetih. Pisac Druge knjige o Makabejcima smatra da Bog ne zapečaćava
sudbinu ljudi odmah u času njihove smrti, već se na Njega može uticati u prilog mrtvima molitvama i
žrtvama nadživelih pokojnikovih prijatelja. U toj Knjizi čitamo o sledećem postupku: »Tu su pod odjećom svakog mrtvaca našli predmete posvećene jamnijskim idolima, što Zakon Židovima zabranjuje. Tako je svima postalo jasno da je to uzrok njihove smrti. Zato su svi stali blagosiljati Gospodina, pravednog suca koji otkriva ono što je sakriveno. Zatim se pomoliše da bi se učinjeni grijeh svima oprostio. Plemeniti
Juda opomenu vojnike da se čuvaju čisti od grijeha, jer sad vide što je zadesilo zbog grijeha one koji su pali. Nato je sabrao oko dvije tisuće srebrnih drahmi i poslao u Jeruzalem da se prinese žrtva okajnica za grijeh. Učinio je to vrlo lijepo i plemenito djelo, jer je mislio na uskrsnuće. Jer da nije mislio da će pali vojnici uskrsnuti, bilo bi suvišno i ludo moliti za mrtve. K tome je imao pred ovima najljepšu nagradukoja čeka one koji usnu pobožno. Svakako, sveta i pobožna misao. Zato je za pokojnike prinio žrtvu naknadnicu, da im se oproste grijesi.« (2. O Makabejcima 12,40-45; Biblija u izdanju kuće »Stvarnost«)
Katolička crkva oslanja se na ovaj tekst kao na dokaz smatrajući da se molitvama i žrtvom mise
može pomoći dušama u čistilištu.
Pisac 2. knjige o Makabejcima govori i o posredovanju svetaca: »Pošto je tako svakoga od njih
(Juda) naoružao manje pouzdanjem u štitove i koplja, a više smjelošću i pobudnim riječima, ispriča im
vjerodostojan san, viñenje, a oni mu se svi obradovaše. Evo što je vidio: bivši veliki svećenik Onija,
Čovjek dobar i čestit, skroman u ophoćenju, blage ćudi, otmjen u govoru, od djetinjstva vičan svakoj
kreposti, podigao ruke i molio za svu židovsku zajednicu. Zatim se Judi prikazao i čovjek vremešan i
častan, čudesna i veličanstvena dostojanstva. Tada Onija progovori: 'Ovo je ljubitelj svoje braće, koji se mnogo moli za narod i za sav Sveti grad - Božji prorok Jeremija.' Nato Jeremija pruži desnicu i Judi preda zlatan mač. Predajući mu ga, reče: 'Prihvati ovaj sveti mač. Božji je dar, njime ćeš slomiti neprijatelje!'«
(2. 0 Makabejcima 15,11-16)
Ovde je reč o posredovanju umrlog velikog sveštenika Onije i proroka Jeremije za Izrailj.
I ovo je tekst kojim Rimska crkva brani svoju nauku o posredovanju svetaca koja je u suprotnosti
s jasnim učenjem Novoga zaveta u kome se naglašava da postoji samo jedan posrednik izmeñu Boga i
ljudi - Hristos Isus (1. Timotiju 2,5).
U Knjizi o Juditi, nastaloj izmeñu 153—105. godine pre Hrista, nalazi se ideja o večnom
mučenju zlih. Pisac kaže: »Jao narodima koji ustanu na narod moj! Bog Svevladar kaznit će ih na dan
Suda: poslat će oganj i crve u meso njihovo, a oni će u boli jaukati zauvijek.« (Judita 16,17)
U 4. knjizi o Makabejcima pisac izjavljuje da pravedni posle smrti odmah dolaze na nebo gde
uživaju blaženstva, a grešnike čekaju večne muke. »Poslije smrti«, kaže on, »Abraham, Izak i Jakob će
nas primiti, i svi naši praoci će nas hvaliti.« (4. O Makabejcima 13,17) Prema ovom piscu, sedam sinova mučenika pobožne Salomone se već nalaze pred Božjim prestolom (4. O Makabejcima 17,18).
Zli trpe mučenje bez kraja. Okrutnom krvniku upućene su sledeće reči: »Ali ti ćeš trpjeti zbog
naše okrutne smrti od ruku božanske pravde dovoljno mučenje ognjem zauvijek.« (4. O Makabejcima 9,9)
Apokrif Knjiga Mudrosti sadrži mešavinu istina i zabluda. Tu se naglašava da pravedni odmah
posle smrti primaju nagradu, ali zli će zauvek biti uništeni.
»Jer je Bog stvorio čovjeka za neraspadljivost, i učinio ga na sliku svoje besmrtnosti. A
ñavolovom je zavišću došla smrt u svijet, i nju će iskusiti oni koji njemu pripadaju. A duše su pravednikau ruci Božjoj, i njih se ne dotiče muka nikakva. Očima se bezbožničkim čini da oni umiru, i njihov odlazak s ovog svijeta kao nesreća; i to što nas napuštaju kao propast, ali oni su u miru. Ako su, u očima ljudskim, bili kažnjeni, nada im je puna besmrtnost.« (Knjiga Mudrosti 2,23 - 3,1—4; Biblija u izdanju kuće »Stvarnost«)
Zle čeka potpuno uništenje: »Ubrzo će oni biti trupla prezrena i ruglo meñu mrtvima dovijeka, jer
će ih Gospod strmoglaviti bez glasa, otrgnut će ih od temelja njihova, sasvim ih opustošiti; na mukama će oni biti i spomen će im propasti.« (Knjiga Mudrosti 4,19)

Neobično je učenje Knjige Mudrosti o preegzistenciji ljudske duše. Pisac ove knjige piše: »Ja
bijah mladić sretne naravi, i imao sam dobru dušu, ili bolje: jer bijah dobar, ušao sam u tijelo bez ljage.«
(Knjiga Mudrosti 8,19.20) Duša se useljava u telo kao u svoj privremeni stan. To je Platonovo učenje,
koje je ušlo u ovaj spis.
Osvrnimo se ukratko i na dve apokaliptičke Enohove knjige. To su pseudoepigrafski spisi. Pisac
se služi imenom nekadašnjeg heroja vere da bi privukao pažnju čitalaca.
Prva Enohova knjiga, nazvana još Etiopski Enoh, nastala je oko 150-60. godine pre Hrista. U
njoj se može razabrati više slojeva, nastalih u različitim vremenskim razdobljima.4
O pitanju smrti, vaskrsenja i stanja izmeñu smrti i vaskrsenja postoje katkada protivrečni iskazi.
To nas ne čudi jer je u sastavljanju knjige sudelovalo više autora, i ona je pisana u toku dužeg perioda. U svom starijem delu je više u skladu s naukom Staroga zaveta o čovekovoj prirodi i sudbini. Tu se izričito iznosi nauka o vaskrsenju, o nagradi pravednih i o potpunom uništenju zlih. Tu se opisuje i opšti Sud.
»Vječni Sud će biti održan, i hulnici će biti svuda uništeni.« (Enohova knjiga 92,16)
No u ovoj Enohovoj knjizi ima i čudnih novotarija. U ove spada opis muka prokletih u
podzemlju ili šeolu. Za ovaj opis mogli bismo reći da je preteča Danteove Božanstvene komedije,
njegovog opisa pakla.
Anñeo vodi »Enoha« po Nebu i Podzemlju. Tu vidi zatvor anñela i mesto muka palih anñela
(Enohova knjiga 21,7-10).
Za vreme putovanja dolazi u šeol ili podzemlje. Tu vidi rupe, duboke, mračne i široke, za »duhove
duša mrtvih«, za »duše sinova ljudskih«, koje se tu skupljaju. Čuje ih kako vape Bogu, nebeskom sudiji.
Šeol u ovom slučaju nije mesto gde su mrtvi u besvesnom stanju. Pisac ih prikazuje kao svesne, koji viču itraže milost. Ovde nepravedni trpe veliku muku, i bivaju šibani svi koji su zauvek prokleti (Enohova knjiga 22,9-12).
Ova nova i pogrešna shvatanja bez sumnje su položila temelj za odstupanja od biblijskog učenja
koja su se kasnije počela uvlačiti u Crkvu i na kraju postala službeno učenje Rimske crkve.
Druga knjiga Enohova ili Enohove tajne je pseudoepigraf nešto različit od Prve Enohove
knjige, iako obe raspravljaju o istom predmetu.
Ovde je »Enoh« voñen kroz deset Neba (poglavlje 2-22). Bog prebiva u desetom Nebu. Raj se
nalazi u trećem Nebu, »izmeñu propadljivosti i nepropadljivosti«. Usred raja je drvo života. Tu su i dva
izvora iz kojih teče mleko i med, i ulje i vino (Enohove tajne 8,3—6). Tu je večno nasledstvo pravednih
(9,1).
Zle čekaju strašne muke. Na severnom kraju trećeg Neba je pakao, mesto užasne tame, kroz koju
probija samo tanak zračak ognja (10,1-6). Svuda je oganj i svuda je mrak. U najnižem paklu zli
zatvorenici trpe muke, očekujući bezgraničnu osudu (40,12.13). Strašne muke su večno nasledstvo zlih.
Za ove nema izbavljenja ni pokajanja. Okrutni anñeli primenjuju užasna mučenja nad ovim osuñenicima
zbog njihovih greha protiv Boga i ljudi. Čuvari pakla su živo opisani. »Vidio sam čuvare ključeva pakla
gdje stoje pred vratima pakla kao velike zmije. Njihova su lica bila kao ugašene svjetiljke, oči kao mračni plamenovi, a njihovi zubi ogoljeli do prsiju.« (42,1).
U 2. Enohovoj knjizi izneta je prvi put i teorija o trajanju sveta šest hiljada godina, i to na osnovu
pretpostavke da svaki dan stvaranja predstavlja hiljadu godina ljudske istorije, sa sedmom hiljadom kao hiljadom godina odmora. Ova teorija igraće ulogu u prihvatanju nauke o hilijazmu (hiljadugodišnjem
carstvu mira) u ranoj hrišćanskoj crkvi (Irenej) i u nekim novijim verskim zajednicama.5
Ovo je kratak prikaz iskrivljenog učenja ove jevrejske apokrifne i pseudoepigrafske literature
nadomak pojavljivanja hrišćanske ere i hrišćanske crkve. Nauka o svesnom stanju mrtvih izmeñu smrti i
vaskrsenja, kao i nauka o večnom mučenju zlih je sada prihvaćena i preko ove literature preneta u učenje hrišćanske crkve od početka trećeg stoleća. Toj promeni mnogo je doprineo i jak uticaj istoričara Josip Flavija i filozofa Filona, koji su takoñe prihvatili to učenje.

A nju su pisali ljudi,a ljudi ponekad i grese .Iskreno mislim da kad umres to ti je kraj nema dalje(nije ti to matriks).Jesam vernik ,verujem da postoji nesto ,ali da se reinkarniramo hhhhmmmm...Evo ovako cemo,kad stignes tamo negde ti nam javi kako je prosao put i sta si izvukao na lutriji (mislim novo telo).Ustvari nezamaraj se ovakvim temama bolece te samo glava.

doktori ne mogu da lece dusu

A dokazi tvoji su snaga tvog autoriteta na diskusijama je li?Vidi se napredak kode tebe nema sta