- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
NIKOLA TESLA Između genijalnosti i neuroze
Pojednostavljena, laička i pomalo uvredljiva dilema, između čijih pojmovnih polova bi trebalo da se smesti kompleksna ličnost Nikole Tesle, jednog od najvećih svetskih naučnika svih vremena, nije došla slučajno.
Nju su inicirali kako sam Tesla, svojim ponekad zaista bizarnim postupcima, ponašanjima i opsesijama, ali još više naknadna stručna tumačenja njegove ličnosti, koja su umnogome oprečna. Jedni ključ i rešenja traže u domenu psihopatologije, drugi u čudesnom svetu arhetipova, tom bunaru kolektivnog nesvesnog koji je suštinski mogao opredeliti kako Teslin život tako i stvaralaštvo. Bez namere da se priča navede na mediokritetsku priču o „istini koja je negde na sredini“, sučelićemo stavove i dostupne činjenice, a do konačnih zaključaka nije došao ni Tesla, genije kakav je neosporno bio.
Istina, od najranije mladosti u ličkoj zabiti, pa do životnog smiraja u svetskom megalopolisu, Tesla je imao neke svoje „mušice“ koje su odudarale od normalnog ponašanja, šta god se pod tom formulacijom podrazumevalo, o čemu je i sam ostavio pisane tragove.
Imao je fobiju od kose drugih ljudi („ne bih je dotakao, osim možda pod pretnjom revolvera...“), padao je u groznicu nakon samog pogleda na breskvu, dobijao je napad kad bi ugledao bisere, kamfor mu je izazivao veliku nelagodu, a radio je i stvari koje drugim ljudima teško da padaju na pamet. Pre nego što bi počeo sa jelom, izračunavao je zapreminu tanjira sa supom, šoljice kafe ili komada hrane, prilikom šetnje je brojao korake, a sve radnje i operacije su morale biti deljive sa tri: ako bi, kojim slučajem pogrešio, počinjao bi sve ispočetka. Ta opsesija ga nije napustila ni u starosti, kada je u njujorškom hotelu broj sobe u kojoj je boravio (“207”) morao biti deljiv sa tri, u kupatilu je ostavljano tačno 18 peškira, a na stolu za kojim je obedovao moralo je biti isto toliko salveta.
Bela golubica
Sve ove prinudne radnje i postupci, prema tumačenju profesora i akademika Vladete Jerotića u njegovom psihološkom portretu Nikole Tesle, bi i studenta medicine koji je položio ispit iz psihijatrije naveli da uspostavi dijagnozu opsesivne neuroze. Uprkos toj slici, profesor Jerotić zaključuje kako “Teslina neuroza nije imala nikakav, ili bar ne bitan uticaj, pozitivan ili negativan, na njegovo genijalno stvaranje. Lični život Teslin, međutim, sa svim poznatim neobičnostima, pa i bizarnom ponašanju, a naročito njegov asketski način života u koji žena nikad nije ni privirila, može da bude u vezi sa njegovom neurozom”.
A kada se tome doda tumačenje Tesline čudne ljubavi prema golubovima - naročito prema jednoj beloj golubici, čija smrt će označiti i kraj njegovih naučničkih pregnuća - u kome se Jerotić poziva na analizu američkog profesora i psihoanalitičara Džula Ajzenbada, onda se „klinička slika“ upotpunjuje i ostaje nam samo da se pitamo da li je Tesla tražio pomoć psihijatra i je li mu se moglo pomoći. A prema dostupnim podacima, naučnik nije bio na psihoterapiji niti mu je padalo na pamet da legne na kauč kakvog psihoterapeuta.
Epizodu sa golubicom najbolje je rekonstruisati iz samih Teslinih autobiografskih zapisa:
“Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to: došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima, dok ne ozdravi... Dok sam nju imao, imao sam svoj životni cilj. A onda jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu i rešavao neke probleme, uletela je kroz prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban; htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže da će umreti. I onda, kad sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju - snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano”.
Ajzenbad, kako navodi Jerotić, u ovimTeslinim sećanjima otkriva “karakteristike čoveka koji u najranijem detinjstvu, emotivno i fizički, nije imao pažnju majke u periodu dojenja. Tesla je zbog toga, s jedne strane, idealizovao majku, s druge strane, celog života je bežao od nje ( kao i od žena uopšte) ispunjen tugom zbog neostvarenog očekivanja”.
Arhetip svetlosti
A pošto je, prema Ajzenbadu, ptica univerzalni simbol majke i dojenja, onda epizoda sa golubicom i belim snopom svetlosti iz njenih očiju dođe kao simbol mlaza mleka iz majčinih grudi!
Ovaj zaključak će prof. Velimir Abramović, jedan od najboljih poznavalaca Teslinog života, okarakterisati kao neosnovanu psihijatrizaciju Tesline ličnosti, potpomažući se citatom Karla Gustava Junga o “prljavom njuškanju i katastrofi dobrog ukusa pod plaštom nauke”.
U predgovoru knjige pokojnog dr Ivana Nastovića “Arhetipski svet Nikole Tesle”, koja na sasvim drugačiji način pristupa dubinskoj psihologiji Tesline duše, Abramović kaže da su arhetipovi za Teslu imali moć prirodnog zakona kome se nije mogao odupreti, a da je za njegovo stvaralaštvo naročit značaj imao arhetip svetlosti koji se nalazi u korenu jednog od najvećih Teslinih izuma - otkriću obrtnog magnetnog polja.
“Budući da je bio jasnovidac, Tesla je imao svestan uvid u celinu živog svekosmičkog bića, imao je pristup jezgru emanacije - središtu isijavanja ljubavi i svetlosti. Poznato je da je u budimpeštanskom parku, izgovarajući stihove iz Geteovog Fausta, dok je posmatrao zalazak Sunca, Tesla otkrio obrtno magnetno polje i saznao ‘kako funkcioniše Kosmos’, piše profesor Abramović.
Etiketiranje dijagnozama
Za dr Nastovića, koji je bio psihoterapeut i specijalista za dubinsku i kliničku psihologiju, bela golubica je arhetipski simbol na koji je Tesla projektovao svoju animu, ženski aspekt muške psihe, koja je arhetip života i kreacije. To jest, otelovljenje kako arhetipa majke, tako i božanske svetlosti. Za njega su vizije Nikole Tesle bile arhetipske, kreativne i normalne, a Teslina ličnost neosnovano je etiketirana psihijatrijskim dijagnozama:
“Teslina simptomatologija izlazi iz okvira onoga što se u klasičnoj psihijatriji označava kao neurotsko ili psihotično, to jest on nije bio duševno bolestan. Jer, kao što ističe Jung ‘u pravoj psihologiji ne mogu postojati opštevažeći recepti i norme’. To mnogi psihijatri i psihoanalitičari zanemaruju i postavljaju dijagnozu samo na osnovu spoljašnje kliničke slike, ne vodeći računa šta se iza te i takve kliničke slike nalazi. Pod psihijatrizacijom Nikole Tesle podrazumevam neosnovano etiketiranje njegove ličnosti psihijatrijskim dijagnozama - od neuroze do homoseksualnosti, preko shizoidne ličnosti pa sve do psihoze, što je činjeno, mada Tesla nikad nikad nije zatražio pomoć psihologa ili psihijatra, jer mu takva pomoć nije ni bila potrebna. Umetničko delo nije nikakva bolest i zahteva sasvim drugačiji pristup od psihijatrijskog - delo nije čovek već nešto nadlično pa o ‘umetniku ne treba govoriti kao o ličnosti, već o stvaralačkom procesu... Lično kod umetnika nikad nije važno za njegovu umetnost pa njegova biografija može da bude biografija jednog filistra, časnog čoveka, neurotičara, manijaka ili zločinca. To sve važi i za naučnika’. Psihijatar ili psiholog se samozadovoljno dive postavljenim dijagnozama, a ne primećuju da su potpuno zaobišli umetničko ili naučno delo koje je trebao da bude predmet njihove analize” , pisao je dr Nastović.
On je smatrao da se Teslina simptomatologija šablonski svrstava u neurotski poremećaj iako ti simptomi nisu remetili normalno funkcionisanje njegove ličnosti niti su negativno uticali na njegovo stvaralaštvo.
“U Teslinoj ličnosti bila je jasno prisutna i mistična komponenta koja nas obavezuje da drugačije posmatramo i njegovu ličnost i njegovo stvaralaštvo, a time i ‘neurozu’. Biografije velikih umetnika i naučnika pokazale su, kako ističe Jung, da je ‘njihov stvaralački nagon bio toliko jak da je sebi potčinjavao sve ljudsko u njima i stavljao u službu dela, čak i na uštrb zdravlja i obične ljudske sreće, tako da ‘božansko ludilo’ iako stoji u realno opasnom odnosu prema bolesnom - nije i ne može biti identično s njim. Zato u Teslinoj ‘neurozi’ treba tražiti smisao, skriven najverovatnije u arhetipskom funkcionisanju njegove mistične ličnosti, a ne koristiti njene simptome za površno i neosnovano psihoanalitičko etiketiranje”, smatrao je dr Nastović.
Seksualna apstinencija
Eventualna psihotična strana Tesline ličnosti mogla bi imati izvorište i u njegovom asketskom načinu života koji je, između ostalog, podrazumevao i strogu seksualnu apstinenciju. U nemogućnosti da svu nagonsku energiju pretoči u naučni rad, “deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze”, zaključuje dr Vladeta Jerotić ali ipak smatra da to nije imalo patoloških posledica.
“Nema nagoveštaja da se Tesla u toku svog života odavao bilo kojoj perverznoj ili inverzivnoj seksualnoj delatnosti. Spomenimo još jednom strasno kockanje u jednom periodu Teslinog života - Tesla piše da bi zbog kockanja odustao od svake ‘rajske radosti’ - sve dok nije ovu strast ‘iščupao iz srca, tako da nije ostalo ni tračka želje’. Psihoanalitičari pretpostavljaju da je kocka česta zamena za onaniju ili normalnu seksualnu aktivnost i navode primere iz psihoterapeutske prakse čudne ravnodušnosti nekih mlađih ili sredovečnih kockara prema seksualnom životu. Kada je savladao kockarsku strast, Tesla je počeo strasno da puši. Podsećamo da je pušačka strast Sigmunda Frojda nastupila naročito od vremena kada je početkom pete decenije života prekinuo polne odnose sa ženom da bi se posle šestoro rođene dece izbegla nova, neželjena trudnoća”, piše Vladeta Jerotić u njegovom psihološkom portretu Nikole Tesle.
Međutim, prema dr Nastoviću, Teslina seksualna apstinencija može se i treba tumačiti kao kompletno investiranje libida u istraživački rad.
“Otuda, u Teslinom slučaju možemo govoriti o korisnoj apstinenciji, koja je korisna ‘ako čovek zna šta da uradi sa energijom koju na takav način uštedi’ (Gurđijev), što je Tesla, poput Leonarda da Vinčija, očigledno vrlo dobro znao, a što rečito potvrđuju njihova dela”, piše dr Nastović u svojoj studiji o Tesli.
Zbog distance prema ženama, Tesla je za svoga vremena čak sumnjičen i da je homoseksualac, o čemu svedoči i Margaret Čejni u knjizi “Tesla: čovek izvan vremena”:
“Među Teslinim mrziteljima pronosio se glas da je Tesla homoseksualac. U drugo vreme, na drugom mestu, to ne bi imalo uticaja na njegovu karijeru, no u viktorijanskoj Americi, u trezvenom društvu inženjera, takve su glasine postale delotvorno oružje u rukama njegovih neprijatelja. Kako ga nikada nije interesovalo da opovrgava glasine bilo kakve vrste, jedino objašnjenje za svoj celibat koje je ikada pružio jeste krajnja posvećenost radu. Ovo, ipak, nije bilo prihvatljivo za društvo toga vremena i pritisci da se oženi nisu popuštali”.
A sam Tesla je jednom novinaru koji ga je pitao zašto se nije oženio odgovorio: “Naumio sam da sav svoj život posvetim radu, a sa tog razloga odrekao sam se ljubavi i društva dobre žene”.
Koliko god bila intrigantna i ambivalentna Teslina ličnost (kao i najtananija pitanja njegove duše), isuviše je kompleksna da bi bila objašnjena po samo jednoj osnovi, a naročito ne kroz pojednostavljene psiho-dijagnoze i kvalifikacije. Veliki naučnik to svakako nije zaslužio.
Brat Danilo pogledom pomerao stvari
Profesor Velimir Abramović je bio u prilici i da ima uvid u detaljan dosije Tesline porodice koji je davne 1892. godine urađen za potrebe tajne političke policije Habzburške monarhije i koji otkriva još neke nepoznanice u vezi sa Teslom, između ostalog i u vezi sa njegovim tragično stradalim bratom Danilom, koji je, izgleda, bio veće čudo od deteta od njega. Tesla je kasnije zabeležio kako je sećanje na bratovljeve sposobnosti svaki njegov napor činilo bezvrednim!
“Tu sam naišao na pravo objašnjenje Teslinih čudnih reči o njegovom bratu. Danilo je imao vanredno razvijene psihičke moći i kada se skoncentriše, pomerao je stvari pogledom, što Nikoli, pored svih napornih vežbanja, nikada nije uspelo. Poznato je da je Tesla sa lakoćom čitao tuđe misli ( svedočenje njegovih školskih drugova iz Gospića, Graca i Praga), predviđao događaje (u Filadelfiji je silom zadržao grupu poznanika da ne otputuju vozom koji je te noći imao tešku havariju; Morgana (Teslinog finansijera) je odvratio od putovanja “Titanikom”, o čemu u Morganovom arhivu postoji zapis uz koji je priložena karta prve klase za “Titanik”; bio je vrhunski hipnotizer (njujorška večera sa ličkim bokserima, braćom Živić, koje je neprimetno hipnotisao zajedno sa Džonom O’Nilom i pukovnikom Tošićem, o čemu je pisao i “Njujork Tajms”), ali pomenuti dar brata Danila nije imao”, navodi Abramović.
Samoodricanje
U autobiografskim zapisima Tesla će ostaviti i belešku o samoodricanju koje je počeo da praktikuje još odmalena, ispitujući sopstvene granice: “Mogućnost snage volje i samosavlađivanja neobično su privlačile moju živu uobrazilju, pa sam i sam počeo da se vežbam u tome. Ako bih dobio slatkiš ili sočnu jabuku, što sam inače neobično voleo da jedem, ja bih ih davao drugom dečaku i trpeo Tantalove muke, osećajući na kraju zadovoljstvo. Ako bi me čekao težak, iscrpljujući zadatak, ja bih se bacio na njega uvek iznova, sve dok ga ne bih rešio. Tako sam vežbao danima, od jutra do mraka. U početku je to zahtevalo žestok mentalni napor da bih savladao sklonosti i želje, no kako su godine prolazile, taj sukob je slabio i najzad su volja i želja postali isto. Tako je i danas i u tome leži tajna svih uspeha koje sam postigao”.
(Blic Online)
Pojednostavljena, laička i pomalo uvredljiva dilema, između čijih pojmovnih polova bi trebalo da se smesti kompleksna ličnost Nikole Tesle, jednog od najvećih svetskih naučnika svih vremena, nije došla slučajno.
Nju su inicirali kako sam Tesla, svojim ponekad zaista bizarnim postupcima, ponašanjima i opsesijama, ali još više naknadna stručna tumačenja njegove ličnosti, koja su umnogome oprečna. Jedni ključ i rešenja traže u domenu psihopatologije, drugi u čudesnom svetu arhetipova, tom bunaru kolektivnog nesvesnog koji je suštinski mogao opredeliti kako Teslin život tako i stvaralaštvo. Bez namere da se priča navede na mediokritetsku priču o „istini koja je negde na sredini“, sučelićemo stavove i dostupne činjenice, a do konačnih zaključaka nije došao ni Tesla, genije kakav je neosporno bio.
Istina, od najranije mladosti u ličkoj zabiti, pa do životnog smiraja u svetskom megalopolisu, Tesla je imao neke svoje „mušice“ koje su odudarale od normalnog ponašanja, šta god se pod tom formulacijom podrazumevalo, o čemu je i sam ostavio pisane tragove.
Imao je fobiju od kose drugih ljudi („ne bih je dotakao, osim možda pod pretnjom revolvera...“), padao je u groznicu nakon samog pogleda na breskvu, dobijao je napad kad bi ugledao bisere, kamfor mu je izazivao veliku nelagodu, a radio je i stvari koje drugim ljudima teško da padaju na pamet. Pre nego što bi počeo sa jelom, izračunavao je zapreminu tanjira sa supom, šoljice kafe ili komada hrane, prilikom šetnje je brojao korake, a sve radnje i operacije su morale biti deljive sa tri: ako bi, kojim slučajem pogrešio, počinjao bi sve ispočetka. Ta opsesija ga nije napustila ni u starosti, kada je u njujorškom hotelu broj sobe u kojoj je boravio (“207”) morao biti deljiv sa tri, u kupatilu je ostavljano tačno 18 peškira, a na stolu za kojim je obedovao moralo je biti isto toliko salveta.
Bela golubica
Sve ove prinudne radnje i postupci, prema tumačenju profesora i akademika Vladete Jerotića u njegovom psihološkom portretu Nikole Tesle, bi i studenta medicine koji je položio ispit iz psihijatrije naveli da uspostavi dijagnozu opsesivne neuroze. Uprkos toj slici, profesor Jerotić zaključuje kako “Teslina neuroza nije imala nikakav, ili bar ne bitan uticaj, pozitivan ili negativan, na njegovo genijalno stvaranje. Lični život Teslin, međutim, sa svim poznatim neobičnostima, pa i bizarnom ponašanju, a naročito njegov asketski način života u koji žena nikad nije ni privirila, može da bude u vezi sa njegovom neurozom”.
A kada se tome doda tumačenje Tesline čudne ljubavi prema golubovima - naročito prema jednoj beloj golubici, čija smrt će označiti i kraj njegovih naučničkih pregnuća - u kome se Jerotić poziva na analizu američkog profesora i psihoanalitičara Džula Ajzenbada, onda se „klinička slika“ upotpunjuje i ostaje nam samo da se pitamo da li je Tesla tražio pomoć psihijatra i je li mu se moglo pomoći. A prema dostupnim podacima, naučnik nije bio na psihoterapiji niti mu je padalo na pamet da legne na kauč kakvog psihoterapeuta.
Epizodu sa golubicom najbolje je rekonstruisati iz samih Teslinih autobiografskih zapisa:
“Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to: došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima, dok ne ozdravi... Dok sam nju imao, imao sam svoj životni cilj. A onda jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu i rešavao neke probleme, uletela je kroz prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban; htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže da će umreti. I onda, kad sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju - snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano”.
Ajzenbad, kako navodi Jerotić, u ovimTeslinim sećanjima otkriva “karakteristike čoveka koji u najranijem detinjstvu, emotivno i fizički, nije imao pažnju majke u periodu dojenja. Tesla je zbog toga, s jedne strane, idealizovao majku, s druge strane, celog života je bežao od nje ( kao i od žena uopšte) ispunjen tugom zbog neostvarenog očekivanja”.
Arhetip svetlosti
A pošto je, prema Ajzenbadu, ptica univerzalni simbol majke i dojenja, onda epizoda sa golubicom i belim snopom svetlosti iz njenih očiju dođe kao simbol mlaza mleka iz majčinih grudi!
Ovaj zaključak će prof. Velimir Abramović, jedan od najboljih poznavalaca Teslinog života, okarakterisati kao neosnovanu psihijatrizaciju Tesline ličnosti, potpomažući se citatom Karla Gustava Junga o “prljavom njuškanju i katastrofi dobrog ukusa pod plaštom nauke”.
U predgovoru knjige pokojnog dr Ivana Nastovića “Arhetipski svet Nikole Tesle”, koja na sasvim drugačiji način pristupa dubinskoj psihologiji Tesline duše, Abramović kaže da su arhetipovi za Teslu imali moć prirodnog zakona kome se nije mogao odupreti, a da je za njegovo stvaralaštvo naročit značaj imao arhetip svetlosti koji se nalazi u korenu jednog od najvećih Teslinih izuma - otkriću obrtnog magnetnog polja.
“Budući da je bio jasnovidac, Tesla je imao svestan uvid u celinu živog svekosmičkog bića, imao je pristup jezgru emanacije - središtu isijavanja ljubavi i svetlosti. Poznato je da je u budimpeštanskom parku, izgovarajući stihove iz Geteovog Fausta, dok je posmatrao zalazak Sunca, Tesla otkrio obrtno magnetno polje i saznao ‘kako funkcioniše Kosmos’, piše profesor Abramović.
Etiketiranje dijagnozama
Za dr Nastovića, koji je bio psihoterapeut i specijalista za dubinsku i kliničku psihologiju, bela golubica je arhetipski simbol na koji je Tesla projektovao svoju animu, ženski aspekt muške psihe, koja je arhetip života i kreacije. To jest, otelovljenje kako arhetipa majke, tako i božanske svetlosti. Za njega su vizije Nikole Tesle bile arhetipske, kreativne i normalne, a Teslina ličnost neosnovano je etiketirana psihijatrijskim dijagnozama:
“Teslina simptomatologija izlazi iz okvira onoga što se u klasičnoj psihijatriji označava kao neurotsko ili psihotično, to jest on nije bio duševno bolestan. Jer, kao što ističe Jung ‘u pravoj psihologiji ne mogu postojati opštevažeći recepti i norme’. To mnogi psihijatri i psihoanalitičari zanemaruju i postavljaju dijagnozu samo na osnovu spoljašnje kliničke slike, ne vodeći računa šta se iza te i takve kliničke slike nalazi. Pod psihijatrizacijom Nikole Tesle podrazumevam neosnovano etiketiranje njegove ličnosti psihijatrijskim dijagnozama - od neuroze do homoseksualnosti, preko shizoidne ličnosti pa sve do psihoze, što je činjeno, mada Tesla nikad nikad nije zatražio pomoć psihologa ili psihijatra, jer mu takva pomoć nije ni bila potrebna. Umetničko delo nije nikakva bolest i zahteva sasvim drugačiji pristup od psihijatrijskog - delo nije čovek već nešto nadlično pa o ‘umetniku ne treba govoriti kao o ličnosti, već o stvaralačkom procesu... Lično kod umetnika nikad nije važno za njegovu umetnost pa njegova biografija može da bude biografija jednog filistra, časnog čoveka, neurotičara, manijaka ili zločinca. To sve važi i za naučnika’. Psihijatar ili psiholog se samozadovoljno dive postavljenim dijagnozama, a ne primećuju da su potpuno zaobišli umetničko ili naučno delo koje je trebao da bude predmet njihove analize” , pisao je dr Nastović.
On je smatrao da se Teslina simptomatologija šablonski svrstava u neurotski poremećaj iako ti simptomi nisu remetili normalno funkcionisanje njegove ličnosti niti su negativno uticali na njegovo stvaralaštvo.
“U Teslinoj ličnosti bila je jasno prisutna i mistična komponenta koja nas obavezuje da drugačije posmatramo i njegovu ličnost i njegovo stvaralaštvo, a time i ‘neurozu’. Biografije velikih umetnika i naučnika pokazale su, kako ističe Jung, da je ‘njihov stvaralački nagon bio toliko jak da je sebi potčinjavao sve ljudsko u njima i stavljao u službu dela, čak i na uštrb zdravlja i obične ljudske sreće, tako da ‘božansko ludilo’ iako stoji u realno opasnom odnosu prema bolesnom - nije i ne može biti identično s njim. Zato u Teslinoj ‘neurozi’ treba tražiti smisao, skriven najverovatnije u arhetipskom funkcionisanju njegove mistične ličnosti, a ne koristiti njene simptome za površno i neosnovano psihoanalitičko etiketiranje”, smatrao je dr Nastović.
Seksualna apstinencija
Eventualna psihotična strana Tesline ličnosti mogla bi imati izvorište i u njegovom asketskom načinu života koji je, između ostalog, podrazumevao i strogu seksualnu apstinenciju. U nemogućnosti da svu nagonsku energiju pretoči u naučni rad, “deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze”, zaključuje dr Vladeta Jerotić ali ipak smatra da to nije imalo patoloških posledica.
“Nema nagoveštaja da se Tesla u toku svog života odavao bilo kojoj perverznoj ili inverzivnoj seksualnoj delatnosti. Spomenimo još jednom strasno kockanje u jednom periodu Teslinog života - Tesla piše da bi zbog kockanja odustao od svake ‘rajske radosti’ - sve dok nije ovu strast ‘iščupao iz srca, tako da nije ostalo ni tračka želje’. Psihoanalitičari pretpostavljaju da je kocka česta zamena za onaniju ili normalnu seksualnu aktivnost i navode primere iz psihoterapeutske prakse čudne ravnodušnosti nekih mlađih ili sredovečnih kockara prema seksualnom životu. Kada je savladao kockarsku strast, Tesla je počeo strasno da puši. Podsećamo da je pušačka strast Sigmunda Frojda nastupila naročito od vremena kada je početkom pete decenije života prekinuo polne odnose sa ženom da bi se posle šestoro rođene dece izbegla nova, neželjena trudnoća”, piše Vladeta Jerotić u njegovom psihološkom portretu Nikole Tesle.
Međutim, prema dr Nastoviću, Teslina seksualna apstinencija može se i treba tumačiti kao kompletno investiranje libida u istraživački rad.
“Otuda, u Teslinom slučaju možemo govoriti o korisnoj apstinenciji, koja je korisna ‘ako čovek zna šta da uradi sa energijom koju na takav način uštedi’ (Gurđijev), što je Tesla, poput Leonarda da Vinčija, očigledno vrlo dobro znao, a što rečito potvrđuju njihova dela”, piše dr Nastović u svojoj studiji o Tesli.
Zbog distance prema ženama, Tesla je za svoga vremena čak sumnjičen i da je homoseksualac, o čemu svedoči i Margaret Čejni u knjizi “Tesla: čovek izvan vremena”:
“Među Teslinim mrziteljima pronosio se glas da je Tesla homoseksualac. U drugo vreme, na drugom mestu, to ne bi imalo uticaja na njegovu karijeru, no u viktorijanskoj Americi, u trezvenom društvu inženjera, takve su glasine postale delotvorno oružje u rukama njegovih neprijatelja. Kako ga nikada nije interesovalo da opovrgava glasine bilo kakve vrste, jedino objašnjenje za svoj celibat koje je ikada pružio jeste krajnja posvećenost radu. Ovo, ipak, nije bilo prihvatljivo za društvo toga vremena i pritisci da se oženi nisu popuštali”.
A sam Tesla je jednom novinaru koji ga je pitao zašto se nije oženio odgovorio: “Naumio sam da sav svoj život posvetim radu, a sa tog razloga odrekao sam se ljubavi i društva dobre žene”.
Koliko god bila intrigantna i ambivalentna Teslina ličnost (kao i najtananija pitanja njegove duše), isuviše je kompleksna da bi bila objašnjena po samo jednoj osnovi, a naročito ne kroz pojednostavljene psiho-dijagnoze i kvalifikacije. Veliki naučnik to svakako nije zaslužio.
Brat Danilo pogledom pomerao stvari
Profesor Velimir Abramović je bio u prilici i da ima uvid u detaljan dosije Tesline porodice koji je davne 1892. godine urađen za potrebe tajne političke policije Habzburške monarhije i koji otkriva još neke nepoznanice u vezi sa Teslom, između ostalog i u vezi sa njegovim tragično stradalim bratom Danilom, koji je, izgleda, bio veće čudo od deteta od njega. Tesla je kasnije zabeležio kako je sećanje na bratovljeve sposobnosti svaki njegov napor činilo bezvrednim!
“Tu sam naišao na pravo objašnjenje Teslinih čudnih reči o njegovom bratu. Danilo je imao vanredno razvijene psihičke moći i kada se skoncentriše, pomerao je stvari pogledom, što Nikoli, pored svih napornih vežbanja, nikada nije uspelo. Poznato je da je Tesla sa lakoćom čitao tuđe misli ( svedočenje njegovih školskih drugova iz Gospića, Graca i Praga), predviđao događaje (u Filadelfiji je silom zadržao grupu poznanika da ne otputuju vozom koji je te noći imao tešku havariju; Morgana (Teslinog finansijera) je odvratio od putovanja “Titanikom”, o čemu u Morganovom arhivu postoji zapis uz koji je priložena karta prve klase za “Titanik”; bio je vrhunski hipnotizer (njujorška večera sa ličkim bokserima, braćom Živić, koje je neprimetno hipnotisao zajedno sa Džonom O’Nilom i pukovnikom Tošićem, o čemu je pisao i “Njujork Tajms”), ali pomenuti dar brata Danila nije imao”, navodi Abramović.
Samoodricanje
U autobiografskim zapisima Tesla će ostaviti i belešku o samoodricanju koje je počeo da praktikuje još odmalena, ispitujući sopstvene granice: “Mogućnost snage volje i samosavlađivanja neobično su privlačile moju živu uobrazilju, pa sam i sam počeo da se vežbam u tome. Ako bih dobio slatkiš ili sočnu jabuku, što sam inače neobično voleo da jedem, ja bih ih davao drugom dečaku i trpeo Tantalove muke, osećajući na kraju zadovoljstvo. Ako bi me čekao težak, iscrpljujući zadatak, ja bih se bacio na njega uvek iznova, sve dok ga ne bih rešio. Tako sam vežbao danima, od jutra do mraka. U početku je to zahtevalo žestok mentalni napor da bih savladao sklonosti i želje, no kako su godine prolazile, taj sukob je slabio i najzad su volja i želja postali isto. Tako je i danas i u tome leži tajna svih uspeha koje sam postigao”.
(Blic Online)
