Националистичка тематика!

ЖИВКО КОРАЋ: ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ХАЈДУК И ПОСЛЕДЊИ АКТИВНИ ВОЈНИК СРПСКЕ ВОЈСКЕ КРАЈИНЕ

Живко Кораћ треба да уђе у колективно сећање српског народа као јунак који који је одбио да се повуче са колоном избеглица августа 1995. током озлоглашене акције ''Олуја''. Узео је оружје и одметнуо се у банијске шуме где је био страх и трепет за окупаторску хрватску војску. Хајдуковао је по родној Банији пуних 5 година.

Рођен је 29. октобра 1957. у селу Велики Шушњар надомак Петриње, у срцу Баније и некадашње Војне Крајине. Још пре почетка рата Живко је био један од оних који је знао каква се опасност надвија на српски народ, сећајући се прича о 25 шушњарске деце које су усташе спалиле живе у том селу 1941. На почетку ратних сукоба 1991. године, Живко спремно ступа у одбрану свог огњишта и свог народа на Банији. Био је изузетно поштован због своје благе нарави, спремности али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ''Коридор''. Августа 1995. када Хрватска потпомогнута и подржана НАТО снагама, покреће злочиначку операцију ''Олуја'', Живко се окреће својој породици и говори: ''Ви идите, а ја не дам своју кућу и своју земљу!'', облачи своју униформу Српске војске Крајине, узима оружје и одлази у шуму.

Хрватска окупациона власт одмах организује потеру за, како они наводе ''одбеглим четником'', укључује се полиција и војска, а као добровољци им се придружују и ловци из ловачког друштва ''Фазан'' који под маском лова на дивље звери увелико учествују у хајци на овог српског вука. Након потере за потером, хрватске власти постају нервозне јер им Живко сваки пут умакне. Ангажује се огроман број наоружаних људи, а у хајкама непрестано учествују и пси трагачи и хеликоптери. Као у филму Рамбо I (енг. "First Blood"), Живко Кораћ је имао огромну предност у свом искуству, обуци, јунаштву, као и у чињеници што је своју родну Банију знао као свој џеп. И ноћу и дану кретао се са лакоћом као вук по банијским шумама, које су му, као и његовим прецима, биле главно уточиште и спас од сваког непријатеља.

У јаку зиму 2001. године на празник Светог Василија Великог и Српску нову годину, у тренутку кад је гора била без лишћа, Кораћа случајно и на препад коначно успевају да опколе. Међутим, српски хајдук Живко се није дао. Тог дана је борба између њега самог и хрватских безбедносних снага трајала пуна 2 сата, јер је током узмицања Кораћ пружао отпор из свих расположивих оружја, чак бацајући бомбе на хрватске безбедносне снаге. Видевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је, као војвода Синђелић 1809. на Чегру, активирао бомбу и ставио себи на прса. Кад су се хрватски специјалци коначно усудили да приђу телу Живка Кораћа, видели су на њему униформу коју су добро запамтили, униформу Српске војске Крајине која им је након 5 година још једанпут запрскосила на Банији.

Кораћев подвиг снажно је одјекнуо међу Србима на Банији, a потом и међу свим избеглим Крајишницима. Чак су и многи Хрвати изразили поштовање према банијском хајдуку, војнику РСК који је пет година одбијао да се преда. Како би спречили ширење прича о његовом подвигу, хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Кораћа прикаже као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу.

Њихови покушаји су безуспешни, легенда о хајдуку наших дана последњем активном војнику РСК Живку Кораћу наставља да живи.

У Великом Шушњару матер га родила,
за велике ствари њега одгајила.
Оног дана кад се запуцало,
тад је Живко Кораћ у одбрану стао.
Волио је Крајину к'о зјеницу ока свога,
и пошао у рат свети са вјером у Христа Бога.
Могао је да побјегне, али није хтио,
у крајишкој униформи свима пркосио.
Није родне куће дао, због тога је ратовао!
Четрнаестог јануара, када бјеше зима,
разнио се Живко бомбом на прсима.

Стихове написао Данијел Вујчић.

Српска ствар фб.

КАКО СЕ ЛЕТИ У СЛОБОДУ: НАЈНЕВЕРОВАТНИЈА БИТКА СРБА 1914. (о којој се не учи у школи)


Пробајте пет сати да трчите. Али, да носите терет од пет килограма. Не звучи лако? Ова прича је о једном таквом трчању, и то да би се стигло у чудесну битку о којој се не учи у школама.


Мајор Јован Наумовић, командант 2. батаљона Вардарског пука
Јесен 1914. Аустроугарска пред победом над Србијом, повијају се измучене снаге наше Краљевине, на коју је непријатељ нагрнуо из правца Босне. Церска победа је већ заборављена, на Дрини се у међувремену искрварило, на Мачковом камену изгинуло, муниције све мање, а одећа постала рите.


За то време, оскудне снаге чувају, за сваки случај, предео источно од Београда, да се случајно не деси неки покушај „иза леђа“, преко Дунава. Углавном су за то били задужени трећепозивци, људи од 38 до 45 година. Они немају, као ударна снага српске војске (први позив: 21 – 31 година старости) нове пушке у које можете ставити пет метака. Немају ни опрему. Ни униформу. У својој обичној одећи, коју и иначе носе (ми то сад зовемо ношња), пошли од својих кућа. Неки од њих су већ и деде, јер се у то доба рано ступало у брак. Имају старе Берданке, пушке у које сваки пут када опале, морају да убаце нов метак, репетирају, па изнова. Брзометке, са пет метака, биле су резервисане за први, и скоро цео други позив. Непријатељ је искључиво користио такве.

Није било много тих трећепозиваца који су бринули о томе да окупатор случајно не крене преко Дунава на Смедерево. А баш на Митровдан, 27. октобра по старом, односно 9. новембра по новом календару, то се десило. У три сата ноћу, везаним чамцима Аустроугари су неприметно прешли велику реку и ударили на положаје трећепозиваца. Баш ту, код самог Смедерева.

Било их је трипут више. Имали су боље наоружање. Брзометка до брзометке. Имали су више топова, авионе за извиђање, чак и рефлекторе за ноћно осматрање. И, имали су фактор изненађења – јер је цела Србија бринула шта се дешава тамо, негде код Колубаре…

Тај напад није био тек онако, реда ради, „рат је, па да пробамо“. Био је то покушај пробоја који би омогућио Аустроугарима да, када се осигура десна обала Дунава код Смедерева, ту доведу још јаче снаге, па да даљим пробојем, с леђа, ударе на главнину српске војске која је, онако изморена и измучена водила битке у западним крајевима отаџбине.


Смедеревски бој, ђенералштабна карта
Трећепозивци су, ту код Смедерева, на Митровдан, падали, борили се, нападали и одступали. У борбама прса у прса користили су кундаке. Није било бајонета за њихове старе пушке. А плавих, аустроугарских униформи, на нашој обали бивало је све више и више како се зора приближавала.

Када је освајач дошао до једног шанца, Карађорђевог шанца како је био називан, упућен је позив за помоћ. Само, ко да дође у помоћ, када је скоро целокупна војска тамо негде, десетинама километара даље, окренута непријатељу који навире преко Дрине, незаустављиво? А и ко од других „граничара“ да дође, да остави своја места незаштићена?

Позив је стигао у једно месташце Петка, удаљено 32 километра. Тамо су на обуци, под командом једног лесковачког мајора, били момци из тек ослобођених крајева током 1912. и 1913. Били су из крајева тек ослобођених од Турака. Углавном су родом били из околине Прешева и из вардарске Македоније. Само, када је стигао позив за помоћ, тај батаљон од хиљаду људи није био на једном месту – половина (две чете) била је издвојена због вежби, па је онај лесковачки мајор окупио две преостале чете, око 500 младих војника и повео их у – ову причу.

Лесковчки мајор Јован Наумовић, (Лесковац 1879. – Београд 1945) касније армијски ђенерал. Истакао се и као четник за време четничке акције по Македонији и Старој Србији на планини Осогови и добио титулу Војвода Осоговски.

Било је седам ујутру када су пошли. Нешто пре један сат поподне стигли су на место битке. Трчали су 32 километра, без престанка. Свако од њих је носио по маузерку, пушку од четири килограма, муницију, која је око килограм и 300 грама тешка ако се носи стотину метака, и пратећу опрему. Трчали су – да би помогли браћи.

Када су стигли, стање је било ужасно. Око седам хиљада Аустоугара већ се пребацило на српску страну. Иако су Срби својом сматрали и ону другу обалу, и много километара иза ње. Али, тај Дунав, граница у оно време, више није био граница која раздваја две војске. Окупаторска је прешла, сада већ у броју двоструко већем од бранилаца, а стално су пристизале нове плаве униформе преко велике воде. Из минута у минут све више њих. Опремљенијих. Свежијих.


Аустро-угарска јединица крај рефлектора на смедеревској ади 1914. године
Потпуковник Светомир Цвијовић, командант Смедеревског одсека, узалуд је тражио појачања, говорећи да су три аустроугарске батерије са по четири модерна топа ућуткала једну старинску батерију српских, те да сада неометано пребацују војнике и са два пароброда. Узалуд апели да се некако, нечим помогне, јер непријатељ има и митраљезе, а сада једини и топовску паљбу. Све што је стигло од помоћника начелника Штаба врховне команде, Живојина Мишића, било је да се непријатељ, како се зна и уме, мора пребацити назад преко Дунава.


Потпуковник Светомир Цвијовић, командант смедеревског одсека одбране
У разговору са оним тек пристиглим лесковачким мајором, чији су „вардарци“ претрчали 32 километра за пет сати, и то у пуној ратној опреми, потпуковник Цвијовић одлучује да се малобројније српске снаге више не посвећују само одбрани, већ да се пробају и противнапади. Када и где је то могуће. Ако је уопште могуће.

Мајор, иако су му људи једва дисали после напора, износи предлог. И, тај мали штаб, помало затечен, предлог усваја.

Официр који је предводио „вардарце“ оде до својих, позове најгрлатије певаче да иступе напред и рече им да ће певати једну тада свима знану песму, али да промене претпоследњи стих. Уместо да певају „већ у души Србадије“, да се отпева „у срцу Шумадије“, како би се охрабрили Шумадинци који су од ноћних сати одолевали, али и гинули пред налетом бројнијег непријатеља.

И, усред митраљеске ватре Аустроугара, поче песма. Не из грла, но из срца:

„Где је српска Војводина?
Да л’ у Бачкој ил Банату,
Ил’ у Срему, старој слави?
Нит’ у Срему, нит’ Банату,
Но у срцу Шумадије,
Ево главе, не дам Војводине!“.

Аустријанци заћуташе. Престали и да пуцају и да причају и да командују.

Лесковачки мајор, који је са војницима певао гледајући ка плавим униформама, окрену се тада ка младићима које је пре пет сати повео са 32 километра удаљеног места и рече им громким гласом:

„Дошао је тренутак, браћо, да вратимо крв Шумадинцима, који су нас ослободили од Турака после петовековног ропства! Хоћемо ли?“

„Хоћемо!“, загрмеше као један.

„Е онда…“, окрену се лесковачки мајор, па потрча: „Јуриш! Ураааа!“.

За њим су потрчали и остали младићи, „Вардарци“.

За њима и трећепозивци.

Све се претворило у једно чудесно, застрашујуће „Урааааааа!!!“

Уследила је битка на обали, малобројнијих са боље опремљеним. Клинаца и стараца са професионалцима. Деце и деда са окупатором. Бомбама и кундацима на брзометке.

И, уз стотину погинулих, Срби су око две хиљаде непријатеља заробили, око четири хиљаде протерали, а око хиљаду убили у јуришу какав се не памти. И данас, ако прођете путем за Удовицу, знајте да у десет великих гробница, уредно сахрањено, лежи по стотину окупаторских војника. Као подсетник, и више од стотину година касније, шта се деси када се сила судари са љубављу. А ова љубав је спречила удар с леђа и омогућила да се, на другој страни отаџбине, изведе чувени маневар којим је Колубарска битка постала једна од најсјајнијих страница наше војне историје.

Када се нестваран догађај покрај Смедерева окончао, онај официр се вратио код претпостављених у импровизованом штабу, оних који су и упутили позив у помоћ, па упутио њима – извињење:

„Опростите. Рекао сам вам да ћемо за пола сата све завршити. Избили смо на Дунав за 17 минута“.

Тако то, ваљда и иде када се не трчи, него када се лети у слободу.


Српски војници на бедемима некадашње Велике дворане за пријеме деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву
(Лесковачки мајор о коме је реч звао се Јован Наумовић. Претходне две године је водио један други батаљон, Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“.
Гводеног пука, да.

И, о њему, и тим јунацима, више вас чека у књизи „Гвоздени пук“

Извор: ФБ страница „Гвоздени пук“

Због одлучне одбране манастира филм о мати Иларији био забрањен у Југославији (ВИДЕО)



Истина о злочинима Шиптара над Србима и њиховим светињама на Косову и Метохији никада није могла да допре до шире јавности. Свака могућност и најава да се то може десиити, гушени су систематски, баш као и данас.

Мати Иларија (Сретеновић) у одлучној одбрани манастира, са пушком о рамену.

Филм „Иларија“ о игуманији манастира Свете Тројице на Косову, тачније у Метохији, снимљен августа 1980. године у продукцији „Вардар филма“ из Скопља, говори отворено о одбрани овог манастира у Мушутишту, због чега је и био забрањен у Југославији оног времена.Свакако представља живо, непосредно и отворено сведочење, заблежено филмском камером и без икаквог уплива у вештачко „обогаћивање“ сценарија. Управо то је представљало разлог да филм не буде приказан на тадашњој телевизији. За приказивањем другачијег, лошијег стања, нити је постојала потреба, нити се могло осмислити стање горе од онога какво је завладало.

Ретки и тек површни записи из времена о коме се данас говори као о „репресији над Албанцима“, сведоче:

Српске монахиње манастира Свете Тројице код Мушутишта жале се, почетком децембра 1989. на нова насиља и зулуме суседних Арбанаса. Игуманија Иларија каже: „Имамо много невоља, али најтеже нам је што нас нападају Албанци из суседних села. Наочиглед нам секу шуме, краду летину. Убили су нам неколико свиња, бику су заболи иглу у стомак… Суворечка општина се маћехински односи према овом српском манастиру“. – Иначе, саме сестре монахиње биле су више пута физички нападане од силеџија Арнаута, а све жалбе на разноврсна насиља, као и тражења заштите од органа власти – остају без одговора.

– Изнад Суве Реке, на путу за Мушутиште, шиптарска руља напала је запрежна кола српске породице Антић из села Сопине код Мушутишта, када је муж возио своју супругу Весну, трудницу, у болницу да се породи.Он је најпре прошао кроз мање шиптарске групе и прве барикаде тако што је говорио шиптарски и дизао два прста у знак „V“, али су га даље препознали неки Шиптари комшије и засули камењем кола и коња и њега и супругу!Свекрва је нагло легла преко трудне снахе да је заштити, па је сама задобила тешке телесне повреде. Новинар Рајко Ђурђевић, с правом али и с тугом је приметио: повређене Шиптаре демонстранти су возили чак у Љубљану, а трудницу Српкињу су каменовали!

– У суседном Мушутишту изнад Суве Реке, у почетку је било само пар стотина демонстраната, а потом их се (окупило неколико хиљада, јер су довожени колима и аутобусима други Шиптари са стране). Причали су ми Срби који живе у самом центру Мушутишта да су међу демонстрантима испред својих кућа видели многа, сасвим непозната шиптарска лица, људе који нису били из Мушутишта ни из ближе околине. Пре тога су виђали поједине Албанце, који су са колима швајцарске и друге стране регистрације долазили међу домаће Шиптаре и делили им у џепове девизе.

Та окупљена маса у центру Мушутишта, њих око 4-5 хиљада, забарикадирали су прилазни пут Мушутишту бетонским стубовима висине и до 3 метра, те милиција није могла да уђе у село неколико дана. Шиптари терористи су се спремали да бомбама нападну горње засеоке у Мушутишту где живе Срби, али су их, по казивању Срба мештана и признању неких Шиптара комшија, ипак старији Арбанаси одвратили од тога. Рекли су им: „Побићемо ове Србе овде, али шта ће бити са нама и нашом децом кад дође овде Србија? Она је јача од нас“.

– У самом центру Мушутишта Шиптари су из оближњих кућа склонили своје жене и децу, јер су спремали напад бомбама на Србе, па кад су их старији од тога одвратили, онда су кренули да дигну у ваздух фабрику текстила „Умка – Зеленгора“, на периферији изван села, али је то спречила специјална милиција која се из правца села Дворане пробила преко њива и фабрику блокирала.

У Мушутишту су Срби казивали да су потом дознали и за спискове које су шиптарске вође правиле: кога од Срба треба ликвидирати. Открило се потом и то да су Шиптари имали подршку из Швајцарске и из Саудијске Арабије, као и то да су Шиптари милицајци саботирали, тј. били на страни демонстраната.

– Четири српске махале у горњем делу Мушутишта биле су све време на ногама: Срби су са ловачким пушкама и вилама и моткама и алаткама изашли у своје сокаке испред авлија и били су спремни да до крви бране своју децу и куће. У кући Димитрија Митића, на пример, деца су спавала све време на поду да би била заштићена од пуцњаве. Тек након два дана здружени одред Савезне милиције пробио се преко њива у те српске махале и посетио опкољене Србе. Једнога од тих Срба, из горњег краја Мушутишта, питао сам, неки дан пошто је опсада прошла: „Како сте издржали?“ Одговорио ми је: „Ех, било је мало опасно, али се ми не бојимо. Има Бога!“

– У манастиру Свете Тројице, на брду изнад Мушутишта, прича нам мати игуманија Иларија да су и њих Шиптари тада нападали: група насилника је лупала у манастирску капију и гађала манастирско звоно: „Да ли каменицом или из пушке, не знамо, али је јако пукло“, веле монахиње. У манастирском дворишту су шарпланинци пси јако лајали и можда је то одвратило нападаче. Тек после продора у Мушутиште, стигли су милицајци из здруженог одреда и до манастира. Њима је мати Иларија рекла: „На трулом платну се не везе. Ово сада само зуји, а још се није оројило“, хотећи томе да каже да се може очекивати и још гора побуна Шиптара.

У каквом су окружењу живеле монахиње овог манастира ожемо да видимо у филму „Иларија“, о игуманији манастира Свете Тројице на Косову, снимљеног августа 1980. године у продукцији „Вардар филма“ из Скопља. Као што смо већ поменули, огољено приказивање реалног стања учинило је да овај филм буде забрањен за јавно приказивање.

Ова древна светиња нашла се опет под ударом албанских терориста непосредно након окупације Косова и Метохије. Сестринство је у последњем тренутку евакуисано а убрзо након тога запаљени су конаци манаситра да би коначно црква била минирана почетком јула 1999. године. У међувремену Шиптари су потпуно разорили српски део села Мушутиште у близини манастира и сравнили са земљом древну Богородичину цркву из 1314. године.

Од тада до данас манастир остаје у рушевинама.

Према писању „Вечерњих новости“ од септембра 2016. године, Шиптари тврде да се „ноћу пред празник цркве, чује женски плач“.

„Не смем да говорим и не смем да кажем (своје) име, али вама да кажем: ми ноћу пред празник цркве чујемо одозго женски плач“ – каже стари Албанац. – „Читаву ноћ неко плаче. Од тога се не спава, а да кажем, јутро не би дочекао“.

Србине,Србкињо,ово је мали део Јевреја,Јеврејских слуга и масона које је сручило на Србију 1999-те године неколико атомских бомби.Памти...

Занимљива историја: Кад ТУРЦИ ПОЗАЈМЉУЈУ СРБИЗМЕ


Медовина, пиво, рибњак, лука, острво, сено, слама, грах, крушка, лађа… почев од 15. века, у званични турски односно османски језик ушао велики број словенских, односно српских речи.


Фото: sandzakpress.net
Дуготрајна турска владавина на балканским подручјима оставила је неизбрисиве трагове у свим областима живота. Ту је и обиље турцизама које многи користе – рачуна се да их је било десетак хиљада.


Реч је о турским, арапским, персијским речима које су ушле у речник Јужних Словена; има их чак и у оним крајевима којима Турци никада нису владали (Дубровник, Словенија).

Мање је познато, међутим, да је, почевши од 15. века, и у званични турски односно османски језик ушао велики број словенских, односно српских речи. Па се тако у тадашњим турским званичним актима, али и историјским и другим делима, могу наћи и наше речи, понекад са измењеним значењем. Или са данас непознатим.

На новом терену, Балкану, Турци су се, тврди познати румунски историчар Никола Јорга, прилагођавали новим приликама. Кад је реч о државној организацији, они су се оријентисали према Србима, што је и разумљиво с обзиром на то да су људи из ових крајева у 15, 16, па и у 17. веку играли велику улогу у управи Османског царства.

Претпоставља се да се у то време на султановом двору добро знало и за српске законе (Душанов законик), као и да се при изради законских текстова турски законодавац угледао и на домаће законске споменике, али и на затечено обичајно право.

Отуда се у њима запажају трагови грађанског, административног и кривичног права покорених народа. Друкчије речено, турски закони садрже неке српске правне изразе, под истим именом, истом или измењеном садржином, затим имена мера, оруђа, разне називе заната, биљака, бродова, хришћанских празника.

Највише словенских речи и правних израза има у рударској терминологији. Уз око 250 израза германског порекла (које су у Србију донели немачки рудари познати под именом Са(к)си, а прихватило их је и српско средњовековно законодавство, Турци Османлије преузели су и стотинак домаћих словенских речи и правних израза о истраживању руде, организацији рударских послова, раду у руднику, као и о топљењу и пречишћавању руде.


Саски рудар/Фото: dobrocinstvo.rs
То су: чистилац, чистиља, дигаљ, ходица, коло (точак који је покретао мехове), кутла (врста мере), мешајац, набијач, отучине (комади јаловине), плакаоница, погађај, половник, правац, (рупа у руднику), правцар, пречац, преузбој, пробој, рудница (пећ за топљење гвоздене руде), рупник (рудар), самоков, сињац (врста руде), тарач (радник који чекићем туче и ситни руду), убаштина (врста правног акта), уцен (рударски уговор), удава (глоба), узбој (тражење руде), узбојник, вигањ (ковачница), вучилац (радник који покреће мехове), зачељак, закон (рударски суд).

Прихваћене су и значајне правне установе; као установа војнука (од војника) – припадника војничког реда регрутованог међу домаћим хришћанским становницима (који су за своју службу уживали извесне привилегије).

Уз војнуке, Турци су преузели и установу кнеза, теклића (гласоноше) и војводе, у истом облику и значењу које су оне имале у српском народном језику и правним обичајима. У турским правним споменицима сусреће се и баштина – очевина, тј. посед једне сељачке породице довољан за њено издржавање (могла је бити слободна или укључена у феудални посед).

Није занемарљив ни број затечених пореских дажбина које су Турци унели у свој правни систем. Највише их је везано, што је и разумљиво – за опорезивање вина: ресми унос, обручина, госпоштина, почепина. Ту је, затим, пољачина, дажбина на божићни посек свиња (ресми Божик), горнина односно жировнина и друге.

Међу преузетим словенским мерама налазе се: лукно, ведро, половник, кабао, котао, лакат, корита, возионица, сежањ.

У званичним катастарским пописима становништва (тзв. дефтерима) статус уписиваних старешина домаћинстава означаван је и домаћим изразима: стар, старац, сиромах, дошлац (доселац), прешлац (преселац), пребег.

Ту се користе, такође, и многобројни словенски називи за занате: кожухар, грнчар, бродар, брвеничар, перадар, решетар, шивац, влачар, воденичар, свирац, кокошар, водар, пекарица, крухар, понесар, травар, свећар, каменар, смрећар, лесковар, кречар, орач, писар, пудар, поп, глумац…

У дефтерима односно у законским текстовима (који их обично прате) сусрећу се и следеће словенске речи: ваља(е)вица, самоков, медовина, оловина (врста пића), пиво, рибњак, згон, лука, острво, сено, слама, грах (врста грашка), крушка, паструга, јаловица, па бродови: лађа, кораб, неврат (врста сплава који се не враћа), брашнајка.

У званичним актима, али и у историјским делима, гоњење хајдука и одметника, у којем је учествовало и локално становништво, зове се потера, а у борбама непријатељ се предавао „на веру” (виру). Користила се и реч чета (чете, и данас у турском језику четеџи(ја) значи бунтовник, бандит, пљачкаш, разбојник), као и реч јунак.


Фото: kulinarskirecepti.inf
Можда би, на крају, требало поменути и на нашем подручју сковане турске речи – иначе непознате у овом језику – као чамац, кошава, а можда и гибаница.

Олга Зиројевић, Политика