Националистичка тематика!

ХРВАТИ ФИНАНСИРАЛИ АНТИСРПСКУ СЕРИЈУ: „Гранд“ платио величање усташа!
Хрвати финансирају антисрпску серију! Гранд кафа у власништву хрватске "Атлантик групе" поносни је спонзор серије "Сенке над Балканом", у којој се хвали усташтво и велича Анте Павелић, оснивач злогласне НДХ.

У серији која је од октобра емитована на првом програму јавног сервиса Срби су приказани као негативци, док се усташе хвале. Против овог остварења глас су дигли историчари и филмски стручњаци оцењујући да су „Сенке над Балканом“ Драгана Бјелогрлића базиране на изврнутим историјским чињеницама.

Режисер Драгослав Бокан тврди да је серија направљења с намером да се наша историја извргне руглу.

– „Сенке“ нису направљене да објасне историју, већ са намером да се Срби прикажу из данашње визуре пробисвета, ратних злочинаца, убица, бескрупулозних ликова – оценио је Бокан.


С друге стране, Анте Павелић, оснивач злогласне НДХ, по чијој је наредби убијено најмање милион Срба, представљен је као добрица кога су покварили Срби. Због тога и не чуди што је баш хрватска „Атлантик група“ спонзор поменутог остварења, које је побудило велики интерес јавности.

На питање који је интерес „Атлантик групе“ био да финансира спорну серију до закључења овог броја нисмо добили одговор.


Међутим, покровитељство за „Сенке над Балканом“ само је једно у низу лоших потеза хрватске компаније усмерених против Срба. Подсетимо, Српски телеграф је у више наврата писао о подметачинама произвођача гранд кафе, за коју је независна лабораторија ЕУ показала да обилује оловом, кадмијумом, колиформом и ентеробактеријама, као и ешерихијом коли.

ДИСКРИМИНАЦИЈА

Занимљиво је и да су свој народ поштедели отровних испарења из својих пржионица, које имају у готово свим бившим југословенским републикама осим у Црној Гори. Поседују фабрику у Словенији, Македонији, Републици Српској, а највећа је у Београду на Лединама.


Због несносних мириса које свакодневно удишу из фабрике гранд кафе, нашем листу у више наврата жалили су се становници дела општине Нови Београд. Иако смо готово годину дана апеловали да се она измести у индустријску зону, челници фабрике до данас ништа нису урадили тим поводом.

Последњи гаф било је прекрајање граница Србије у наградној игри „Арома, права женска прича“, у којој је Србима са Косова било забрањено да учествују.

Извор: Република.рс

Пентагон расписао тендер за програм који ће ловити шта се пише по социјалним мрежама


АМЕРИЧКИ војни врх тражи израду специјалног компјутерског програма који би био у стању да „шпијунира“ шта ко пише по социјалним мрежама и да прикупљени „материјал“ анализира.

И то: на више различитих језика.

Пентагон је већ расписао тендер за тај пројекат, са прецизираним условима и захтевима за добијање посла.

Тендерски услови су већ на званичном сајту Министарства одбране САД.

Основни захтев је: „Програм мора обезбедити превођење на енглески језик текстуалних и аудио-порука из социјалних мрежа. Превођење мора бити обезбеђено са седам језика: арапског, корејског, пушту, руског, урду, персијског и француског.

Пентагон поставља и услов да програм буде у стању да анализира и разврстава кориснике социјалних мрежа преко преслушавања разговора, разлика у писању (на побројаним језицима), коришћењу сленга и симбола „аутоматски процењује да ли је објављено по социјалним мрежама „негативно, неутрално или позитивно“

Пентагон фактички тражи компанију која ће бити у стању да развије вештачку интелигенцију која ће бити у стању да обави постављени задатак у битним социјалним мрежама које користе побројане језике.

Од будућег програма фактички тражи да аутоматски и самостално процењује „да ли се на неку групу људи може извршити утицај“. Другим речима: која категорија људи је склона прихватању којих утицаја…

Пентагон уопште не крије да ће му нови програм служити за „чешљање“ светских социјалних мрежа.

Зато ће морати да буде у стању да „лови“ и граматичке финесе, реченичке обрте и фразе, да „разуме“ и скраћенице и пиктограме. Чак и да разуме сленг у свим побројаним земљама.

Факти

HRVATSKI KRALJEVI, TROLOVI, KARAKONDŽULE I OSTALA MITSKA BIĆA

Jednu mladu ženu iz Srbije danima je preko fejsa maltretirao neki Hrvat i tražio da izađu zajedno. Pričao joj je o hrvatskim kraljevima i isticao hrvatsku superiornost nad Srbima. Očajna, obratila mi se za pomoć. Malo ljudi u Srbiji zna da čitava superiorna hrvatska povijest nema više od 150 godina. Tek u drugoj polovini 19. vijeka Beč je stvarao institucije, Vatikan katoličio, a katolički popovi i bečki đaci izmišljali priče iz nepostojeće hrvatske povijesti.

Kako je u 19.vijeku mnogo Srba studiralo u Beču, studenti iz tadašnje Hrvatske sreli su se sa junacima i događajima iz srpske prošlosti. Jedan, kojem se srpska povijest posebno svidjela zvao se Ivan Kukuljević Sakcinski. On će kasnije zajedno sa nekolicinom katoličkih svećenika izmisliti niz hrvatskih kraljeva, iskopati mnoge lažne nalaze… sve ono što smo imali prilike gledati u naučno-fantastičnoj seriji “Hrvatski kraljevi”.
Simboli jedne nacije i države su grb, himna i zastava. Hrvatski grb prvi put se nalazi grbovniku u fojničkom katoličkom manastiru, kao jedan od grbova srpskih zemalja cara Dušana iz 14. vijeka. Hrvatsku himnu „Lijepa naša“ napisao je Srbin iz Vinkovaca Josif Runjanin. Hrvatska zastava sa rasporedom boja crven-bijeli-plavi prvi put je upotrebljena kao srpska zastava Sretenjskim ustavom 1835. godine, ali je zabranjena radi protesta Turske. Kasnije je ban Jelačić tu istu zastavu uzeo za zastavu Velike Ilirije. Austrija ju je odmah zabranila, da bi je kasnije odredila za hrvatsku zastavu i tako je ostalo do danas.

Ono što nisu ukrali Srbima, Hrvati su izmišljali, a često su njihovi kraljevi nastali na temelju sjećanja na lokalne srpske knezove i župane, koji onda u fantazijama vatikanskih falsifikatora postaju hrvatski kraljevi. Jedan od posebno popularnih izmišljenih kraljeva je Zvonimir. Priča kaže da je Zvonimir ubijen 20.4. 1089. jer su Hrvati odbili njegov poziv za sudjelovanje u krstaškom ratu, a on ih je na samrti prokleo: “da hiljadu godina neće imati vladara svog jezika!”. Nakon Zvonimirove smrti, Hrvatskom je zavladao mađarski kralj Bela. Hiljadu godina kasnije, kad se kletva ispunila došao je Franjo Tuđman.

Ovo je naravno totalna nebuloza. Krstaški rat je izbio tek 10 godina kasnije i prema tome, Zvonimir za njega 1089. nije mogao znati osim ako nije bio vidovit. U raznim verzijama Zvonimir je ubijan i 1059. i 1079., već prema dnevno političkim potrebama. Kako je moguće da narod samo tako ubije kralj koji ima svoju gardu koja ga čuva? Ko bi se uopće usudio ubiti papinog vazala u papskoj zemlji? Papa bi eskomunicirao njegove ubice i na njih posalo vojsku.

Mađarski kralj Bela koji je prema ovoj priči zavladao Hrvatskom umro je 30 godina prije navodnog ubistva Zvonimira. Zapravo se radi o prepisanoj češkoj legendi o smrti kneza Većeslava kasnije poznatog kao sveti Vaclav. Osim toga, Hrvati jesu imali vladara koji je govorio na njihovom jeziku, zvao se Aleksandar Karađorđević.
Kao dokaz postojanja hrvatskog kralja Zvonimira dugo se navodila tzv. “Bašćanska ploča” koju su ideolozi hrvatstva nazivali “temeljnim spomenikom hrvatske pismenosti” i datirali je u 11. vijek. Na toj ploči neki svećenik spominje kralja Zvonimira. Ploču je “pronašao” Ivan Kukuljević Sakcinski. Međutim, najnovije analize su pokazale da je ploča falsifikat. Oblik i stil ploče nemaju veze sa 11. vijekom. Crkva u kojoj je ploča pronađena građena je najranije u 14. vijeku u stilu kasne romanike.

Kako je ploča korištena u crkvi kao pregrada, izrađena je kada i crkva. Na ploči se nalazio neki reljef preko kojeg su falsifikatori uklesali sadašnji tekst. Kada je sve ovo otkriveno, hrvatski su istoričari rekli da iako je ploča faslifikat, možda je postojao neki tekst koji spominje Zvonimira, pa je stoljećima kasnije isklesan u ploči. Možda, a možda ga je isklesao i vanzemaljac.
Jedan od arheoloških pronalazaka na koji su Hrvati najviše ponosni je krstionica kneza Višeslava koja je navodno dokaz da su Hrvati primili katoličanstvo do 9. vijeka. Tu krstionicu je katolički svećenik Luka Jelić datirao na početak 9 vijeka., a po njemu je ona iz Nina. Nin je malo mjesto u Krajini, gdje su po njihovim fantazijama stolovali nepostojeći hrvatski kraljevi i zato im je bilo važno da baš tamo postoji neka krstionica. Krstionicu je Mussolini poklonio Paveliću i od tada se čuva u Hrvatskoj. Ipak, nedavno je vodeći hrvatski arheolog, profesor emeritus Nikola Jakšić prizano da niti je Višeslav bio Hrvat, niti ta krstionica ima veze sa Hrvatima. Jakišić je nakon 40 godina istraživanja zaključio da ne postoji nikakav hrvatski spomenik iz ranog srednjeg vijeka i da nikakvi Hrvati u to doba uopće ne postoje na ovim prostorima.

Krstionica je nađena u 19. vijeku u Veneciji. Ubrzo za nju saznaju ideolozi hrvatstva. 1911. katolički svećenik Luka Jelić piše kako je u Ninu pronašao temelje te krstionice. Tako je “Višeslavova krstionica” ušla u sve hrvatske udžbenike. Kada su arheolozi otišli u Nin, shvatili su da je Jelić izmislio te temelje i da oni ne postoje. Danas se zna da je krstionica izrađena za potrebe pokrštavanja Srba na istočnoj obali Jadrana, krajem 9. i početkom 10. vijeka i svako se svojim očima može uvjeriti da na njoj stoji uklesano ime srpskog kneza Vojislava, a ne Višeslava koji nije ni postojao.

Još luđa priča hrvatske mitološke historiografije je ona o “personalnoj uniji” sa Ugarskom. Kako su najzapadnije srpske zemlje bile vrlo siromašne, srpski vladari nisu imali pretjerani interes da ih brane. Tako su Mađari osvojili područje od Zagreba do Zadra u 12. vijeku i držali ga sve dok Ugarska nije pala pod tursku vlast. Hrvati to razdoblje nazivaju “Hrvatsko-Ugarskim kraljevstvom” i “personalnom unijom”. Kažu da su samo imali istog vladara kao i Mađari, ali svoju državu. To je kao da Srbi kažu da su bili u Srpsko-osmanskom carstvu, personalnoj uniji i da su sa Turcima djelili samo sultana.
U tu svrhu izmišljena je tzv. “Pacta Conventa” koja je navodni dokument iz 12. vijeka. Međutim, Pacta Conventa je pisana jezikom iz 15. vijeka, u njoj se nalazi niz grešaka, npr. Koloman se navodi kao sin Ladislava, a bio mu je nećak. U mađarskim izvorima nema spomena o Pacti Conventi, niti je iko spominje prije 17. vijeka. Suočeni sa tim argumentima hrvatski povjesničari priznaju da je Pacta Conventa falsifikat, ali kažu da je možda postojao neki usmeni dogovor sa nepostojećim hrvatskim plemstvom. Možda, a možda je postojao o usmeni dogovor sa trolovima.

Kad im se spomene da se za razliku od Srba nikad nisu bunili nego bili vjerni sluge svojih okupatora, Hrvati navode Matiju Gubca kojeg je posebno forsirala komunistička istoriografija. Navodno je izvijesni Matija Gubec podigao bunu, istjerao ugarsku vojsku iz Zagorja, buna je ipak razbijena, a on okrunjen krunom od gvožđa i ubijen 1573. Da je stvarno u to doba neko uspio istjerati ugarsku vojsku, to bi područje odmah osvojili Turci. Na popisu kmetova mađarske porodice Hennyngh u selu Hižakovec iz 1574. spominje se i Matija Gubec, a on je po ovoj izmišljenoj priči tada navodno već godinu dana mrtav. Zapravo se radi o nekoj lokalnoj tuči u okolini Zagreba koju je umirilo osam vojnika. Čitava legenda je prepisana prema buni koju je vodio Đerđa Doža protiv mađarskog plemstva u Banatu.
Šta još reći o narodu koji je jezik ukrao Srbima, kojem je gramatiku napisao Srbin Đura Daničić, narodu koji nije imao ni prezimena ni zemlje, dok Srbi i u Hasburškoj monarhiji i u Osmanskom carstvu imali svoju zemlju, a najstrija srpska prezimena nađenasu u Dečanskoj hristovulji iz 1330. godine. Čak i iritantni hrvatski pozdrav “bok”dolazi od iskvarene varijante austrijskog njemačkog “majn bokn” što znači “moj naklon”. Kada su pokatoličeni rasrbljeni seljaci stizali u Zagreb oni nisu razumjeli njemački, pa su pozdrav “majn bokn” pomješali sa svojim “pomoz Bog” u konstrukciju “bok ili bog” koja se i danas u Hrvatskoj koristi.

Ona žena sa početka ove priče, koju je Hrvat maltretirao preko fejsa i molio je da izađe sa njima, obratila se meni za pomoć. Odgovorio sam joj:
– Reci mu da ćeš se izaći sa njim pod uslovom da prvi sastanak bude na grobu nekog hrvatskog kralja. –
Nikad joj se više nije javio.
Mislav Horvat

Srpska ćirilica i muslimani Bosne i Hercegovine
I kad su pali pod tursku vlast, svi Bosanci i Hercegovci su upotrebljavali ćirilicu ukoliko su uopšte bili pismeni.

Prof. Konstantin Jireček je u Jagićevom Arhivu za 1899. naveo in extenso mnoga pisma i isprave s kraja XV i početka XVI veka nađene u Stonu, na ostrvu Pelješcu. Među njima ima podosta pisama upućenih iz Bosne odnosno Hercegovine. Tako piše 1512. sa Neretve Đuro Radašinović knezu u Ston; 1514. Vićenco Božidarović iz Novog Pazara tutorima Ilije Nikole Radinova; 1526. Đuro Rusković iz Vrhbosne (Sarajeva) Stjepanu Živanoviću; 1550. Andrija Stjepanović iz Bosne Marinu Simonovom; itd. sve ćirilicom.



Svi pišu u divnom srpskom jeziku. Navešću samo početak poslednjeg pisma: „Gospodinu Marinu vele drago pozdravlenije od mene Andrije. Potom jučera po Ferhatu primih jednu tvoju i razumijeh sve što mi pišeš izradi konja. Konja sam prodao, a zahvalimo gospodstvu vašem na potruđenju. A sad da zna vaša milost kako posilam Mehmeda Vujadinovića navlaš zašto jučera imah knjigu od Pera…”

U tekstu svoje rasprave navodi Jireček dva primera iz XV veka: „Među svedocima u Vrhbosni 6. marta 1479. datiranog akta dvojica su se ćirilicom potpisala: Ja Đura Rutošević jesam svjedok više rečenom pismu. Ja Petar Radelić jesam svjedok ovomuj pismu više rečenomu. Isto tako na ispravi iz Srebrnice od 25. novembra 1490: Milko Pribinić sluga gospodstvu vi. Radič Ostojić sluga vaš.“ (Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Izgleda da su sva rečena lica hrišćani. Ali ćirilicom pišu i poislamljeni Bosanci i Hercegovci, za sve vreme vladanja Turaka u tim predelima. Oni se zovu Turcima, govore samo srpski (drugi jezik ne znaju) i pišu ćirilicom, na srpskom jeziku ćirilicom. To je pravilo od koga jedva da ima izuzetaka.

Oni su se stalno služili jednom malo modifikovanom srpskom ćirilicom, koja je poznata pod nazivom „bosančica“. U suštini je to srpska ćirilica. Bosančica se razvila iz dukljansko-humske recenzije kojom su napisana oba naša najstarija evanđelja: Miroslavljevo i Vukanovo. Nju su bosanski franciskani nazivali„srpskim slovima“. (B. M. Nedeljković. O bosančici, u Prilozi za jezik, književnost, istoriju i folklor, knj. XXI, 1955, str. 274.)

Mitropolit Stevan Stratimirović piše 1806. godine da ćirilicom pišu „svi Serbi vostočnago blagočestija (v Vengriji, Serbiji, Slavoniji, Bosnje i pročaja) idaže Turki v Bosnje slavenskago pokolenija, sami slavenskimi našimi pismeni, no osobeno preobrajaščenimi pišut“. (Jovan Radonić, Letopis Matice srpske, knj. 228, g. 1904, str. 104.)

Sam prof. Vladimir Ćorović kaže za bosansko-hercegovačke muslimane: „Njihovo pismo bilo je sve do Okupacije ćirilica, takozvano begovsko pismo, koje su oni sami zvali ‚stara Srbija’“. (U knjizi Bosna i Hercegovina, SKZ, Poučnik I, Beograd, 1925, str. 63.)

Među mnogobrojnim dokazima upotrebe ćirilice od strane bosanskih begova nalazi se i jedna objavljena zbirka iz njihove korespondencije sa vlastima Vojne Granice. To je: Rudolf Strohal, Nekoliko ćirilskih isprava o dopisivanju turskih begova sa hrvatskim komandantima u Vjesnik Zemaljskog kraljevskog arkiva za 1914, Knj. XVI.

Boško Desnica navodi u svojoj citiranoj zbirci Istorija kotarskih uskoka ćirilicom pisana pisma turskih okolnih komandanata samim mletačkim vlastima. Tako pisma krčkog sandžak-bega Muhamed-bega Durakbegovića od avgusta i septembra 1675. (tri pisma), komandanta Knina Mehmed-bega Atlagića od avgusta 1675, zadarskog emina Isak efendije iz maja 1680, obrovačkog kapetana od 2, januara 1682. itd. Tada je severna Dalmacija bila takođe turska i komandanti su bili Bosanci, koji su, kao svi drugi muslimani našeg jezika, pisali samo ćirilicom.

Najpotpunije je o tome pisao, pored Ćira Truhelke, Dragutin Prohaska (oba pohrvaćena Čeha). Ovaj je u malopre spomenutoj ozbiljnoj raspravi o hrvatsko-srpskoj pismenosti u Bosni utvrdio da se ovo pismo ranije zvalo srpsko: „Naziv ‚srpsko pismo’ bio je u upotrebi kod najstarijeg bosanskog pisca Matije Divkovića. Tek u novije vreme ovo pismo nazivaju ‚bosanskim’, ‚bosančica’. F. Jukić ju je još zvao ‚azbuka’ (1850), a I. Berčić ‚bosanska azbukva’“ (str. 11).

Pisac upoređuje obe azbuke (str. 13) i kaže: „Sam pogled na ove uporedne redove pokazuje da bosanska slova nisu ništa drugo nego kurzivno ćirilovsko pismo… Kao jezik za živi narodni govor, bosanska ćirilica je, prirodno, mogla da bude bez svih slova koja su se u crkvene knjige uvukla iz staroslovenskog jezika i s druge strane je potražila žive posebnosti glasova, koje stari crkvenoslovenski jezik nije poznavao…“

Prohaska citira srpskog pisca A. Stojačkovića i daje mu pravo kada tvrdi (u knjizi Istorija vostočno-slovenskago bogosluženija i kirilskog književstva kod Slovena Zapadne crkve, Novi Sad, 1847) „da naziv ‚bosančica’ nema nikakvog opravdanja, jer je bosansko pismo proisteklo iz ćirilskog kurzivnog pisma“.

Čak i interno turske vlasti, ukoliko nisu pisale arapskim pismenima, upotrebljavale su srpsku ćirilicu. To se naročito može dokazati otkad je počela štampa u Bosni i Hercegovini. Prva štamparija, posle starih srpskih štamparija u Bosni, uvedena je 1866. To je tzv. Šopronova pečatnja. „U njoj su se od 13. maja 1866. počele štampati službene novine Bosna, koje su izlazile nedeljno jedanput na četiri strane, od kojih su bile dvije ćirilicom a dvije turskim pismom i jezikom. I poluslužbeni Sarajevski cvjetnik (Saraj džulšej) štampan je takođe ćirilicom i turskim slovima.“ (Đorđe Pejanović, Štamparije u Bosni i Hercegovini 1529–1951, Sarajevo, 1952, str. 12).

I Osman Hadžić piše u Narodnoj enciklopediji SHS, govoreći o Mehmed Šahiru Kurt-Ćehajiću da je „pored službenih novina Bosne uređivao u isto vrijeme i politički list Sarajevski cvjetnik – Džulšeni saraj na turskom i našem jeziku, ćirilicom“.

Na strani 21 pomenute knjige Đorđa Pejanovića stoji: „Godine 1876. odvoji se Hercegovina od Bosne i formira Hercegovački vilajet sa sjedištem u Mostaru. Tu je 1876. otvorena i štamparija… U njoj je 19. februara 1876. počeo da izlazi list Neretva, vilajetski službeni list, koji je kao i Bosna, štampan na četiri strane, dvije ćirilicom i dvije turskim pismom i jezikom. List je izlazio do kraja 1876. godine, jer je od početka 1877. ukinut Hercegovački vilajet…“

U novosadskoj Zastavi od 28. septembra 1866. ima jedan dopis iz Sarajeva u kome stoji između ostalog: „Sali Efendija, rodom iz Čajniča, pisar u Begovoj džamiji sad izdaje Kalendar za 1867. godinu sa ćirilicom, i to najprije stari, pa novi, pa zatim turski.“

U broju od 17. oktobra 1869. dopisnik iz Sarajeva javlja da je „Safet-paša, kad je u Sarajevo došao, rekao: srbski narod, srbski jezik, treba da se ćirilicom služi… Ko ne veruje, neka pogleda u vilajetske zvanične novine Bosna, pak će se odmah uvjeriti, jer pored turskog samo srbski ćirilicom sve i sva na javnost izdaje…“ Iz knjige: Hamdija Kapidžić, „Zastava“ o Bosni i Hercegovini, prva knjiga, Sarajevo, 1953, str. 74, 265.

Muslimani bosansko-hercegovački su za celog turskog vakta pisali ili turski ili srpski: turski arapskim pismenima, srpski ćirilskim.

Mora se priznati da je za turskog vakta pismenost u Bosni bila minimalna, naročito kod muslimana. Kod hrišćana su sveštenici održavali pismenost, posebno kaluđeri; kod muslimana begovi, i to ne svi. Zato je bosanska ćirilica zvata „begovskim pismom“.

Tek ulaskom Austrije u Bosnu i njenim forsiranjem latinice, počinju muslimani da upotrebljavaju latinicu. Ali stariji ljudi uvek se služe ćirilicom. Tako piše Vladimir Ćorović da je Mehmed-beg Kapetanović većinu svojih dela objavio latinicom „iako se inače služio u životu bosanskom ćirilicom“ (Vlad. Ćorović,Mehmed-beg Kapetanović, književna studija, Sarajevo, 1911, str. 2).

U Prilozima za književnost, jezik i folklor Pavla Popovića, god. XVII (1937), na strani 302 piše prof. Vladimir Ćorović: „Bosanska vlada je od prvog dana (posle Okupacije) sistematski išla za tim, da muslimane svim sredstvima odvoji od pravoslavnih. Stara begovska ćirilica suzbijana je s planom, i mesto nje je naturana latinica.“

To je uspelo bilo kod mase nacionalno još nesvesne. Pa ipak, ne samo da su se Srbi muslimani (a njih nije bilo malo) služili ćirilicom, već je ona bila proklamovana kao isključivo pismo svih bosansko-hercegovačkih muslimana srpske orijentacije. Tako u jednom Programu iz 1902. godine, u kome su se Srbi i muslimani BiH bili složili na opoziciju militantnom i drskom katolicizmu i slali mnoge memorandume u Beč, stoji: „Narodni i službeni jezik je srpski a pismo ćirilica.“ (Dr Nikola Stojanović, Bosanska kriza 1908–1914, Sarajevo, 1958, str. 15.)

Što se tiče pravoslavnog naroda Bosne, pravoslavnih Srba, može se bez straha tvrditi da njihova odanost ćirilici nije imala premca. Oni su je iz prkosa stalno upotrebljavali, i više bi voleli najgoru patnju i najgoru sramotu nego da samo katkad napuste ćirilicu i upotrebe „šokačko pismo“. Ima mnoštvo dirljivih primera o tome, od kojih smo neke naveli u II svesci ovog dela. Ovde samo jednu žalbu Bečkom dvoru o pokušajima okupatorskih vlasti da sveto srpsko pismo zapostavljaju i gone.

5. decembra 1896. je 14 crkveno-pravoslavnih opština Bosne i Hercegovine poslalo caru austrijskom „Prvi carski memorandum“ u kome se, između ostalog, žale „da za turskog vakta nije bila proganjana srpska narodnost i pismo ćirilica…“ (Vladislav Skarić, Versko-prosvetna borba pravoslavnih Srba, u knjizi Bosna i Hercegovina pod austrougarskom upravom, Kolekcija „Srpski narod u XIX veku“, Beograd, oko 1940, str. 38.)

Skarić govori o „šikanama i bezakonju koje su pravoslavni Srbi u Bosni i Hercegovini otrpeli“ od austrijskih upravljača, i onda direktno produžuje: „U ovim progonima najrevnosniji su bili mnogi… činovnici hrvatske i poljske narodnosti…“

Sve je to tako bilo do Jugoslavije. U prvoj su muslimani počeli iz prkosa da se služe latinicom, koja je bila ravnopravno pismo. U drugoj vlasti naređuju ne samo njima već i Srbima pravoslavnim da moraju pisati isključivo latinicom. Drugo ništa se ne može štampati. Na ćirilici ne sme da se pojavi nijedan javni natpis.

O tome se svemu dosta podrobno saopštava u II svesci ovog dela, pa nećemo ponavljati.

Čak su i hajduci srpski, primorski i okoline, pisali srpski ćirilicom, uvek ako su bili pravoslavni, neki put i katolici. O tome daje podrobna obaveštenja Radovan Samardžić u studiji Hajdučka pisma. Prilog proučavanju naše starije pismenosti, u Zbornik Filozofskog fakulteta Beogradskog univerziteta, III knjiga, Beograd, 1955, str. 172–195.

Može se samo još jednom konstatovati da danas, prvi put u istoriji, ćirilica nije više isključivo srpsko pismo, a težnja postoji da ne bude uopšte srpsko pismo. Pobliže o tome na kraju ove knjige.

Lazo M. Kostić

Čikago, 1963.

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.


Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове.

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају. Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.


Словенски календар из 4. века, Ромашка, кијевска област

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,
големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,
межник – време размеђавања зиме и пролећа,
бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,
сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,
протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,
летник – време пролећног отопљавања,
жарки – време жега и припеке,
груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,
грјазник – време блата и каљуга услед падавина,
студен – време хладне и зимоморне позне јесени,
снежањ – време снега и сметова,
просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;
березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,
биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,
липењ – дани миомирисног цветања липе,
трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,
црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,
вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,
жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;
дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,
изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,
червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,
зарев – време ревања или рике јелена;
сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив
березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),
серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,
гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,
гроздобер – време бербе винограда,
вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);
каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,
коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,
свадебник – време свадбовања.


Српски годишњи календар из Тршке цркве

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век


Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.


Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.


Принц Александар Карађорђевић са својим васпитачем Лујом Војновићем (фото: Милан Јовановић)

Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951) био је српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице (венецијанских кнезова) Војновића. Докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат и човек „са два српска двора“. 1896. постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903). Од 1904. до 1906. био је гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат је Црне Горе на Лондонској конференцији где потписује мир са Турском, 28. маја 1913.


Дубровник, календар 1898.

Преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, Лујо Војиновић је тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату.

Пророчки је написао:

„Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће — Хрвати бити задовољни!“ 1

Напомена:

1 Српске новине: Дубровник, број 35, 1897. године.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Трипод

Мајор Озне о злочинима у Београду 1944/45. год.


Милан Трешњић

Милан Трешњић
мајор ОЗНЕ у пензији, Београд

Одломак из интервјуа Милана Трешњића, мајора ОЗНЕ и некадашњег генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, објављен у листу Круг, бр. 8 од 9. марта 1999. и
бр. 9 од 17. марта 1999. Разговор водила Соња Ковачевић

Ослобађање Дедиња

“Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора
и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао.”
… Октобар је 1944. године

Ушао сам у Београд на коњу, није био бео, али је био прелеп. У Младеновцу ме је опколила јединица Руса и са упереним пушкама тражила
да им предам коња. Њихови коњићи су били комични, кржљави, ниски.
– Дај ми коња, нареди Рус.
– Шта ће теби коњ, мени треба коњ!

Пошто сам знао руски, јер сам био у VI дивизији, једином батаљону оформљеном у част војне совјетске мисије, и ја подвикнем:
– Ја сам официр!
– Какав официр?
– НКВД-а!

Кад сам поменуо НКВД, разбежали су се као луди. Знали су да официри НКВД-а стрељају без опомене. Моја јединица, VI личка дивизија,
кретала се правцем од Обреновца, а мене су обавештајни послови водили правцем Авале. У штабу југословенске Озне у Јајинцима јавио сам се
дежурном официру, мислим да је то био Мома Дугалић. Добио сам задатак да у Београд уђем са руским јединицама и да заузмем седиште XII
кварта на Дедињу и да отпочнем успостављање народне власти прикупљање података о држању становништва за време окупације, хапшење
сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

Милан Трешњић, Београд -Дедиње 1945.

Личко блато у вили Тасића

• Како су грађани Дедиња дочекали ослободиоце?
На Дедињу су се још увек водиле борбе по кућама. Немци су се повлачили према Сењаку, а од Бежанијске косе је деловала артиљерија. Руси су поставили батерију каћуша на једној пољани поред ресторана “Дедиње”, у близини данашњег Булевара мира. Пуцало је са свих страна и одједном се у брисаном простору код Железничке болнице појављује један бициклиста с француском капом. Показује низ Румунску улицу и виче да се Немци повлаче тим правцем и да их се много крије по вилама. Био је то принц Ђорђе Карађорђевић.

• А какав је био дочек дедињских буржуја?
Већина их је побегла с окупатором или се крила у подрумима. Једини становник Дедиња био је чувени песник Лазаревић, иначе дипломата у време Краљевине. Помогао ми је као новом управнику Дедињског кварта.

• Како?
Говорио ми је ко је био сарадник окупатора на Дедињу, шта би ми као Озна, требало да чинимо, кога да хватамо, а кога да не дирамо. То је био један фини господин, сећам се, изашао је пред нас у кућном капуту, какао боје. Одвео ме је у своју кућу, почастио ме, показао ми је своју огромну библиотеку и позвао да дођем, кад будем имао времена да разговарамо.

• Да ли су други грађани сарађивали са Озном?
Наравно, па на основу чега смо похапсили толике људе. Ја сам тада први пут видео Београд. Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу.

• Како сте се Ви, као млади Личанин, осећали на Дедињу?
Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.

• Како се Дедиње допало Русима?
Руси су ослободили Дедиње, моја група је само ишла у њиховом саставу с циљем да оформи власт на заузетој територији. Са мном у кући је био неки Саша. Не знам ни како се прилепио за мене. Био је један од оних Руса који је правио неке прекршаје, а такви су онда ишли са редовним јединицама Црвене армије да траже своју матичну јединицу. Били су у ствари нека врста луталица. Две вечери је спавао у вили Тасића. Напољу стража, ми у балдахинским креветима, једемо сребрним есцајгом. Друге вечери Рус је претурао по кући и буди мене иза поноћи да видим шта је нашао. Показује ми златни ланчић, и неки златан накит, вредности, које не знам како је нашао.
“Па јеси ли дошао да тражиш непријатеља или да крадеш нечији накит?”, питам ја, а он ми каже: “Ми смо ослободиоци и све то нама припада!”

• Да ли сте Ви узимали ратни плен?
Само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако. Сада бих могао да пројашем на њему по београдском хиподрому, и сви би се окренули за мном. То седло сам поклонио мом команданту на Сремском фронту а после су га украли Руси.

• Како је изгледао Бели двор по ослобођењу?
Нисам улазио у комплекс дворова, али сам чуо да Немци нису ништа однели. Све је стајало у беспрекорном реду, како су оставили Карађорђевићи.

• У чему се састојао ваш посао команданта XII кварта?
У прављењу евиденције. Грађани пријављују одређене људе, јединица Озне их приводи, ја их саслушавам и правим њихов картон. Затим сами су се пријављивали припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми – сви у униформама. Мислили су да се нису огрешили и да сад треба да се пријаве новој власти. Њих сам такође саслушавао, узимао податке, правио картон. Са свим картонима одлазим једном, некад и два пута дневно до штаба Озне у Маглајској улици. Тамо су шефови били официри: Ђуро Станковић из VI личке, који је био адвокат са Јаковом Блажевићем пре рата, затим Сретен Вулић, такође правник из Лике, Срђан Брујић, један исто тако познати револуционар, који је у Лици радио на организовању устанка, био је комесар бригаде, ту је био још Павле Пекић, Црногорац, Мома Дугоњић (треба Дугалић – нап. приређивача), Србијанац, и Драгослав, како се зваше, из Белог Потока. Е то су били људи Озне задужени да прегледају спискове. Њихова оловка је ишла поред имена и углавном исписивала две речи: ‘Бањица’ или ‘стрељати’. Углавном ово друго. Ако је неко био означен као изразити непријатељ, или ако је нађен у униформи – стрељати.

• Значи сви који су нађени у униформи су стрељани?
Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Све је те људе требало преобући и послати на Сремски фронт или негде да се боре, јер су сви они били вољни да то чине, сви би радо отишли. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их је зла судбина.

• Није било никаквог суда?
Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.

• Како је обављана пресуда?

Са списковима се из Маглајске враћам у XII кварт и спискове сада предајем команди пратећег вода. Он предвече повезе одређене људе на стрељање и поведе их на Лисичији поток или Бањичку ливаду.

Место егзекуције, Краљева чесма Лисичији поток

Лички вукови у Лисичијем потоку
Господин Трешњић ми ово прича док се возимо ка Лисичијем потоку. Паркирали смо на узбрдици и посматрамо снегом покривену увалу зараслу у шибље. Ограда Белог двора је с леве стране, неких стотинак метара изнад, са десне се граде куће нових богаташа. Већина их је недовршена. Између шибља се пробијамо ка средини Лисичијег потока. По скорелом снегу оцртавају се само мекани кругови пасијих шапа. Долазимо до одсека где је некад био мајдан за вађење гранита. Сасвим у подножју је чесма.
– Па ево, то је било негде овде. Не знам тачно где, јер је сав посао егзекуције обављао пратећи вод.
• Да ли је постојала нека посебна процедура?
Не, стрељани су из шмајсера.
• Ко је закопавао?
Ни то не знам, вероватно неко из околних кућа, које је пратећи вод изводио у помоћ. Било је ту страшних сцена. Долазио је неки водник да ми каже: “Јао друже капетане, погрешили смо, има овде невиних људи. Ми их одведемо тамо на стрељање, а они вичу: ‘Живела Комунистичка партија, живео Јосип Броз Тито, живели ослободиоци Београда’, а ми их стрељамо. Стравично је слушати те јауке, крик људи који су падали пред пушчаним мецима.”
Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али наређење се морало извршити. У тим стрељачким водовима било је и бораца из извиђачких чета. Са мојим другом Јанком Динићем је дошла извиђачка чета, која је извршавала ликвидацију, односно извршавала пресуде. Сећам се једног човека крупног, врло виђеног интелектуалца, звао се Милан Комадина, био је припадник Грађанске странке и дошли су неки људи из позадинских форума Београда, који су знали те бивше политичаре, саслушавали га, одвели у Маглајску и тамо је осуђен на стрељање. Сећам се да је командир стрељачког вода у Лисичијем потоку за тог човека рекао да је узвикивао: “Живела ослободилачка војска”. Ја
тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже од две године робије да је сачекао да прође тај први талас ликвидација. Примера ради, онај ко је умео да процени ситуацију, да се склони и да сачека неко нормално време, а оно је убрзо дошло, већ крајем новембра 1944. после Ранковић евог говора, остао би жив. Кад сам се вратио са Сремског фронта, децембра 1944, године и постао шеф другог одељења Озне за Београд са канцеларијом у Чика Љубиној, ја сам пронашао човека по имену Миливоје Јовановић, који је био начелник одељења специјалне полиције у окупираном Београду и истовремено председник комисије за категорисање политичких криваца у логору на Бањици. Тај човек је октобра 1944. године могао да изгуби милијарду глава да се пријавио. Е он је остао жив. Касније је осуђен и разуме се, пошто је имао солидно владање, запослио се и ми смо остали добри познаници. Као полицајци смо једно другом преносили искуства.

Рација ОЗНе у Кнез Милошевој Београд, октобар 1944.

Проститутке су само ОЗНИ давале џабе
• Јасно ми је, Ви сте правили картоне осумњичених на основу њихове самопријаве или дојаве грађана. А да ли је вођена нека детаљна истрага?
Ми смо веровали грађанима.
• Дакле, било је довољно само да неко упери прстом?
Да, припадници полицијског апарата, резервних полицајаца, па полицајаца за чување реда и морала, припадници политичких странака од пре рата, симпатизери, љотићевци, дражиновци итд. Дакле, ако је неки грађанин дошао и рекао: тај и тај је љотићевац, њему се веровало.
• Да ли су проститутке стрељане?
Зашто! Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Најпознатија јавна кућа по ослобођењу Београда налазила се у Поп Лукиној 19. Поведе нас једно вече Срба Вуковић (треба Лубурић – нап. приређивача), припадник тзв. позадинских радника, жена. У Београду је још увек владао полицијски час и одједном, на Обилићевом венцу, код Тањуга, неко викну стој. Видимо силуете у парку Војводе Вука, а парк у рововима и джаковима. Ми одмах залегнемо, мислимо заостали Немци и љотићевци, кад оно Руси. Приђемо, изгрлимо се и питамо шта раде у парку. Они кажу: “Тражимо Поп Лукину 19.” Онда их Срба тамо поведе,
а ми продужимо у Доситејеву 3, тамо је било још боље.
• Колико сте платили за ту услугу?
Шта да платимо! Ми смо ослободиоци. Оне су давале за слободу за народноослободилачки покрет. Праве госпође у свиленим хаљинама, окупају те, среде, изађеш као нов, па ваљда смо толико заслужили за четири године у борби.
• Немци су уредно плаћали!?
Немци су окупатори, а ми смо ослободиоци.
• Које сте ви још привилегије имали као ослободиоци?
Хранили смо се у ресторану “Дедиње”, који су држали чувени хотелијери господин и госпођа Мишић. Тај господин Мишић је негде сакрио врло скупоцена пића: коњаке, шампањце, добра стара вина, а поред тога је волео слике голих жена – и док је госпођа Мишић њему спремала храну, ми бисмо њему давали те порнографске слике, јер смо до њих лако долазили. Београд је увек био пун порнографије. Елем, захваљујући тим сликама, ми смо пили најбољи француски коњак и јели све боља и боља јела. Одакле су све набављали, појма немам. Тек једног дана, долазимо ми на ручак, а господин и госпођа Мишић стоје на вратима и плачу. Кажу напали их Руси. Ми унутра, кад оно Руси се избезобразили, па довели курве из Поп Лукине и пију ли и једу све оно што је било нама намењено. Једва смо некако ослободили рестаурацију “Дедиња” од тих насртљивих Руса.

Стрељање на Коштуњаку, октобар 1944.

Радило се у три смене
• Господине Трешњићу, колико је људи стрељано у Лисичијем потоку?
Па за тих петнаест дана, колико сам ја био тамо, пре него сам послат на Сремски фронт, мислим да је убијено неколико стотина људи. Одведени су ноћу до Лисичијег потока и тамо су стрељани. Јанко Динић ми је причао о неком човеку који је побегао са стрељања, јер је био у воду који није био увезан. Сутрадан се пријавио, и клео се у све, да је за НОБ, да је невин ухваћен, међутим, сутрадан су га опет послали на стрељање, али Јанко Динић ми је рекао да га је пустио. И верујте ми многи људи, међу мојим колегама, били су свесни да чине злочин. То би им само пукло оног часа када су гледале те људе на стрелишту. Никада нико није опсовао комунистичку партију. Никада нико није узвикнуо: “Живео краљ!” Викали
су: “Убијате праведне!” Безброј невиних људи је отерано у смрт. Тај део Дедиња и тај Лисичији Поток је био пуст, све је то била пустиња. Чули су се пуцњи ноћу из шмајсера.
• На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?
Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота. Уосталом, у Београду се више гинуло него живело. Када сам се вратио са фронта и почео да радим у Чика Љубиној 16, снег је почео да копни и ја добијем податке да су код зидина Калемегдана неке главе почеле да вире. То су биле главе побијених људи, а ко је побио те људе, Немци, полиција, Озна, ко то зна. Они су били толико плитко закопани да су почели да извирују. Онда сам ја дао наређење да се ти људи пристојно закопају и да се посеје нека трава. Када би се данас то земљиш те око зидина Калемегдана откопало, ту би се нашло костију и костију.
• Да ли сте, са места на којем сте били, могли некога да спасите?
Наравно да сам могао. Ја сам, ево човек је данас жив, препознао свог комшију из мог села, припадника српске државне страже. Саво Пучник, звани Баджа. И ја кажем једном војнику да доведе оног тамо. Долази он и не знајући ко сам ја, онако војнички израпортира своје име и презиме, одакле долази… Ја га гледам, а био сам командујући официр, па га упитам: “Је ли Саво, откуд ти ту?” Њему су се ноге одсекле. Кад сам му рекао ко сам, лакнуло му. Питам га ја би ли ишао на фронт. Каже да би. Питам га има ли још таквих као он и да ми их покаже. Сакупи он 5-6 и сви су отишли на Сремски фронт. Неколико је изгинуло, а остали су се вратили и видео сам их после по Београду.
• Јесу ли они одређени у Маглајској за стрељање?
Ма нису. Тешко је неко могао бити скинут са списка, неко ко је у Маглајској одређен за стрељање. Моји другови су гледали своје комшије како их воде и само кажу: “Водите га, пизда му материна он је државни непријатељ, служио си окупатору” – правац стрељање. Све то што се предало, што је похватано, што није побегло са окупатором, што није отишло преко Саве, што се није склонило са Драгим Јовановићем, са Бећаревићем, са Недићем, све је то био човек што није крив ништа, радио је оно што му је било наређено.
• Како су се Руси понашали у ослобођеном Београду?
Када су руски обавештајци упали у Београд, они с кренули да хватају врхове, најважније личности у окупаторској и обавештајној служби, или обавеш тајној служби Драже Михаиловића. Они су ухватили шефа обавештајне службе 1-А, тзв. Авалског корпуса, Сашу Михајловића. А ја идем около по улицама и питам народ шта знају да ми кажу о том и том сараднику окупатора. Они су имали своју мрежу. Тачно су знали кога треба да ухвате.
Све су радили независно од нас и ништа нас нису обавештавали. Главна битка, врло нечасна против нас и против Озне била је у томе што су грабили све до чега су дошли о агентима и одмах их врбовали за себе по кратком поступку. Досада си радио за њих, од сада ћеш радити за нас, ако нећеш, стрељаћу те. Многе виле у којима су Руси живели, после се то сазнало, 1948. када су протерани из Београда, многе од тих вила су биле гробнице несрећника, који нису хтели да раде онако како су Руси хтели.
• Када говоримо о Београду, у њему су деловале три најјаче службе: ОЗНА, НКВД и ГЕСТАПО. Можете ли да упоредите те три службе?
Тешко је упоредити то, јер суровост НКВД-а, па и Озне која је била мотивисана мржњом против тзв. класног непријатеља и сарадника окупатора, била је једнака. Само је свак радио за свој интерес, за свој циљ. Али та суровост свих тих тајних, полицијских, обавештајних служби је производила страх код људи, код становништва, умирали су од страха, да не дођу под нож таквих оперативаца.



РЕАГОВАЊЕ МИЛАНА ТРЕШЊИЋА НА ОБЈАВЉЕНИ ИНТЕРВЈУ, КРУГ бр. 9, 17. март 1999.

При скидању мог разговора с новинарем Соњом Ковачевић с траке, погрешно су наведена имена од великог значаја за истраживање о тим страшним, крвавим и судбоносним догађајима приликом ликвидације сарадника окупатора и сарадника НОБ-а. Руководиоци у II корпусу НОВ и ПОЈ, којим су командовали генерал Пеко Дапчевић и Мијалко Тодоровић, у Одељењу Озне (Одељење за заштиту народа) били су Момчило Дугалић и Драгослав Пешић. Овај други мене је априла 1944. на сектору код Дрвара, пре чувеног десанта немачких падобранаца на Врховни штаб НОВ и ПОЈ и маршала Тита, устоличио за официра Озне у Првој бригади Шесте личке дивизије. Он ме је и распоредио у Јајинцима, где се тада налазио штаб корпуса, па и одељење Озне, да заузмем зграду XII кварта Управе града Београда. А она је била на Дедињу. У штабу Озне који се тада налазио при Врховном штабу Другог корпуса смештеном у Маглајској улици, радили су високи официри те службе: Ђуро Станковић, Срђан Брујић, оба Личани из Шесте личке, Затим Павле Пекић, Црногорац, и Драгослав Пешић, Шумадинац. Они су примали официре Озне- из 16 квартова, који су долазили на реферисање и са списковима заробљених и пронађених припадника квислиншког апарата, полиције свих врста, затим припадника Српске државне страже под владом Милана Недића и осталих колаборациониста које су грађани патриоти пријављивали органима нове народне власти.

Ако Шесту личку бије лош глас да су њени припадници приликом ослобођења Београда пролили потоке невине крви грађана тога града, онда би то могло да се односи на поменуту двојицу, Станковића и Брујића, али не на све борце те партизанске дивизије која је учествовала у ослобађању главног града наше земље. Сламала је отпор немачких јединица од Раковице, преко Чукарице, Дедиња једним делом, на десној обали Саве, испод улице Кнеза Милоша, па Теразијама, и онда у делу самог града од Зеленог венца, Бранкове улице и даље. Њени делови су први прешли на леву обалу Саве несрушеним мостом, гонећи Немце према Земуну, у Срем. Позадински радник НОП-а звао се Срба Лубурић, а не Вуковић. То је онај момак који је црвеноармејце и нас, у време полицијског часа и ограниченог кретања ноћу, водио у Поп Лукину дамама са жутим књижицама и Доситејеву. Исповедајући се о оном што сам чинио као официр Озне приликом ослобађања Београда и после, не чиним то да спасем своју душу (диxи ет салвави анимам, што би рекли стари Латини), већ ради истине. Злочин и грех и сам носим на одговорности и у души, учињен у име и за рачун ослобађања човечанства, од свих зала које му намећу ненародни режими и злотвори свих врста. Тако је то проповедала идеологија којом смо били задојени. А она је, макар да је комунистичка, исто тако и толико злочиначка као и националсоцијалистичка, односно фашистичка. Неки међу њима, ту сам и ја, надживели су те трагичне заблуде, у којима смо живели, а неки још мисле да смо радили поштену ствар. Остали су доследни својим уверењима.

Све такозване револуције, у име неке и нечије правде, проливају невину крв, као вино. Кад је француски револуционар, чувени париски адвокат Дантон, по вољи Робеспјера 1794. као тобожњи ројалиста стављен под гиљотину, узвкнуо је: Слободо, колико ли је у твоје име крви проливено! То се тачно може ставити као наслов мог казивања, исповести новинарки Соњи Ковачевић. Тада ће моја исповест добити свој прави квалификатив.



Секретар Црвеног крста Србије Петар Зец, стрељан новембра 1944. на Лисичијем потоку

О ликвидацији др Петра Зеца, ТВ докуменат, Црвено доба, РТС 2, 2003.
… Мени је конкретно јако жао тог Петра Зеца, он је био сенатор Краљевине и краљевске круне, био је шеф хируршког одељења у госпићој болници, иначе је завршио школе медицине у Грацу и за време рата налазио се ту. Хтео је да помогне избегличким властима да учине све што је могућ е и олакша положај том свету избеглица из Хрватске и Крајине. Ту су његове велике заслуге. Али су \ура Станковић, госпићки адвокат, и Срђан Брујић, госпићки незавршени студент-комуниста, нашавши се у Београду у тзв. Штабу Озне, наишли вероватно на најсађи залогај, да убију једног класног непријатеља, а једна од првих жртава био је тај Петар Зец…

приредио: др Срђан Цветковић
Институт за савремену историју,
Београд

Изворник:
Расправљајте на нашој Твитер страници!