UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 24.03.2015
- Poruka
- 5.469
Zašto je Rusija prodala Aljasku?
Rusija je 1867. prodala SAD teritoriju Aljaske za simboličnih 7,2 miliona dolara. Samo u toku prvih 50 godina vladavine nad tom zemljom Amerikanci su sa nje zaradili bar sto puta više. Kako su carski činovnici mogli da urade nešto tako besmisleno?
Izvor: B92
Foto: Thinkstock
„Ruska reč“ istražuje komplikovanu priču o prodaji Aljaske, u kojoj ima malo dobrih upravnika i mnogo pohlepe i sumnjivih procena.
Peticiju za pripajanje Aljaske Rusiji, koja je objavljena na sajtu Bele kuće, potpisalo je već preko 35 hiljada ljudi. Mnogi do danas smatraju da su Amerikanci Aljasku ili ukrali od Rusa, ili je uzeli u najam, pa je nisu vratili. Usprkos rasprostranjenim legendama, pogodba je bila poštena i obe strane su imale dobre razloge da je sklope.
Aljaska pre prodaje
Ruska Aljaska je u 19. veku bila centar međunarodne trgovine. U njenoj prestonici Novoarhangelsku (danas grad Sitka) trgovalo se kineskim tkaninama, čajem, pa čak i ledom, koji je bio potreban jugu SAD pre pojave frižidera. Na Aljasci su se gradili brodovi i podizale fabrike, a vađen je i ugalj. Već su bila otkrivena i brojna nalazišta zlata. Prodaja ovakve teritorije zaista izgleda kao nerazumna odluka.
Ruski trgovci su na Aljasku došli zbog trgovine kljovama morža (koje su nekada bile cenjene ništa manje od slonovače) i dragocenim krznom morske vidre, koje su nabavljali trampom od starosedelaca. Time se bavila Ruska američka kompanija (Rossiйsko-amerikanskaя kompaniя - RAK). NJu su osnovali avanturisti, ruski biznismeni iz 18. veka, odvažni putnici i špekulanti. Kompanija je bila vlasnik celokupne proizvodnje i rudarstva na Aljasci, mogla je samostalno da sklapa trgovinske sporazume sa drugim zemljama, imala je svoju zastavu i sopstvenu valutu – kožne „marke“.
Ove privilegije kompaniji je omogućila carska vlast, koja ne samo što je od nje ubirala ogroman porez, nego je u njoj posedovala i akcije. Među akcionarima RAK bili su ruski imperatori i članovi njihovih porodica.
„Ruski Pizaro“
Glavni upravnik ruskih naselja u Americi u vreme njihovog najvećeg procvata bio je talentovani trgovac Aleksandar Baranov. On je gradio škole i fabrike i učio starosedeoce da sade repu i krompir. Gradio je utvrđenja i brodogradilišta i širio trgovinu krznom morske vidre. Sebe je nazivao „ruski Pizaro“ i vezao se za Aljasku ne samo poslovno, nego i srcem. Oženio se, naime, ćerkom aleutskog vođe.
Za vreme Baranova Ruska američka kompanija je imala ogromne prihode: preko 1000% profita! Kada je Baranov u dubokoj starosti napustio poslove, na njegovo mesto je došao kapetan-lajtnant Gagermejster, koji je sa sobom doveo nove saradnike i akcionare iz vojnih krugova. U to vreme su prema statutu kompanijom mogli da upravljaju samo oficiri Ratne mornarice. Vojne starešine su ovaj profitabilni posao brzo uzele pod svoje, ali upravo njihovi postupci su kompaniju doveli do kraha.
Pohlepa i krah Ruske američke kompanije
Nove gazde su sebi odredile astronomske plate. Obični oficiri su dobijali po 1500 rubalja godišnje (što je bilo uporedivo sa primanjima ministara i senatora), a šef kompanije čak 150.000 rubalja, dakle 100 puta više! Dok su u isto vreme cene po kojima su od lokalnog stanovništva otkupljivali krzno prepolovljene. To je dovelo do toga da su u toku narednih 20 godina Eskimi i Aleuti gotovo sasvim istrebili morske vidre i Aljaska je izgubila svoj najprofitabilniji posao. Starosedeoci su živeli u nemaštini i podizali pobune koje su Rusi gušili, gađajući sela na obalama iz vojnih brodova.
Oficiri su pokušali da nađu nove izvore prihoda. Tada je i počela trgovina ledom i čajem, koju loši biznismeni takođe nisu uspeli da organizuju kako treba. Pri tome im nije padalo na pamet da smanje svoje plate. Na kraju je RAK prešao na državno dotiranje od 200 hiljada rubalja godišnje. Ali ni to nije spaslo kompaniju.
Tada je počeo i Krimski rat. Protiv Rusije su bile Engleska, Francuska i Turska. Postalo je jasno da Rusija nije u stanju ni da snabdeva, ni da štiti Aljasku. Pomorske puteve su kontrolisali neprijateljski brodovi. Čak je i mogućnost dobijanja zlata postala neizvesna. Strepeli su da neprijateljska Engleska sasvim ne blokira Aljasku, što bi Rusiju ostavilo bez ikakvih mogućnosti u odnosu na ovu teritoriju.
Odnosi između Moskve i Londona su bili sve zategnutiji, dok su odnosi sa vlastima SAD, koje tada nisu bile svetska sila, bili srdačniji nego ikada. Ideja da se Aljaska proda praktično se istovremeno pojavila sa obe strane. I baron Eduard Andrejevič fon Stjokl, predstavnik Rusije u Vašingtonu, na zahtev cara je započeo pregovore sa državnim sekretarom SAD Vilijamom Sjuardom.
Ruska zastava nije htela da se spusti
Dok su se činovnici dogovarali, javnost sa obe strane se izjasnila protiv ove pogodbe. „Kako da damo zemlju u čiji razvoj smo uložili toliko snage i vremena, zemlju u kojoj je uspostavljen telegraf i gde su otkrivena nalazišta zlata?“, pisali su ruski listovi. „Šta će Americi ta ‘škrinja s ledom’ i 50 hiljada divljih Eskima koji za doručak piju riblje ulje?“, protestovala je štampa u SAD, i ne samo ona – protiv kupovine bili su i Senat i Kongres. Pa ipak, 30. marta 1867. u Vašingtonu je potpisan sporazum o prodaji pola miliona hektara ruske teritorije Sjedinjenim Američkim Državama za 7.200.000 dolara, čisto simboličnu sumu. Tako jeftino nije prodavana čak ni neobradiva zemlja u Sibiru.
Zvanična predaja teritorije realizovana je 1867. u Novoarhangelsku. Američka i ruska vojska su se postrojile pored stuba sa zastavom, sa kojeg je uz topovske salve počelo spuštanje ruske zastave. Međutim, zastava se zamrsila na samom vrhu. Mornar koji se popeo da je odmrsi bacio ju je dole i ona je slučajno pala pravo na ruske bajonete. Loš predznak! Nakon toga su Amerikanci započeli rekviziciju zgrada u gradu, koji je dobio novo ime – Sitka. Nekoliko stotina Rusa, koji nisu želeli da prime američko državljanstvo, bilo je prinuđeno da se evakuiše trgovačkim brodovima i u domovinu su stigli tek naredne godine.
Posle kratkog vremena iz „ledene škrinje“ su potekle reke zlata. Na Aljasci je počela zlatna groznica u Klondajku, koja je Sjedinjenim Državama donela basnoslovno bogatstvo. Naravno da Rusija mora osetiti žaljenje. Međutim, niko ne može da zna kakvi bi odnosi zavladali u svetu da se ova kupoprodaja nije odigrala.
Rusija je 1867. prodala SAD teritoriju Aljaske za simboličnih 7,2 miliona dolara. Samo u toku prvih 50 godina vladavine nad tom zemljom Amerikanci su sa nje zaradili bar sto puta više. Kako su carski činovnici mogli da urade nešto tako besmisleno?
Izvor: B92
Foto: Thinkstock
„Ruska reč“ istražuje komplikovanu priču o prodaji Aljaske, u kojoj ima malo dobrih upravnika i mnogo pohlepe i sumnjivih procena.
Peticiju za pripajanje Aljaske Rusiji, koja je objavljena na sajtu Bele kuće, potpisalo je već preko 35 hiljada ljudi. Mnogi do danas smatraju da su Amerikanci Aljasku ili ukrali od Rusa, ili je uzeli u najam, pa je nisu vratili. Usprkos rasprostranjenim legendama, pogodba je bila poštena i obe strane su imale dobre razloge da je sklope.
Aljaska pre prodaje
Ruska Aljaska je u 19. veku bila centar međunarodne trgovine. U njenoj prestonici Novoarhangelsku (danas grad Sitka) trgovalo se kineskim tkaninama, čajem, pa čak i ledom, koji je bio potreban jugu SAD pre pojave frižidera. Na Aljasci su se gradili brodovi i podizale fabrike, a vađen je i ugalj. Već su bila otkrivena i brojna nalazišta zlata. Prodaja ovakve teritorije zaista izgleda kao nerazumna odluka.
Ruski trgovci su na Aljasku došli zbog trgovine kljovama morža (koje su nekada bile cenjene ništa manje od slonovače) i dragocenim krznom morske vidre, koje su nabavljali trampom od starosedelaca. Time se bavila Ruska američka kompanija (Rossiйsko-amerikanskaя kompaniя - RAK). NJu su osnovali avanturisti, ruski biznismeni iz 18. veka, odvažni putnici i špekulanti. Kompanija je bila vlasnik celokupne proizvodnje i rudarstva na Aljasci, mogla je samostalno da sklapa trgovinske sporazume sa drugim zemljama, imala je svoju zastavu i sopstvenu valutu – kožne „marke“.
Ove privilegije kompaniji je omogućila carska vlast, koja ne samo što je od nje ubirala ogroman porez, nego je u njoj posedovala i akcije. Među akcionarima RAK bili su ruski imperatori i članovi njihovih porodica.
„Ruski Pizaro“
Glavni upravnik ruskih naselja u Americi u vreme njihovog najvećeg procvata bio je talentovani trgovac Aleksandar Baranov. On je gradio škole i fabrike i učio starosedeoce da sade repu i krompir. Gradio je utvrđenja i brodogradilišta i širio trgovinu krznom morske vidre. Sebe je nazivao „ruski Pizaro“ i vezao se za Aljasku ne samo poslovno, nego i srcem. Oženio se, naime, ćerkom aleutskog vođe.
Za vreme Baranova Ruska američka kompanija je imala ogromne prihode: preko 1000% profita! Kada je Baranov u dubokoj starosti napustio poslove, na njegovo mesto je došao kapetan-lajtnant Gagermejster, koji je sa sobom doveo nove saradnike i akcionare iz vojnih krugova. U to vreme su prema statutu kompanijom mogli da upravljaju samo oficiri Ratne mornarice. Vojne starešine su ovaj profitabilni posao brzo uzele pod svoje, ali upravo njihovi postupci su kompaniju doveli do kraha.
Pohlepa i krah Ruske američke kompanije
Nove gazde su sebi odredile astronomske plate. Obični oficiri su dobijali po 1500 rubalja godišnje (što je bilo uporedivo sa primanjima ministara i senatora), a šef kompanije čak 150.000 rubalja, dakle 100 puta više! Dok su u isto vreme cene po kojima su od lokalnog stanovništva otkupljivali krzno prepolovljene. To je dovelo do toga da su u toku narednih 20 godina Eskimi i Aleuti gotovo sasvim istrebili morske vidre i Aljaska je izgubila svoj najprofitabilniji posao. Starosedeoci su živeli u nemaštini i podizali pobune koje su Rusi gušili, gađajući sela na obalama iz vojnih brodova.
Oficiri su pokušali da nađu nove izvore prihoda. Tada je i počela trgovina ledom i čajem, koju loši biznismeni takođe nisu uspeli da organizuju kako treba. Pri tome im nije padalo na pamet da smanje svoje plate. Na kraju je RAK prešao na državno dotiranje od 200 hiljada rubalja godišnje. Ali ni to nije spaslo kompaniju.
Tada je počeo i Krimski rat. Protiv Rusije su bile Engleska, Francuska i Turska. Postalo je jasno da Rusija nije u stanju ni da snabdeva, ni da štiti Aljasku. Pomorske puteve su kontrolisali neprijateljski brodovi. Čak je i mogućnost dobijanja zlata postala neizvesna. Strepeli su da neprijateljska Engleska sasvim ne blokira Aljasku, što bi Rusiju ostavilo bez ikakvih mogućnosti u odnosu na ovu teritoriju.
Odnosi između Moskve i Londona su bili sve zategnutiji, dok su odnosi sa vlastima SAD, koje tada nisu bile svetska sila, bili srdačniji nego ikada. Ideja da se Aljaska proda praktično se istovremeno pojavila sa obe strane. I baron Eduard Andrejevič fon Stjokl, predstavnik Rusije u Vašingtonu, na zahtev cara je započeo pregovore sa državnim sekretarom SAD Vilijamom Sjuardom.
Ruska zastava nije htela da se spusti
Dok su se činovnici dogovarali, javnost sa obe strane se izjasnila protiv ove pogodbe. „Kako da damo zemlju u čiji razvoj smo uložili toliko snage i vremena, zemlju u kojoj je uspostavljen telegraf i gde su otkrivena nalazišta zlata?“, pisali su ruski listovi. „Šta će Americi ta ‘škrinja s ledom’ i 50 hiljada divljih Eskima koji za doručak piju riblje ulje?“, protestovala je štampa u SAD, i ne samo ona – protiv kupovine bili su i Senat i Kongres. Pa ipak, 30. marta 1867. u Vašingtonu je potpisan sporazum o prodaji pola miliona hektara ruske teritorije Sjedinjenim Američkim Državama za 7.200.000 dolara, čisto simboličnu sumu. Tako jeftino nije prodavana čak ni neobradiva zemlja u Sibiru.
Zvanična predaja teritorije realizovana je 1867. u Novoarhangelsku. Američka i ruska vojska su se postrojile pored stuba sa zastavom, sa kojeg je uz topovske salve počelo spuštanje ruske zastave. Međutim, zastava se zamrsila na samom vrhu. Mornar koji se popeo da je odmrsi bacio ju je dole i ona je slučajno pala pravo na ruske bajonete. Loš predznak! Nakon toga su Amerikanci započeli rekviziciju zgrada u gradu, koji je dobio novo ime – Sitka. Nekoliko stotina Rusa, koji nisu želeli da prime američko državljanstvo, bilo je prinuđeno da se evakuiše trgovačkim brodovima i u domovinu su stigli tek naredne godine.
Posle kratkog vremena iz „ledene škrinje“ su potekle reke zlata. Na Aljasci je počela zlatna groznica u Klondajku, koja je Sjedinjenim Državama donela basnoslovno bogatstvo. Naravno da Rusija mora osetiti žaljenje. Međutim, niko ne može da zna kakvi bi odnosi zavladali u svetu da se ova kupoprodaja nije odigrala.