Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Beogradske priče: Orkestrion i mehanički klavir sa Divljeg zapada
Muzej nauke i tehnike Specijalne muzičke mašine nekada zabavljale slušaoce
MUZIČKA kutija bila je prva naprava čiji zadatak je bio da uz pomoć mehanike zabavlja slušaoce.
Nalazimo je u Muzeju nauke i tehnike gde nam domaćin Ivan Stanić objašnjava kako je ova naprava pokretana na vergl, posebnu ručku, a metalni valjak bio je narezan naročitim zupcima, pa je tako nastajao zvuk. Uz pažljivu izradu ondašnjih stručnjaka, tako je "emitovana" muzika.
Istina, prvobitne muzičke kutije su bile znatno manje, stariji čitaoci ih pamte kao redovan dekor starinskih dnevnih soba i salona, a onda su nekome porasle ambicije, pa je odlučio da napravi gigantsku napravu koja bi mogla da nadomesti veći broj instrumenata.
Pred nama je veliki ormar, prelepo dekorisan, a Stanić nam odaje tajnu da je pun naziv ove čudnovate naprave - orkestrion.
- To je bila "muzička kutija" koja zamenjuje ceo orkestar - objašnjava Stanić. - Valjak sa zupcima je ogroman i težak, a ovde imamo čak četiri slična - kako bismo mogli da "promenimo ploču". Istina, to bi bio i fizički obiman posao, jer su valjci izuzetno teški i osetljivi, i za njihovu izradu bilo je neophodno vreme, kao i ozbiljna zanatska preciznost.
Uz brojne muzičke instrumente koji su izloženi u ovom muzeju vidimo i mehanički pijanino. Čitaoci koji ne znaju šta je ovaj pojam precizno označavao, veoma će ga se lako setiti jer je bio neophodan dekor kaubojskih, a potom i crtanih filmova.
Nekada su ovakve sprave krasile salune na Divljem zapadu, na uvijenoj traci bio je zapis koji bi prenosio nalog koju dirku mehanizam treba da aktivira u kom trenutku, pa je tako pijanino svirao - sam.
Ova naprava stigla je u Muzej nauke i tehnike, sasvim prirodno - iz Čikaga, jer joj je taj deo Sjedinjenih Američkih Država bio "rodno mesto".
Beogradske priče: Sa čime smo se nekada igrali
Muzej nauke i tehnike: Kako su se zabavljala deca koja su danas odrasli ljudi. Zaboravili smo na drvene konjiće za ljuljanje, a kolica za bebe danas deluju potpuno arhaično
ONO najvredinije u čoveku je dete, a njega u sebi se lako odričemo. Valjda zato svakom posetiocu koji pogleda izložbu igračaka u Muzeju nauke i tehnike zaigra srce, jer ga, makar nakratko, vrati u doba prvih životnih godina.
Interesantno je videti čime su se igrala nekadašnja deca, danas nečije bake i dede, kao i njihovi preci. Kako objašnjava naš vodič kroz ovaj muzej Ivan Stanić, i igračke su se menjale zajedno sa tehnologijom i običajima koji su bili deo tadašnje svakodnevice.
Danas je drveni konjić za ljuljanje potpuno zaboravljen, baš kao što je nekada bio obavezan deo svake dečje sobe. Istina, igračke su bile privilegija dobrostojećeg sloja, a odvajkada je bilo mnogo onih kojima su bile nepristupačne.
Kolica namenjena novorođenoj deci ponosni roditelji su gurali po Kalemegdanu i pre mnogo decenija, a predratni i posleratni modeli bili su luksuzni, ali dizajnirani na sasvim drugačiji način, koji nam sada izgleda blago arhaično.
- Luksuzne igračke su imala deca najviših slojeva stanovništva - kaže Stanić. - To su, na primer, bile replike određenih kućnih naprava koje su u minijaturi pravili industrijalci. Tako je minijaturna peć na drva u stvari prvobitno bila prototip jedne velike radionice koja je izrađivala prave peći, a ovo je bio reklamni uzorak koji je kasnije završio u igraonici nekog deteta.
Beogradske priče: "Upaljač" iz prošlog veka
U jednoj gradskoj kafani vlasnik održava način na koji su naši preci palili vatru. Sklop za pravljenje varnice činili su ognjilo, kremen i osušena bukova pečurka - trud
DAVNO je prošlo vreme kada je varnica bila jedini način da domaćin upali oganj, a onda je trebalo vatru održavati kako se ne bi ugasila. U novobeogradskoj kafani "Nana" Goran Vuksanović demonstrira posetiocima kako su njihovi preci pre nekoliko vekova u "Varoši Beogradskoj" mogli da pripale oganj, "cigar duvana" ili čibuk, kad još ni šibice, a kamoli upaljači nisu postojali.
Pred posetiocima stoji metalni deo koji su još Vuksanovićevi preci zvali "ognjilo", a njime se udaralo u kremen. Udar u ovu vrstu kamena rađao bi varnicu - i eto nas na pola puta do vatre.
Sada treba još samo naći materijal koji je dovoljno zapaljiv kako bi vatra planula. To je bio trud.
- Trud je vrsta pečurke koja raste na bukvi - objašnjava Vuksanović. - Postoje dve vrste, jedna se nastani unutar šupljine u stablu, dok je druga na površini drveta. Ova prva bila je lakša za pripremu.
Bilo kako bilo, sledi ozbiljan tenološki postupak, tokom koje se prva vrsta pečuraka kuva, a zatim suši, dok je druga nešto komplikovanija i zahteva dužu obradu. U svakom slučaju, rezultat je isti: domaćin najzad dobija sunđerast materijal koji je idealan da varnica, koju smo malopre zadenuli pomoću ognjila i kremena - proizvede žar. Iz njega će se roditi plamen ili samo potpala za kućno ognjište.
- Već dugo sakupljam različite lule, uglavnom su od uglednih proizvođača, ali posebno uvažavam one koje su nekada pravili čobani i zanatlije - kaže Vuksanović. - Takve bi bile pripaljivane uz pomoć ovakvog, trodelnog "upaljača" i to je bila važna ceremonija. Dabome, kasnije je domaćin mašicama uzimao žar iz vatre i tako palio čibuk.
Čibuk, ognjilo, kremen i trud
Na posletku, nezajažljiva tehnologija i njena ubrzanost izvela je pronalazak šibica, a kasnije upaljača, i tako je umnogome poremetila ovu starinsku ceremoniju.
CEĐ
TEČNOST u kojoj je kuvana pečurka koja će postati deo "upaljača" zvala se ceđ ili cijeđ, već u zavisnosti od podneblja. Podrazumevala je mešavinu vode i pepela, i inače je služila kao preteča sapuna, pa su njome naše bake prale veš.
OD SINjAJEVINE DO BEOGRADA
OVAKAV način pravljenja vatre Vuksanović donosi od svojih predaka sa Sinjajevine, ali ga srećemo i u mnogim drugim delovima Srbije, odakle su ovakvi "upaljači" stizali do Beograda.
Sada je to samo šarmantan način da se setimo predaka i njihovih običaja, zakriljeni novobeogradskim soliterima i nekim vremenima koja su davno okončana.
Beogradske priče: "Moruna" pamti Miku Alasa
Legendarna kafana na Zelenom vencu nije poznata samo po Gavrilu Principu, već i po velikom matematičaru. Svetski uvaženi naučnik Mihailo Petrović, bio je zaljubljen u ribolov, često je sedeo na ovom mestu, a lovinu bi delio sirotinji u blizini poznate pijace
PROŠAO je vek od Sarajevskog atentata, početka Prvog svetskog rata, a sa njim i Gavrila Principa i njegovog boravka u Beogradu. Mnogi danas svrate u "Zlatnu morunu", nekadašnje okupljalište u koje su svraćali i Princip i njegovi kamarati pre konačnog odlaska u Bosnu.
Danas postoje i turističke ture koje su posvećene sećanju na Prvi svetski rat, pa na njegovim tragovima na srpskom prestonom gradu obavezno posećuju ovu kafanu. Logična turistička trasa neminovno vodi na ovo mesto.
"Beogradske priče" tražile su nešto drugo. Ovde su dolazili još neki velikani čije delo smo unekoliko zaboravili...
SVETSKI KAVIJAR
- Ovo je jedna od tri najstarije kafane sačuvane u Beogradu - objašnjavaju domaćini Dejan Smiljanić i Dragoljub Mitrović. - Okruženje Zelenog venca bilo je veoma prometan deo grada, a Beograd je tada bio znatno manji, pa su se mnogi bitni događaji, dogovori i planovi razvijali za kafanskim stolovima u ovom kraju.
Tako je i "Moruna" dobila ime po ogromnoj ribi koja se nekada mrestila u Dunavu i od njene ikre je izrađivan kavijar koji je bio poznat širom sveta. Kada je izgrađena Hidroelektrana "Đerdap", sedamdesetih godina prošlog veka, ovoj gigantskoj životinji brana je sprečila put ka Beogradu. Tako je sećanje na rečnu grdosiju i prvoklasni kavijar sačuvala samo ova, starinska kafana i davne pripovesti i legende.
- Manje je poznato da je jedan od najvećih mudraca koje je iznedrila Srbija bio stalni gost ovog mesta - kažu naši domaćini.- To je bio veliki Mihailo Mika Alas, strastveni ribolovac i još veći naučnik.
Pre više od jednog veka legendarni Mika donosio bi svoju lovinu upravo pred "Zlatnu morunu". Kako kaže Smiljanić, ribolovac je svoj ulov delio gladnoj sirotinji, poštujući svoju veštinu, ali duboko razumevajući njihovu nesreću. Mnogi su u ono doba dolazili do obroka zato što je Mika bio široke ruke i dobre ribolovačke sreće.
KARAMBOL
UPRAVO zato je naše putešestvije po ovoj kafani začinjeno pogledom ka prošlosti. Stari bilijar ostao je da krasi jednu kafansku salu, a Smiljanić i Mitrović su se potrudili da potraže sto kakav su koristili gosti koji su posećivali "Zlatnu morunu" pre Prvog svetskog rata.
To je sto sa rupama na centralnom delu, zvali su ga i "karambol" i imao je sasvim drugačija pravila nego ona igra koju danas mnogi poznaju.
Sa zidova nas gledaju fotografije koje su prikupili pokušavajući da dočaraju i Principovo, a bogme i doba Mike Alasa. Zeleni venac bio je jedna od najznačajnijih tačaka grada, pijaca je ostala obeležje Beograda do danas, a nedaleko odatle bili su zabodeni prvi šipovi koji je trebalo da budu oslonac zgrade Narodnog pozorišta.
Potom su silne podzemne vode poremetile plan građevinara, pa je pozorište premešteno na potonji Pozorišni, a današnji Trg republike, a ovde je ostala strmoglava Kamenička da se spušta prema Savi, dok je Ulica kraljice Natalije, nekadašnja Narodnog fronta, u beogradskom žargonu prozivana i "Ulicom apsolutnih početnika" zbog blizine porodilišta.
Svašta pamti "Zlatna moruna". Od široke ruke Mike Alasa, do baruština na Zelenom vencu i zamišljenog Gavrila Principa pre nego što će iskoračiti u istoriju.
SAVRŠENI NAUČNIK
Mihailo Petrović Alas bio je vrstan naučnik, a u Muzeju nauke i tehnike čuva se njegov patent - hidrointegrator objavljen 1899. godine, a prikazan na 15. svetskoj izložbi u Parizu početkom 20. veka.
Alas je predstavljao Srbiju i dobio zlatnu medalju prikazavši prvi računar na vodu. Eksponat se čuva u ovom muzeju kao sastavni deo Festivala nauke i prikaz je Nemanje Đorđevića.
Istovremeno, ovde je prikazan i daljinar zemaljske artiljerije koji je naš naučnik patentirao zajedno sa generalom Miloradom Terzićem, 1910. godine.
ŠETNjA NA RUKAMA
FOTOGRAFIJE istaknute u kafani očigledan su znak poštovanja gradske prošlosti, koja je odvajkada bila burna. Ovog puta naši domaćini nam pokazuju dva dečaka koja hodaju na rukama, spretno kako to samo oni mogu, dok su druga dvojica "kafanskih heroja" ovekovečeni na "malo drugačiji" način.
Valjda se jedino ne menjaju stari gradski boemi i zaljubljenici u kapljicu. Prolaze decenije, za njima i vekovi, ali svako doba "uhvati" po neku fotografiju nalik ovoj, kada jedan od dva sagovornika klone, i spusti glavu na kafanski sto, nedovršenih misli, posvećen jedva dočekanom, čvrstom snu.
Beogradske priče: Uzori Bata i Dvornik
Sećanje na revijalnu štampu, komunalne probleme i estradu s početka sedamdesetih. U širokoj anketi pre 45 godina Beograđani se izjašnjavali o metrou, kukali na konduktere u javnom prevozu, Hoki pevao "Pijem da je zaboravim"...
SEDAMDESETE godine prošlog veka mnogi smatraju zlatnim periodom u istoriji Jugoslavije, i, po svemu sudeći su u pravu. To je bilo doba bez velikih privrednih turbulencija i stresova, mada je ekonomija samoupravljanja zagazila duboko među stranputice.
Istini za volju, mnogi stariji sugrađani se danas sa radošću sećaju tog doba, jer ni vremena koja su usledila ekonomski nisu pokazala ništa bolje perspektive, a u blagodetima potonje tranzicije "duboko uživamo" i danas.
Ovog puta prelistavamo "Novosti" iz 1971. godine, kao i list "Svet" koji je naša kuća izdavala kao nedeljni časopis. Interesovanja su bila šarolika, estrada bez silikona, a komunalni problemi često na sličan način nesavladivi i onda, baš kao i sada.
Ništa bez metroa
DEBATA oko toga da li Beogradu treba metro zahuktavala se iz sve snage, pa je naš list sproveo anketu među sugrađanima o ovoj važnoj gradskoj temi. U oktobru 1971. godine su ispitivači obišli 27.500 domaćinstava i na osnovu njihovog mišljenja vlasti su dobile uvid u stav stanovništva o ovom velikom saobraćajnom pitanju.
Najavljeno je i "da će kompjuteri srediti podatke i na osnovu njih odrediće da li je Beogradu potreban metro, nove saobraćajnice i linije GSP".
Rezultat je ostao poznat do danas.
Tozovac
Istovremeno, "Novosti" su pokrenule inicijativu za formiranje Muzeja voštanih figura, ali je javnost poklekla na izboru onih koji su zaslužili da budu ovekovečeni u vosku. Omladinski rukovodioci Beograda, poput Zlatana Peručića bili su protiv ove ideje, ali su omladinci glasali za videvši jednu modernu novotariju i svetski trend kao način afirmisanja domaćih velikana. Čak su i Zagrepčani bili oduševljeni, pa su ponudili i da pomognu ako treba, a njihov književnik Gustav Krklec pitao se u šali: "Zar već nemamo dovoljno voštanih figura!?"
Istina, zapelo je i oko toga koje to tačno velikane treba izabrati kao likove koji će biti uzori potomstvu, pa je projekat zaboravljen.
U tom trenutku izgradnja Instituta za majku i dete nije bila okončana već punu deceniju, i građani su oštro protestovali zbog odugovlačenja radova, dok su im nadležni obećavali da će izgradnja biti gotova naredne godine. Novinari pišu kako je tadašnji Institut za zaštitu narodnog podmlatka mogao da primi stotinak bolesnika, a potrebe nabujale prestonice bile su tri puta veće.
"Novosti" se tradicionalno vraćaju i na temu koja, izgleda, nikada neće biti dopričana, pa u oktobru 1971. godine pažljivo analiziraju strukturu zaposlenih konduktera u javnom gradskom prevozu.
- Među 1825 konduktera Gradskog saobraćajnog preduzeća ima obrazovanih mladih ljudi, ali i šizofreničara i psihopata - zaključuju "Novosti".
Hašim: "Pijem da je zaboravim"
Estrada vlada
POPULARNOST glumaca bila je ogromna, a estrada je, u najmanju ruku bila znatno više kultivisana u odnosu na pornografsku bizarnost današnjice.
Sigurno su među najpopularnijima bili Bata Živojinović i Boris Dvornik, u to vreme neprevaziđeni dvojac iz partizanskih, ali i mnogih drugih popularnih filmova i TV serija. List "Svet" bez dileme ih je stavljao na naslovnu stranu kao siguran mamac za čitalačku publiku.
Bard jugoslovenskog glumišta Ljuba Tadić bio je, baš kao i prethodna dvojica, duboko uvažen "od Vardara pa do Triglava", kako je pevala tadašnja patriotska kompozicija, a "narodnjačku" muzičku scenu već su duboko "začinili" Tozovac i njegova generacija.
Među popularne pevače izleteo je Hašim Kučuk Hoki, koji je spevao pesmu "Pijem da je zaboravim", koja je postala kafanska himna mnogih bircuza nekadašnje Jugoslavije.
"OBRAZ UZ OBRAZ"
Milena i Dragan
ESTRADOM sedamdesetih "harali" su Milena Dravić i Dragan Nikolić u popularnoj emisiji "Obraz uz obraz", radijsko novinarstvo dosezalo je vrhunac uz Dejana Đurovića, a glumci poput Vlastimira Đuze Stojiljkovića bili su podjednako dobro dočekani u svim medijima.
Slično je bilo i sa Minjom Subotom, dok je Lola Novaković bila "primadona" zabavne muzike.
Baršunasti glas Miće Orlovića bio je sinonim za perfektnu dikciju, ali i vrhunski profesionalizam. Mnoge dame su ga smatrale neprikosnovenim šarmerom.
Beogradske priče: Velika voda u srcu varoši
Od Mostara do Železničke stanice nekada se prostirala Bara Venecija. Potoci se slivali sa Terazija i sa Slavije duž Nemanjine ulice, a bujice često nadolazile trasom Mokroluške reke
RAZLIČITI vodotoci slivali su se ka desnoj savskoj obali sve do kraja 19. veka. Deo Beograda koji danas smatramo centralnom gradskom oblašću, od Mostara do Železničke stanice, u vreme naših predaka bio je prozvan Ciganske bare.
Različiti tokovi dopirali su dovde donoseći vodu sa Terazija, sa Slavije niz Nemanjinu ulicu, kao i Mokroluškom rekom.
Ime Ciganska bara Beograđani su nadenuli ovom delu grada po Romima koji su živeli u priobalju, lovili ribu i živeli sirotinjski.
ISKORAK ŽELEZNICE
POSLE Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija dobija važan međunarodni zadatak, da uvede železnicu, i taj posao je uneo mnoge novine u život prestonice. Napravljen je prvi čvrst most koji je prešao preko Save, to je bio Železnički most otvoren 1884, iste godine kada je završeno i zdanje Železničke stanice. Bio je popola vlasništvo Srbije i susedne Austrougarske, a spajao je Beograd i Zemun.
Da bi taj posao bio obavljen, oblast koju je pokrivala Ciganska bara morala je da bude nasuta. Ceo posao obavilo je jedno italijansko preduzeće, pa kako su čuli ovaj jezik sa obale Save, tako su Beograđani prekrstili ovo mesto u Bara Venecija.
Duž današnje trase auto-puta kroz Beograd, onim delom koji se danas zove Franše d'Eperea nekada je tekla Mokroluška reka. Proticala je dolinom zakriljenom Topčiderskim brdom, pored sadašnje Autokomande, pa zatim i Hitne pomoći, sve do Mostara.
Tu se vraćamo još jednoj beogradskoj nedoumici - po kome ili čemu Mostar nosi ime? Sugrađani koji ovaj deo grada prepoznaju po istoimenoj petlji, pomišljaju da je ona "krivac" za ovakvo ime, dok su neki skloni da naziv povežu sa gradom u Hercegovini.
Međutim, ni jedno ni drugo nije tačno, jer se nekada Mokroluška reka ulivala baš na ovom mestu u Savu. Stari hroničari pamtili su bujice koje su odnosile most koji je spajao ovaj deo sa Senjakom, i beležili su kako su skoro svake godine varošani morali nanovo da podižu drvenu ćupriju koju bi voda odnosila.
Pomalo u besu, pomalo jer im je bila muka od novog, sezonskog podizanja mosta na istom mestu, prozvali su ovo mesto Mostar.
Dugo su kasnije Beograđani ovo mesto pamtili i po istomenoj kafani.
PODZEMNI TOK
Nekada je niz Mokrolušku reku postojala i Jatagan mala, koja je bila poznata i kao najveće bespravno naselje u Beogradu s početka 20. veka.
Ta šarolika naseobina se od današnjeg Veterinarskog fakulteta spuštala naniže ka Autokomandi, i niz dolinu Mokroluške reke ka ušću u Savu.
Auto-put kroz Beograd, koji je pušten u saobraćaj 1970. godine konačno je "proterao" ovu reku u podzemlje. Taj vodotok i dalje postoji, ali je od tada nevidljiv za prolaznike, jer je kaptiran u armirano-betonsku građevinu koja se nalazi duboko ispod kolovoza. U podzemnom tunelu formata 5,5 puta 5,5 metara i danas teče reka koja je nekada bila glavni krivac za to što je Ciganska bara, a potom Bara Venecija, bile tako masovno leglo komaraca, da su ostali i zapisi kako je Beograd u 19. veku imao i slučajeve malarije.
MALI PIJAC
DUGO je kafanama grada odjekivala pesma "Beogradski Mali pijac potopila Sava". Kao i mnoge druge starinske kompozicije, i ova je u velikoj meri izobičajena, a ostala je kao sećanje na tržnicu koja se nalazila na mestu u okruženju današnjih Hotela "Bristol" i zdanja Beogradske zadruge.
Veliki pijac bio je na današnjem Studentskom trgu, a ovaj mali, neretko je bio "žrtva" izlivanja reke koja bi nadošla i natopila Baru Veneciju.
TURSKA OLUPINA
ISTORIČARI beleže i da je na ušću Mokroluške reke ostala "usidrena" jedna turska lađa.
Mr Gordana Karović iz Muzeja nauke i tehnike obeležila je sva mesta na kojima su potapani brodovi tokom istorije na beogradskoj akvatoriji, tako da je, među ostalima, markirala jedan turski brod koji su Karađorđevi ustanici potopili upravo na ušću Mokroluške reke u Savu.
Precizno, to se dogodilo 1806, na prostoru gde je sada velika petlja.
Beogradske priče: Čuvar dostojanstva varoških dama
Neobični Beograđani Vojislav Radivojević, frizer, vozač auto-trka i jedriličar. Prošlo je više od 40 godina od kada je dobio prvi pehar, bio je vicešampion sveta u pravljenju frizura
BEZMALO osam decenija jedna porodica neprekidno brine o frizurama beogradskih gospođa, pa je tako Vojislav Radivojević nasledio majku Bogdanku, koja je taj posao radila još za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, a njegova deca uveliko nastavljaju očevim stopama.
Ovog puta "Beogradske priče" počinju pripovedanje o tome kako se neki događaji neminovno, ciklično ponavljaju u ovom gradu.
Sudnji čas
- MAJKA mi je pričala da su gradske dame dolazile u salon za vreme Drugog svetskog rata, čak i u doba kada su bila česta bombardovanja, kako bi uredile frizuru - pripoveda nam Voja frizer, kako ga zovu sugrađani. - Nije to bila stvar prestiža niti bilo čega na to nalik. Htele su da budu dostojanstvene, i, kako su govorile, "ako nastupi sudnji čas da izgledaju kao prave dame".
Voja je slušao majčine priče, ali je bio ubeđen da je to samo bajkovita, poučna pripovest, sve dok nije dočekao i njen epilog. Došla je 1999. godina i novi rat.
- Za vreme jednog od mnogobrojnih zasipanja grada bombama, imao sam klijentkinju koju sam u tom trenutku fenirao - seća se Voja. - Eksplozija je bila dovoljno blizu da se veliko staklo izloga salona uvilo, praveći vrlo zlokoban huk, ali srećom nije puklo. Upitao sam je da li se plaši i treba li da prekinem, na šta je ponosno odgovorila: "Ako se vi ne plašite, ni mene nije strah!"
Tako svaki zanat u Beogradu ostavlja pečate koje je neko od predaka saopštio potomcima, a ovi su bivali osuđeni da i sami dožive istu lekciju.
Frizer Voja je tipičan predstavnik "neobičnih Beograđana" i po tome što je uspeo u svemu što je naumio, jer su uporni među nama upravo takvi. Prvo je, dabome, morao da izuči zanat.
- Moja porodica je zapamtila teška vremena, salon koji su moji roditelji otkupili nacionalizovan je samo nedelju dana pošto je postao naše vlasništvo. Majka se ipak obradovala kada sam rekao da neću da nastavljam školovanje, već ću da krenem na zanat. Bila je srećna jer ću da je nasledim, ali ja sam hteo nešto potpuno drugo. Mene su želje vukle među auto-mehaničare, jer sam bio opsednut automobilima.
Tada je došlo vreme za još jednu veliku životnu lekciju: Budi frizer, radi vredno i mnogo, i uštedećeš za "ta tvoja kola". Baš tako je i bilo.
Pariska slava
NAŠ sagovornik osvojio je sve nagrade koje su postojale u bivšoj Jugoslaviji, a "začinio" ih je titulom vicešampiona Evrope u Parizu.
Kod njega su dolazili svi iz elite ondašnje države, od manekenki Tamare Bakić, pa potom Vesne Mandić do Ljiljane Tice. Potom se ogledao praveći atraktivne frizure koje su umešno nosile "Lokice", Slađana Milošević i Zana Nimani, a potom i Lepa Brena.
Svoje dane je, kako je govorio, provodio u salonu, a noći u garaži, spremajući se za narednu trku. Opsesija "nacionalnom klasom" buktala je godinama u njemu. I danas uz veliko zadovoljstvo priča o "fićama" koji su tutnjali stazama na novobeogradskom Ušću.
- Zatim je svoje mesto u mom životu uzelo jedrenje, kao novi izazov. Sve je počelo tako što sam krajem sedamdesetih na Jadranu gledao jednog Nemca kako se zlopati pokušavajući da savlada dasku s jedrom. Uskoro sam ovladao tim sportom, ali sam prešao na mnogo veće, takmičarske jedrilice sa posadom, i uspeo da osvojim prestižnu Mrduljsku regatu u Splitu sa plovilom "Aligator". Hrvati su gotovo neprikosnoveni na svom terenu i imaju izuzetnu tradiciju, pa je uspeh bio tim veći.
Voja je obeležio brojne jubileje, prošlo je više od četiri decenije otkako je osvojio prvi pehar i gotovo osam od kada postoji salon u kojem je radila još njegova majka. Naš domaćin je promišljen, miran čovek. Kaže, nije uvek bilo lako živeti na način koji je izabrao.
- Punih deset godina bio sam jedini frizer Udruženja manekena. Kompletnu elitu tog posla činile su moje mušetrije. Dugo sam bio i jedini koji je pravio frizure gotovo celoj domaćoj estradi. Ali to ima visoku cenu. Stalno sam morao da se izvinjavam redovnim mušterijama, zato što je neka "zvezda" morala da uskoči na brzinu i preko reda. To je potrajalo gotovo 25 godina, a onda sam rekao sebi da mi takav stres više ne treba. Neke od estradnih dama su me napustile kada nisam mogao sve svoje obaveze i mušterije da podredim njima, a ja sam ih pustio da idu svojim putem, jer im je trebala neka nova "žrtva" nad kojom bi mogle da "caruju" u svom estradnom ushitu.
Tako nam je putovanje kroz gradsku istoriju pružilo priliku da u jednom salonu "dodirnemo" rat i estradu, "težinu" i "visinu", adrenalin auto-trka i talase koji prete jedriličarima, elitu i "obične smrtnike" i - sve to u jednoj biografiji.
HAREM
ZA našeg sagovornika porodica je svetinja i sve je podredio njoj. Kada se šali, ume da objasni zašto se opredelio da brine o ženskim, a ne o muškim frizurama.
- Šta će mi drugi muškarac u ovakvom haremu, a da nije frizer?
DAME ZRELOG DOBA
NA vratima salona ponekad se pojave i vremešne beogradske gospođe. Voja uživa kada ih njegovo delo učini zadovoljnim, pa žena za kojom su nekada uzdisali mnogi gradski mangupi izađe iz salona onim istim gracioznim korakom kojim je kročila u njega pre mnogo decenija. I - sa onim istim osmehom na licu.
Beogradske priče: Prestonica "u minijaturi"
Na razmeđu 19. i 20. veka glavni grad Srbije izgledao je potpuno drugačije nego danas. Prosečan životni vek u Beogradu 1900. iznosio je svega 31,7 godina, a muškarci su bili znatno brojniji od žena
Od palanke do metropole
BEOGRAD s kraja 19. i početkom 20. veka bio bi potpuno neprepoznatljiv današnjim stanovnicima glavnog grada. Mesto gde su živeli njihovi preci bila je omalena varoš koja je 1900. godine dostigla oko 69.000 stanovnika.
Sredinom 19. veka skromna populacija bila je još manja, pa se broj stanovnika 1863. godine, na primer, svodio na svega petnaestak hiljada ljudi.
O ovome smo razgovarali sa Đorđem Mamulom, mladim istoričarem koji je pažljivo skupljao i analizirao ove podatke, pogotovo se oslanjajući na statističke godišnjake Kraljevine Jugoslavije u periodu od 1900. do 1910. godine.
Manje žena
- S početka 20. veka broj stanovnika u gradu je rastao, ali su porodice, primorane da žive gradskim životom imale manji broj članova - objašnjava Mamula. - Veliki priliv sa svih strana napravio je šaroliki grad u kom su se mogli čuti razni naglasci, videti različiti ljudi i jesti jela poreklom sa drugačijih podneblja. Broj stanovnika se tokom 90 godina, od 1820. do 1910. povećao oko 20 puta, od svega 4.500 do 90.000.
U periodu od 1890. do 1900. godine, dakle tokom poslednje decenije 19. veka, samo trećina stanovnika prestonice bila je rođena u Beogradu, dok se za prvih pet godina 20. veka u varoš doselilo još oko 11.000 ljudi.
- Interesantan podatak iz tog doba je da je u gradu konstantno bilo više muškaraca nego žena - dodaje Mamula. - Godine 1900. odnos je bio 40.302 muškarca prema svega 29.467 žena. Taj odnos je bio sličan i prema podacima nastalim pet godina kasnije, kada je muškaraca bilo 46.089, a žena 34.658. Ova konstantna pojava objašnjava se većim prilivom muške radne snage, ali i velikom smrtnošću žena, pogotovo prilikom porođaja. Istovremeno, ovoj disproporciji doprinosio je i veći broj rođene muške dece. Izuzetak je bio samo 1907. godine, kada je u gradu rođeno 900 devojčica naspram 889 dečaka.
Stručno rečeno, porast stanovništva u to doba bio je moguć samo mehaničkim priraštajem, dakle naseljavanjem, jer je smrtnost bila velika i znatno je premašivala broj novorođenih.
- Velika smrtnost i kratak prosečni životni vek bili su stalna pojava u Beogradu na početku 20. veka. Tako je 1900. godine prosečna starost umrlih svega 31,74 godine. Godine 1907. stanje se neznatno popravilo na 32,98 godina.
Tako Mamula ističe podatke koji govore o brutalnoj težini života u Beogradu toga doba. Statistika kaže da je 1900. godine u gradu umrlo 1.669 osoba. Stuktura umrlih je gotovo zaprepašćujuća za današnje pojmove: 310 je bilo beba do jedne godine, 328 mladih od dve do 19, 415 stanovnika od 20 do 39, 351 stanovnik od 40 do 59 godina, a starijih od 60 godina bilo je najmanje - 265.
- Razlozi za toliko visoku stopu smrtnosti početkom 20. veka uglavnom su bili vezani za loše i negihijenske uslove života kao i neminovnost boravka u prenaseljenim stanovima. Svest o higijeni bila je vrlo niska. Velika smrtnost uzrokovana je zaraznim bolestima, pogotovo tuberkulozom koja je u to vreme u većini slučajeva imala fatalan ishod. Na kraju, značajan broj porodica imao je jedno ili dva deteta, a velika je bila smrtnost novorođenčadi na porođajima kao i u prvoj godini života.
Trećina iz prestonice
NEKE zanimljivosti posebno privlače pažlju, pa je tako Beograd imao veliki broj porodica bez dece ili sa malim brojem mališana.
- Popis iz 1900. godine pobrojao je 13.473 porodice u Beogradu, dok ih je pet godina kasnije bilo 14.790 - dodaje Mamula. - Zanimljivo je da je najveći broj porodica imao jedno, odnosno dva deteta. Promene su se odnosile na doseljavanje mladog stanovništva i sve teže uslove za osnivanje porodice.
Na početku 20. veka, 1900. godine, prema statističkim godišnjacima Kraljevine Srbije broj građana druge nacionalnosti iznosio je 13.475 ljudi. Kako u samom godišnjaku nije bila pomenuta precizna struktura, naš sagovornik se osvrnuo na popis iz 1889. godine, koji takođe slikovito govori o beogradskim "strancima".
Tamo nailazimo na podatak da je u gradu živelo 4.341 Nemac, Jevreja je bilo 2.599, a Mađara 1.008. Beogradskih Čeha bilo je 731, Italijana 263, a Hrvata 335. U Beogradu je 1889. godine živelo i 27 Engleza, 50 Bugara, 58 Slovaka, 59 Francuza i 96 Slovenaca, dok je Cincara bilo 184, Poljaka 178, Grka 225, a Rumuna 195.
- Početkom 20. veka su postojali krajevi gde su živele veće grupe pojedinih naroda - dodaje Mamula. - Tako su se Nemci uglavnom bavili modernim zanatima, poput tipografskog ili knjigovezačkog, i naseljavali su se na istočnom delu Vračara, a Česi su bili u okolini Cvetkove pijace. U centru su odranije živeli Grci, Jevreji, Turci i Cincari. Posle odlaska Turaka, Cincari se češće naseljavaju u Stari Zerek, odnosno Dubrovačku ulicu. To je bila raskrsnica Uzun-Mirkove i Kralja Petra sa okolinom, deo grada koji su umnogome već činili Jevreji, Grci i Cincari.
U to vreme ovaj deo grada nosio je ime "Zerek" što bi na turskom značilo "pogled". Možda je to danas neobično, ali sa današnjeg Studentskog trga nekada je pucao prelep pogled na Dunav i banatsku obalu, s obzirom na to da nije bilo današnjih velikih građevina, pa je vidik bio dalek i raskošan.
STRANCI
POČETKOM 20. veka stranci u Beogradu su u značajnoj meri bili pokretačka snaga koja je uticala na ubrzanu urbanizaciju grada. U velikoj meri su bili vezani za Srbiju, bili su dobrotvori i zadužbinari, a mnogi su učestvovali u oslobodilačkim ratovima 1912-1918.
- Izdvojićemo samo neke, poput cincarske porodice Nikole Antula, italijanske kamenoresce Bertoto, Delini koji su držali prve apoteke, Kidis je osavremenila obradu kože, Čehe Rosulek, potom Šondu, poznata prezimena Bajloni, Vajfert, Mekenzi, Jenko, Kon, Vinaver...
HLEB
SAKUPLjAJUĆI podatke, naš sagovornik se oslanjao na obimnu literaturu, pa tako pronalazi i podatak da se hleb na početku 20. veka u Beogradu pravio uglavnom kao somun, dakle ovalnog oblika.
Tek posle Prvog svetskog rata veknasti hleb je bio prihvaćen kao standardni. Mamula nalazi podatak Mate Miloševića koji je opisivao izvesnog Grubera i njegovu pekaru koja je još u to vreme pravila vekne hleba. Gruber je došao iz zemunskog Francestala i u Pop-Lukinoj ulici napravio najmoderniju pekaru onog doba.
Beogradske priče: Kibic fenster umesto španske serije
Ostaci nekih starih vremena i običaja sačuvani kao spomen na kućnim fasadama. Poseban prozor omogućavao je odličan pregled uličnih događaja i uvid u lokalna dešavanja
ISTUREN prozor na kućnoj fasadi na nemačkom se zvao kibic fenster i bio je veoma čest u Vojvodini, pa ga tako srećemo i u Zemunu, već u skladu s tradicijom ovog dela grada.
Nemački naziv bi mogao da bude preveden kao "prozor za posmatranje", a u suštini je omogućavao ženama i devojkama da se naslone na pendžer i da tako imaju "pregled situacije u sokaku".
Leti to ne bi bio problem, ali zimi, kada se na varoš obruše hladni vetrovi, stajanje na prozoru nije bilo nimalo prijatno. U to vreme neko se dosetio da napravi svojevrsnu zaštitu za posmatrača, tako da bi, sve tako nalakćena, žena mogla jasno da vidi kako se odvijaju događaji u njenoj ulici.
Zlobnici bi rekli kako je ovaj "patent" bio izuzetna starovremska zamena za španske serije, rijalitije i druge patološke potrebe da se precizno zaviri u tuđe živote, ali takva potreba je postojala i pre izuma televizije i sličnih supstituta koji bi seoskim ili varoškim tračarama dali mogućnost da se bave raznolikošću tuđih sudbina.
Drugi će reći kako su devojke mogle kroz ovakav prozor da vide momke koji bi se vrzmali tuda, baš kao i da budu viđene u ovakvom, istaknutom ambijentu, a da nisu izlazile preko kućnog praga.
Bilo kako bilo, kibic fensteri su tek ponegde sačuvani, a u Zemunu smo ih viđali na starim, dostojanstvenim kućama u Dubrovačkoj i Svetosavskoj ulici. Zemunci su tradicionalno vezani za svoju prošlost, pa je često ljubomorno čuvaju pred nemilosrdnim naletima raznih novotarija.
JASTUČE I KLUPICA
Stari Zemunci sećaju se i da su postojala "pomoćna" sredstava za kibicovanje sa ovih prozora, pa je tako često postojala klupica na koju bi kleknula žena koja gleda kroz prozor, da ne bi morala da stoji, a posebni jastučići bili su pravljeni tako da može da se nalakti na donji deo prozora, kako ne bi nažuljala laktove.
Beogradske priče: Oproštaj od velikog Đure Jakšića
Kako je Beograd tugovao za poetom i slikarom, koji je bio sahranjen na Starom tašmajdanskom groblju
KADA se Beograd opraštao od Đure Jakšića, 1878. godine, veliki pesnik i slikar sahranjen je na tadašnjem Starom groblju, koje se nalazilo na današnjem tašmajdanskom šetalištu.
Povorka onih koji su došli da se oproste od velikana, već je stigla do rake, a poslednji među njima još nisu ni krenuli od Đurine kuće u Skadarliji. Toliko je ondašnja varoš volela pesnika teške sudbe.
- Čelo povorke je već bilo na groblju, dok se narod još tiskao u Skadarliji, pred njegovom kućom - kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac. - Dirljiv govor je održao Gligorije Giga Geršić, koji je tada bio na čelu Velike škole.
Nekako je išlo jedno s drugim, da baš Geršić održi poslednje slovo, jer je ušao u istoriju kao boem, noćobdija, ali i maestralni intelektualac i pravnik.
Kako objašnjava naš sagovornik, Đura je bio satkan od emocija, pa su ljudi "kroz njega" lako ulazili u umetnost. Istina, ne bi njegov život bio baš toliko težak da nije istovremeno bio i poročan. Nalazili bi se tu ljudi koji su ga voleli, poput Stojana Novakovića i drugih koji su brinuli da Đura dosegne honorare za svoja dela, ali ih porodica često nije videla, jer su nepovratno odlazili u kafanski vir.
Tako je Đura poslednjih godina života bio zaposlen u Državnoj štampariji kao korektor.
U istoriju je ušao kao raskošno talentovan slikar, ali i poeta i pisac koji je duboko zašao u dušu svakog čoveka koji je umeo da ceni svoju otadžbinu.
