Националистичка тематика!

Није националистичка али је лепа...
Srdjan Radosavljevic
Srdjan Radosavljevic
Ali ti mene nisi videla dok sam glumio deda mraza u tržnom centru.
Video sam te kako si se predomislila i nisi ušla u restoran jer je moj motor bio parkiran ispred. Ali ti mene nisi videla dok sam vodio sastanak za skupljanje pomoći za nastradale od zemljotresa.
Video sam te kako si zatvorila prozor i vrtela glavom dok sam vozio pored. Ali ti mene nisi videla dok sam vozio iza tebe kad si izbacila opušak kroz prozor od auta.
Video sam te kako sikćeš na mene kad sam se nasmejao tvojoj deci. Ali ti mene nisi videla kad sam nosio igračke deci bez roditelja.
Video sam te dok si buljila u moju dugu kosu. Ali ti nisi videla mene i moje prijatelje kad smo odsekli kosu za perike deci na zračenju.
Video sam kad si kolutala očima na naše kožne jakne i rukavice. Ali ti nisi videla mene i moju braću kad smo ih davali onima koji nemaju ništa.
Video sam te kako gledaš užasnuta u moje tetovaže. Ali ti mene nisi videla kako plačem kad su se rodila moja deca ili kad sam ispisivao njihova imena na svom srcu.
Video sam te kad si menjala traku u žurbi. Ali ti mene nisi videla kad sam se vraćao kući i svojoj porodici.
Video sam te kad si se žalila što su naši motori bučni. Ali ti mene nisi videla dok si menjala CD i prešla u moju traku.
Video sam te dok si vikala na svoju decu u autu. Ali ti mene nisi videla dok sam mazio ručicu svoje kćerke jer je sedela bezbrižno iza mene.
Video sam te dok si čitala novine ili mapu i vozila putem. Ali ti mene nisi videla kad sam stisnuo nogu svoje žene jer je rekla da skrenem na sledećoj raskrsnici.
Video sam te dok si jurila putem po kiši. Ali ti mene nisi videla mokrog do gole kože jer sam dao sinu auto da izvede devojku.
Video sam te kad si prošla na žuto jer si htela da uštediš par minuta. Ali ti mene nisi videla kad sam skretao desno.
Video sam te kad si mi presekla put jer si htela da uđeš u moju traku. Ali ti mene nisi videla kad sam sleteo s puta.
Video sam te kako nestrpljivo čekaš da moji prijatelji prođu. Ali ti nisi videla mene. Nisam bio tu.
Video sam te kako se vraćaš kući svojoj porodici. Ali ti mene nisi videla. Jer sam poginuo kad si mi presekla put.
Ja sam samo bajker. Čovek sa porodicom i prijateljima. Ali ti mene nisi videla.
Pošalji ovo dalje u nadi da će ljudi razumeti bajkersku zajednicu. Nadam se da nikada nećeš izgubiti nekoga na dva tocka. Čak i ako nas ne voliš, ne poštuješ nas, poštuj naša prava da vozimo ono što volimo i pusti par sekundi da bi se uverio da ti nismo na "tvom" putu!

ДАНАС БИ ИМАЛИ 23 ГОДИНЕ: Никад им нећемо опростити трагичну смрт 12 бањалучких беба! (видео)
У ратно пролеће 1992 у бањалучком клиничком центру одиграла се права драма због недостатка кисеоника у породилишту јер су сви копнени и ваздушни путеви били блокирани.
На данашњи дан навршава се 23 године од смрти 12 беба које су рођене у бањалучком породилишту од 22. маја до 19. јуна 1992. године, а које су преминуле због забране Савета безбедности УН да се болници допреми кисеоник.
Подсетимо у касно пролеће 1992. године у бањалучком клиничком центру одиграла се права драма. У породилишту није било кисеоника, јер су сви копнени правци према Србији били затворени. Такође и ваздушни пут је био онемогућен, јер је тада Савет безбедности УН забрани летове над територијом Босне и Херцеговине.

Због недостатка кисеоника умрло је 12 беба, док је тринаеста беба Слађана Кобас умрла 13 година после овог стравичног догађаја, а преживела четрнаеста беба Марко Медаковић данас живи са тешким физичким и менатлним оштећењима.

Смрт 12 бањалучких беба био је повод за једну од највећих битка рата у БиХ “ Операцију Коридор” с којом су коридором живота повезани запад и исток Републике Српске.
Поводом ове трагедије у Бањалуци је подигнут Споменик 12 беба на Новом гробљу где че данас бити одржан парастос трагично настрадалим бебама, а код Спомен- обележја “ Живот” у центру Бањалуке биће положени венци.


Иначе пре две године у Бањалуци је био промовисан документарни филм “Дах живота”, који говори о трагичној смрти дванаест беба у бањалучком Клиничком центру ратне 1992.године.

Окупиране територије добијају нове граничне прелазе са Србијом и своје царинике

Окупиране територије – У Бриселу је, како је саопштила шиптарска влада, договорено да се између Србије и Космета отворе два нова гранична прелаза – „Капиа е Сфирцес“ између Каменице и Медвеђе и прелаз од Зубиног Потока према Новом Пазару.
Како је пренео приштински „Експрес“, отварање граничних прелаза “Капиа е Сфирцес“ максимално ће олакшати слободу кретања за Шиптаре из долине Прешева, а посебно оних из Медвеђе, јер ће се пут скратити за око 100 километара и преко овог прелаза на окупиране територије ће моћи да стигну путујући само 28 километара.
„Током лета и времена када су празници, овај нови гранични прелаз омогућиће албанској дијаспори још већи приступ према Косову“, рекла је Едита Тахири, која предводи приштинску делегацију на преговорима са Београдом у Бриселу.
Такође је постигнут договор за успостављање царинских званичника на граничном прелазу Мутиводе јер је то, како наводи “Експрес“ био захтев шиптарских становника општине Медвеђа.
“Експрес“ подсећа да је Европска комисија саопштила да су разговори о граничним прелазима у финалној фази “потписивања уговора са УНОПС-ом као имплементационом партнером и да ће се изградња објеката решити веома брзо“.
Буџет за изградњу сталних објеката ИБМ од Фонда ИПА за Космет и Србију је 21 милион евра, подсећа тај лист.
Шеф канцеларије владе Србије за Косово и Метохију Марко Ђурић изјавио је пре два дана у Бриселу да су разговори које је водио са приштинском делегацијом протекли у позитивном духу, али да супротна страна изјавама за медије не доприноси изградњи поверења.
Он је другог дана техничог дијалога о нормализацији односа Београда и Приштине рекао да је данас пре свега било речи о наплати осигурања за моторна возила на административној линији са окупираним територијама.
„Срби и Албанци на КиМ имају и право и потребу да административну линију својим возилима прелазе без наплате додатног осигурања и ми смо данас приступили разговорима у доброј вери да ће се то ускоро остварити“, саопштио је Ђурић новинарима.
Он је казао да су разговори били конструктивни, али да шиптарска страна након њих преко медија често шаље неистините и свађалачке поруке, навевши као пример изјаву Едите Тахири да ће окупиране територије међународни позивни број добити преко Аустрије.
Танјуг

Фијаско владине кампање: Хитно потребно 20 слушалаца на трибини за НАТО




Матурант которске Гимназије Вања Јотић огорчен је поступком управе школе и уредништва школског часописа „Ехо“ зато што су, како тврди, без његовог знања компјутерски измијенили фотографију објављену у посљедњем броју тог листа, а све због тога што је сликан са мајицом “Нисмо заборавили – НЕ У НАТО”.



Из руководства Гимназије Котор “Вијестима” је потврђено да је Јотићева фотографија ретуширана и да је са његове мајице, у графичком програму обраде фотографије прије њеног објављивања у школском часопису, „уклоњен спорни натпис и порука“. Директор Гимназије професор Божо Перовић истиче да, колико год му као просвјетном раднику било драго да има ученике спремне да слободно исказују своје мишљење, Статут те установе забрањује било какво политичко дјеловање у школи.

Истиче да, ако би школа као образовно-васпитна институција подржала објављивање било којег опредјељења које има политичке конотације, кршила би закон и сматрало би се да стоји на страни тог опредјељења.



Подсјећамо, Влада Црне Горе и њој блиске организације не презају ни од најгрубље злоупотребе ученичке популације за реализацију политичких циљева владајуће олигархије.

Тако Центар за демократску транзицију, организација блиска Влади Црне Горе, већ више времена реализује радионице за средњошколце на тему „ЕУ и НАТО“.



Пројекат се реализује уз подршку страних амбасада, њим је буде обухваћено више хиљада средњошколаца из различитих црногорских градова.

Радионице су, поред осталог, реализоване у Средњој економској школи „Мирко Вешовић“ у Подгорици, Гимназији „Петар Први Петровић Његош“у Даниловграду, „Средњој економско-угоститељској школа“ у Никшићу, гдје су матуранти, како је саопштено, имали прилику да „чују објективне информације“ о Европској унији и НАТО-у, као и путу Црне Горе ка чланству у овим организацијама.

Ово је само наставак тешких злоупотреба ученика и школских установа у политичке сврхе, а да од тога није поштеђени ни најмлађи, односно дјеца у вртићу, показале су недавне активности Црногорске културне мреже.

Та организација је отишла чак толико далеко да је и дјеци у јаслицама држала предавања о, како је наведено, црногорским државним симболима.

(ин4с.нет)

Мирослав Мика Микеревић,
српски Рамбо – сам против свих



Мирослав Мика Микеревић
Дервента је у првој половини 1992 године била под контролом хрватско-муслиманских јединица – ХВ из Хрватске и ХВО.
У окружењу хрватско-муслиманских снага се 10. априла 1992. године нашло и 38 српских војника у војном објекту ”Рабић” код Дервенте, а непријатељ је тражио њихову предају и предају објекта.Како је време пролазило опкољени војници су почели да верују у то да су жртвовани.Остали су и без хране.

Српска команда тада доноси одлуку да у акцију спашавања пошаље – једног човека.Мирослава Мику Микеревића.

Војни објекат ”Рабић”
Мика у цивилном оделу креће ка војном објекту а опкољени војници од команде добијају информацију о томе.

Ухапшен је пре него што је стигао до објекта али је успео да их убеди да је дошао као преговарач да наговори српске снаге да се предају.По договору, сутрадан ујутро у 8 сати требало је да се изврши примопредаја објекта.Опкољеним војницима је обећана пратња до Тромеђе удаљене десетак километара од Дервенте,а Мики именовање за заповедника хрватско-муслиманских снага из Бишње и Тетиме.

Одмах након уласка у објекат Мика је са опкољеним војницима уместо предаје почео израду плана за пробој.Пре поласка извршили су минирање објекта. Са собом су понели лично наоружање, десет сандука метака, 6 сандука бомби, 50 ручних ракетних бацача и другу опрему.

Отежавајућу околност би представљала месечина која би омогућила непријатељским снагама да их лакше примете.


Колона од 38 српских војника на челу са Мирославом Микеревићем кренула је у пробој око 3.30 сати.Након изласка из објекта кроз четири линије бодљикаве жице уследио је марш према територији коју су контролисале српске снаге који је трајао више од четири сата.На врх Дебеле обале су стигли око 8 сати, баш у време кад су их хрватско-муслиманске снаге очекивале на главној капији.
Стигли су у слободу.

Без мртвих, без рањених, без и једног испаљеног метка.

Од 26. априла 1992 године почело је заробљавање грађана српске националности који су затварани у зграду Дома ЈНА у Дервенти,у којој је у то време било седиште Војне полиције ХВО-а.Највећи број заробљеника премештен је у војни објекат ”Рабић”.

”Рабић”
О томе шта би чекало опкољене српске војнике у овом објекту да су у њему остали,можемо да закључимо из сведочења Владе Марковића, једног од заробљеника у овом логору:

”Једног дана у хангар логора Рабић донели су школску клупу. На њу смо морали да прислонимо три прста, а потом су следили Алмазови ударци палицом. Уживао је, хистерично и сулудо се смејући, слушајући како крцкају и пуцају наше кости, док смо ми падали у несвест! У ушима ми одзвањају његове злокобне и заглушујуће речи “да нам прсте ломи зато што се ми Срби не молимо као алахови и папини поданици”. ”

Алмаз Незировић
Након тога Дервенту је, као и највећи део Босанске Посавине заузела Војска републике Српске.

Мирослав Мика Микеревић је за овај чин одликован Медаљом мајора Милана Тепића.
Предао је своју душу Господу на Богојављење, 19. јануара 2014 године.Сахрањен је у селу Доња Лупљаница код Дервенте.

Вечан му спомен у Царству Небеском !

Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ

Србин је луд,Србин је проклет
Једном га убијеш,он хоће опет !
СЛАВА ОВИМ ХЕРОЈИМА !

Никола Врзић: Ево ко и колико плаћа Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Жене у Црном, Б92, ЦЕСИД, Пешчаник, Е-новине…

Може ли траг новца којим се финансира неколицина овдашњих невладиних организација да објасни њихов статус у српској јавности и друштву, без обзира на оно што те невладине организације учине тој јавности и том друштву?
Пише: Никола Врзић


Недодирљиве (Фото: Медија центар Београд)

У центру Београда, у Кнеза Милоша улици број 4, ниче споменик људским правима и демократији у Србији. Или је то споменик непроглашене окупације Србије? У сваком случају је то споменик бахатом и нетранспарентном располагању новцем и имовином грађанки и грађана Београда и Србије. Како су „Новости“ приметиле пре неколико дана, реч је о пословном простору површине 512 квадратних метара у срцу Београда, који је на неодређено време и без икакве накнаде Град Београд уступио на коришћење „Кући људских права и демократије“, организацији у којој је окупљено пет невладиних организација (Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Центар за практичну политику). Нетранспарентност сагледавамо у питању процедуре по којој им је уступљен овај простор (решењем бившег градоначелника Драгана Ђиласа, без икакве јавне расправе или претходног демократског процеса одлучивања) сагледавамо је у питању разлога због којих је изабрано баш ових пет организација цивилног друштва а не неке друге (Фонд за хуманитарно право, на пример, или Центар за очување наслеђа Косова и Метохије, или Асоцијација Рома, или „Звончица“ – удружење родитеља деце оболеле од малигних болести, или Цемтек – Центар за музику, театар и кинематографију, или Центар за бесплатну стерилизацију и превентивну бригу о псима и мачкама мешанцима, или…) то јест, да ли је и другим организацијама цивилног друштва Град понудио тај или неки други бесплатни простор, ту је онда и питање зашто би невладине организације биле привилеговане бесплатним пословним простором, за разлику од занатлија, кафеџија, трговаца… који закуп пословног простора плаћају дебело… Док се бахатост састоји у томе што се, уступањем пословног простора у Кнеза Милоша 4, Град одрекао прихода од, наводе „Новости“, „најмање 100.000 евра годишње“ који би свакако користили много већем броју грађанки и грађана Београда да су употребљени за, рецимо, обнову још неког дечјег обданишта, или школске фискултурне сале, или су могли да буду искоришћени за лечење неке болесне деце којој је помоћ неопходна…

Сребреничка подвала
Но Кнеза Милоша 4 је само материјална последица оне упитаности да ли та „Кућа људских права и демократије“, и све што она симболизује, представља споменик демократизацији или пак непроглашеној окупацији Србије? Ову је упитаност додатно појачао низ од неколико недавних догађаја без директне међусобне везе.

Најпре је једна од срећних добитница простора у Кнеза Милоша 4, прва дама Хелсиншког одбора у Србији, Соња Бисерко, пред Међународним судом правде у Хагу сведочила против Србије у спору који је пред овим судом повела Хрватска због наводног геноцида; иако је и сама Бисерко изјавила да је свесна да се „мој пристанак да сведочим у том процесу третира као издаја“, њено је сведочење против сопствене земље (добро, земље у којој живи) изазвало тек занемарљиву реакцију јавности. Потом су „Жене у црном“, а био је међу њима и понеки мушкарац, тик после обележавања 15-годишњице почетка НАТО агресије – 26. марта – на Тргу Републике организовале „мировну акцију ¸Памтимо злочине на Косову‘“, „а поводом 15 година од злочина почињених над албанским становништвом на Косову“; реакција јавности свела се углавном на Фејсбук коментар бившег телевизијског водитеља, који је због тога одмах приведен и провео је неколико дана у притвору, упоредо са њим је приведен и вођа покрета „Наши“ због објављивања на Интернету „списка 30 највећих србомрзаца и издајника међу јавним личностима“ чији је циљ „указивање јавности на све оне који у друштвено-културном простору Србије некажњено шире говор мржње према српском народу и чине тешка кривична дела дискриминације и ширења верске, националне и етничке мржње и нетрпељивости, а никада до сада нису изведени пред лице правде“, а уз све то су надлежни државни органи обавестили јавност да би и лајковање оваквих садржаја на интернету могло да се протумачи као кривично дело… И најзад, 9. априла, Министарство одбране Србије отказује промоцију књиге „Сребреничка подвала“, заказану месец дана раније за 10. април у Дому Војске Србије; до отказивања долази пошто је Фонд за хуманитарно право – на чијем је челу Наташу Кандић заменила Сандра Орловић – тог 9. априла издао саопштење у којем „захтева од Министра одбране Небојше Родића и Начелника Генералштаба Љубише Диковића да онемогуће одржавање овог скупа у просторијама државних институција“…

Па се, после ових случајева а они су тек део случаја у којем живимо и не знамо му лека, поставља оправдано питање узрока недодирљивости споменутих, и осталих њима сличних и блиских невладиних организација. Јесмо ли толико огуглали на оно што и сама Соња Бисерко доводи у везу са издајом? Да ли је ћутање јавности, поводом перформанса жена које су уцвељене само због злочина које су починили Срби, знак да је јавност схватила да је сваки злочин страшан само ако су га Срби починили? Или се то ћутање може схватити и као достојанствено игнорисање непристојне провокације? Што би и Соњу Бисерко, и жену у црном, Сташу Зајовић, и Наташу Кандић и Сандру Орловић…, претворило у ходајуће негације свега што о Србима тврде јер им Срби из дана у дан, толеришући чак и оне који их најстрашније вређају оптужбама да су геноцидни злочинци, масовни силоватељи и затуцани ксенофоби, доказују своју културу толерантности и домаћинске широкогрудости; ако је тако, само нека тако и остане.

Траг новца
Али не исцрпљује се објашњење нашег случаја само овим могућностима; како објаснити, на пример, ону очигледну узрочно-последичну везу између захтева ФХП-а и одговора Министарства одбране поводом књиге о Сребреници, или пак давање на бесплатно коришћење државне, народне имовине особи која ту исту државу и народ денунцира због (наводног) геноцида?

Новинари истраживачи у Сједињеним Америчким Државама и осталом развијеном западном свету имају једно златно правило: Follow the money. Прати ток новца. Испратимо ли ток новца којим се финансирају ове заступнице људских права и ексклузивне српске одговорности за злочине, долазимо до поприлично једноставног објашњења њихове моћи и недодирљивости пред којима салутирају и министар одбране и начелник Генералштаба онога што је преостало од српске војске. Свима су им, наиме, финансијери углавном исти, и углавном проистекли из безбедносно-политичких структура Сједињених Америчких Држава, што нас иначе баш чуди.

Фонд браће Рокфелер, на пример, поред осталих у Србији, финансира и Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Жене у црном, Центар за евроатлантске студије… ФХП је, тако, 5. јуна 2013. добио 17.000 долара, 18. октобра 2011. 180.000 долара, 18. јуна 2009. 75.000 долара, Центар за евроатлантске студије Јелене Милић 2. августа 2012. 45.000 долара и још 30.000 11. априла 2011, Хелсиншки комитет Соње Бисерко 75.000 долара 13. фебруара 2008, „Женама у црном“ је кроз Реконструкција женски фонд, чије су оснивачице, плаћено 30.000 долара 19. јула 2010, и пре тога 80.000 долара 9. марта 2006, а на листи плаћеника Фонда браће Рокфелер су и Независно удружење новинара Војводине, Иницијатива младих за људска права, Центар за регионализам, Београдски фонд за политичку изузетност… Иако није потребно посебно доказивати везу Рокфелера са вашингтонским естаблишментом, па и оним безбедносним, напоменимо да се међу руководиоцима овог фонда налази и Николас Бернс, некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију, трећерангирани у Стејт департменту између 2005. и 2008…

Институт за мир Сједињених Држава (United States Institute of Peace – USIP) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)“ и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, финансирао је Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко са 34.550 долара у фискалној години 2006. и 45.000 долара 2004, Фонд за хуманитарно право исте фискалне године са 40.000 долара, а финансирали су и Цесид, Б92…

Указали смо раније на везу USAID-а са америчким безбедносним структурама; укратко, USAID делује, стоји у његовим оснивачким актима, „на основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност“ у којем пак седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске… Осим што директно даје паре Фонду за хуманитарно право који заузврат даје инструкције српском министру одбране и начелнику Генералштаба који заузврат те инструкције испуњавају, USAID заједно са „Чарлс Стјуарт Мот“ фондацијом (и немачким Маршал фондом, такође из САД) учествује у формирању Балканског фонда за демократију (Иван Вејвода је био његов извршни директор) који финансира и Хелсиншки одбор за људска права и Центар за евроатлантске студије, док се споменути партнер USAID-а, „Чарлс Стјуарт Мот“ фондација, појављује као финансијер и Фонда за хуманитарно право и Жена у црном (50.000 долара, Годишњи извештај фондације за 2011. годину). „Жене у црном“ финансира и амбасада САД у Београду (пројекат: 2013/2014. Родна перспектива људске безбедности, у партнерству са Аутономним женским центром и АСТРА) а иста амбасада истовремено финансира и Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић – на пример, пројекат „Одговори на локалне, регионалне и глобалне безбедносне претње“ – и то у сарадњи са Балканским фондом за демократију, који пак заједно са НАТО одељењем за јавну дипломатију финансира ЦЕАС-ов пројекат „НАТО, Србија и Западни Балкан – Конференција о новом НАТО стратешком концепту“…

И зато ваљда и не треба да нас чуди што антиратне активисткиње и пацифисткиње из „Жена у црном“ наступају заједно са НАТО плаћеницом Јеленом Милић из ЦЕАС-а, рецимо, 4. октобра прошле године у „саопштењу Центра за евроатлантске студије и ¸Жена у црном‘“ под насловом „Заглушујућа тишина која пара уши“, или у заједничком протестном „Саопштењу поводом именовања Доминика Строс-Кана за економског саветника владе Србије“, или у саопштењу од 4. марта ове године „Соња Бисерко није сама“ поводом њеног сведочења против Србије, а у корист Хрватске…

Међу финансијерима ЦЕАС-а је и Национална задужбина за демократију (НЕД) – 38.000 долара 2013, 36.000 долара 2012… која пак финансира и Фонд за хуманитарно право (47.000 долара 2013, 45.000 2012.) али и „Пешчаник“, Е-новине, Јуком, Иницијативу младих за људска права (114.000 долара у 2012. години) Независно друштво новинара Војводине (скоро 100.000 долара само 2012.)… При чему треба имати у виду да се НЕД готово у потпуности финансира из буџета САД (буџетска линија Стејт департмента намењена USAID-у) и да се финансирање пројеката у иностранству обавља уз консултације са Стејт департментом; у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила – не наводи се прецизна функција – у Бироу за обавештајне послове и информације (The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR) „чија је примарна мисија“ – стоји на његовом званичном сајту – „да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД“, Бери Џексон који је био асистент председника САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност, Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

И тако даље, могло би се овако набрајати унедоглед. Све информације којима смо вас засули, од финансираних и финансирања до финансијера, иначе, потичу из јавних, званичних извора; и све што смо изнели представља само део укупне слике, будући да ни наше невладине организације, а ни њихови амерички финансијери, нису онолико транспарентни колико то од других захтевају. И још је мање транспарентан, премда се наслућује, посао који финансирани заузврат обављају за своје финансијере.

А одговор на дилему којом смо започели причу – какав нам то споменик ниче у Кнеза Милоша 4 – ваљда је сад потпуно јасан.

Никола Врзић – ПЕЧАТ