Nije suštinska stvar u tome da li smo mi kao pojedinci u pravu ili ne - sa sebičnom ambicijom da isteramo našu ličnu pravdu, već da zajednički razumemo šta je Božja promisao za čoveka i njegovo spasenje u današnjem vremenu.
Kada je u pitanju večera Gospodnja ili pričest - ona ima duboki duhovni smisao i može biti potpuna i duhovno delotvorna jedino ako je čovek prethodno ispunio uslove pod kojima može da dobije blagoslove koje uzimanje pričesti nosi sa sobom.
Ako čovek ove uslove nije ispunio - večera Gospodnja postaje čista forma, koja kako i biblija napominje - donosi prokletstvo.
"Jer ja primih od Gospoda šta vam i predadoh, da Gospod Isus onu noć u koju bivaše predan uze hleb.
I zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi; ovo činite meni za spomen.
Tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen.
Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.
Tako koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj.
Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije;
Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjeg.
Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dovoljno ih spavaju.
Jer kad bismo sebe rasuđivali, ne bismo osuđeni bili.
Ali kad smo suđeni, nakazuje nas Gospod, da se ne osudimo sa svetom.
Zato, braćo moja, kad se sastajete da jedete, iščekujte jedan drugog.
Ako li je ko gladan, neka jede kod kuće, da se na greh ne sastajete. A za ostalo urediću kad dođem" ( 1 Korinćanima 11. 20 - 34 )
Kao prvo, večera Gospodnja je čin koji može da ima stvarni smisao i preporađajuću delotvornu snagu samo za istinski obraćenog čoveka, koji se prethodno potpuno predao Bogu i krenuo putem posvećenja u zajednici sa Bogom iz trenutka u trenutak.
Da bi ovo shvatio i prihvatio - čovek mora da spozna šta znači pravo obraćenje i prava priroda posvećenja i promene koju Bog čini u nama
Mi ljudi nismo u mogućnosti da sami sebe promenimo i da živimo u skladu sa Božjom voljom, jer se rađamo grešni i u nama se bore različite strasti naše pale grešne prirode koju smo nasledili padom prvih ljudi Adama i Jeve.
Jedino Bog može da nas promeni delujući na nas i naše biće svojom preporađajućom silom Svetoga Duha - koji u nama obnavlja porušeni Božji lik, pod uslovom da ga primimo za spasitelja i dopustimo Duhu Svetome da nas promeni.
Zato nam je Bog dao svoju živu reč kroz koju se on obraća čoveku i kroz koju deluje sila Duha Svetoga i vodi čoveka ka Bogu, u čemu se ostvaruje i čovekovo obraćenje i proces posvećenja.
Ukratko, prava priroda obraćenja i posvećenja se sastoje u tome - da čovek čitanjem ili pak sliušanjem reči Božje biva Svetim Duhom osvedočen u svoju grešnost i da mu je potreban spasitelj.
Takav čovek koji se ne usprotivi ovoj sili osvedočenja biva pokrenut da učini konkretne korake ka Bogu i da u pokajničkoj molitvi prizna svoju nemoć da se sam izbori sa grehom i da traži silu da od tog trenutka živi jednim novim životom u zajednici sa Bogom.
U tom trenutku on možda oseća svu žestinu borbe sa starom grešnom prirodom, ali u skladu sa njegovom iskrenošću i ozbiljnošću namere a ne pokrenut trenutnim pobudama i osećanjima, daje mu se sila Svetoga Duha i Božansko prosvetljenje.
Drugim rečima - čovek biva u trenutku ispunjen silom Božjom koja u njemu proizvodi manifestacije istinskog oslobođenja koje čovek oseća u svakom deliću svoga bića, njegovo srce u trenutku biva omekšano i ispunjeno ljubavlju, radošću i nebeskim mirom i on u tim trenutcima možda i sa suzama zahvaljuje Bogu na njegovoj ljubavi.
Čovek koji doživi ovakvo iskustvo, on nastavlja dalje kroz život velikim koracima i novom silom koja je u njemu, svakoga dana rastući u veri čitanjem reči Božje i kroz molitvu, zahvaljivanjem i radom za druge.
Za ovakvog obraćenog Hrišćanina - večera Gospodnja ili pričest ima duboki duhovni smisao, jer ona nije samo trenutak kada se vernik na jedan poseban način priseća smrti Gospoda Isusa za ljudske grehe, već ga ona podseća i obnavlja njegov lični zavet koji je dao obrativši se Bogu i zakopavši starog čoveka krštenjem u vodeni grob a vaskrsnuvši sa Hristom u novom životu zajednice sa njim.
"Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se?
Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo.
Jer kad smo jednaki s Njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem;
Znajući ovo da se stari naš čovek razape s Njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu.
Jer koji umre oprosti se od greha.
A ako umresmo s Hristom, verujemo da ćemo i živeti s Njim,
Znajući da Hristos usta iz mrtvih, već više ne umire; smrt više neće ovladati njime.
Jer šta umre, grehu umre jedanput; a šta živi, Bogu živi.
Tako i vi, dakle, držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem.
Da ne caruje, dakle, greh u vašem smrtnom telu, da ga slušate u slastima njegovim;
Niti dajte udova svojih grehu za oružje nepravde; nego dajte sebe Bogu, kao koji ste živi iz mrtvih, i ude svoje Bogu za oružje pravde" ( Rimljanima 6. 3 - 13 )
U skladu sa ovim, istinski obraćen čovek koji je u stalnoj neprekidnoj zajednici sa Bogom, će znati kakva sama forma večere Gospodnje ili pričesti treba da bude a koju on treba da upražnjava, pa s time i kakvo vino ili hleb trebaju da budu na tom stolu ili u crkvi koja večeru ili pričest obavlja.
Ovo je bitno, jer Bog neće nikada čoveka navoditi da čini nešto što nije u skladu sa savešću koja je u čoveku a kojom rukovodi Sveti Duh.
Takođe, vrlo je bitno da čovek usvoji jedan osnovni princip, a to je - da za sve pita Gospoda, jer mi smo samo ljudi koji razmišljamo i donosimo zaključke na osnovu lične subjektivnosti, a jedino Gospod zna šta je za naše dobro i šta je ispravno a šta ne i on nam to objavljuje pod uslovom da ispunimo gore opisane uslove i da svakodnevno tražimo njegovo vodstvo u svom životu.
