Националистичка тематика!

БРАЋО СРБИ, ПОМАЖЕ БОГ: Отворено писмо команданта српских добровољаца у Новорусији


НОВОРУСИЈА – Никола Перовић, командант српских добровољаца у Новорусији и један од оснивача француско-српске добровољачке бригаде Јунајт Континентале, обратио се отвореним писмом српском народу у којем је изразио одушевљење одзивом Срба на његов позив на борбу у Новорусији и истакао важност борбе у Новорусији за судбину и будућност српске државе и српског народа.



Преносимо отворено писмо Перовића у целини:

Браћо Срби, помаже Бог!

Након мог позива за општу мобилизацију био сам стварно изненађен великим бројем порука које су ми стизале од моје браће из Србије са жељом да чистог срца и душе приступе бригади коју смо основали и пруже свој допринос у борби за слободу Новорусије и православног света.

Ја, Никола Перовић, командант српских добровољаца у Новорусији, иако имам само 25 година, успео сам да завредим поверење српског и руског народа.

Трудићу се да оправдам указано поверење и покажем да могу и умем да поведем наше Србе у заједничку борбу против америчког империјализма, који под паролама демократије окупира земље гејпарадама, развратом, неморалом, погрешним вредностима. Уверен сам да се српски народ неће одрећи своје традиције, историје и вере.

Живео сам у Француској и посматрао како пред стравичном америчком пропагандом, која је захватила Европу, људи губе душу и одричу се својих корена.

У овим тренуцима морамо бити опрезни пред новим подвалама, „обојеним револуцијама“ које се спремају у нашој Републици Српској, новим уценама и притисцима.

Због је тога је важно да српски народ схвати да се његови интреси и опстанак данас бране у Новорусији и да је важно да сви помогнемо наш братски руски народ и заједничким снагама покажемо Западу да не могу више да прекрајају границе, окупирају територије и поробљавају народ.

Дубоко верујем, да ћемо се сви који смо данас овде, у Новорусији, и сва наша браћа која ће нам се прикључивати у наредном периоду, вратити једном на наше Косово и Метохију и ослободити нашу колевку. Братски руски народ, који никада није напустио Србију, захвалан је за сву љубав, помоћ и подршку коју им пружамо у овом тренутку.

Сада је дошао тренутак да покажемо нашу снагу, јединство, вољу, слогу и веру! Да се одлучимо и определимо: лаж или истина, ропство или слобода, невера или вера, нестанак или вечност!

Живела Србија! Живела Русија! Живела Новорусија!

Извор: Правда

Овако се у Русији решава проблем педера.

Мало музике...


Србска омладина!

Момчило Гаврић, син Алимпија и Јелене, из села Трбушница код Лознице, рођен је првог маја 1906. године. У осмој години 1914. постао је каплар Дринске дивизије, са девет је прешао Албанију, са једанаест унапређен у чин поднаредника, са дванаест пробијао Солунски фронт и ослобађао Београд…

Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. С друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.

Леополд фон Берхтолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске.

Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.

Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. Момчилов отац Алимпије рекао му је да отрчи до суседног засеока и јави сестри Милосавки, која је тамо била удата, да се спреми за бежанију.

Док се он вратио аустроугарски војници су упали у двориште Гаврића и побили целу породицу. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара.


Каплар Гаврић рапортира мајору Туцовићу
Бежећи у дечјем страху од тог призора, наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића.

Момчило је Туцовићу испричао шта се десило. Стеван је постројио војнике и упитао: Ко се јавља да као добровољац са овим малим освети његову фамилију?

Без иједне речи искоракнуо је цео пук. Стеван је одредио једног старијег војника, Златиборца Милоша Мишовића. Сачекали су ноћ, узели торбу бомби и њима засули пијане аустроугарске војнике у дворишту Момчилове куће…


Момчило Гаврић 1914. године
Тако је осмогодишњи Момчило постао војник. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици и добио чин каплара. Прешао је Албанију и преживео тако што је дневно јео по једну сушену рибицу сарагу из венца које је добио код Скадарског језера.



Рањеник на Солунском фронту



Гаврић на школовању у Британији

У Грчкој је сачувана једна лепа и тужна фотографија дечака војника у новој униформи српске војске, то је портрет Момчила Гаврића како поносно позира испред неке тарабе на Крфу. Много година после он је испричао потресно сведочанство, свој први сан када су онако исцрпљени стигли на Крф…
„Сањао сам да сам на нашој ливади под Гучевом и да се играм са анђелима. Однекуд се појавила моја мајка Јелена са пуном корпом румених јабука и дели, мени и анђелима, те јабуке… После ми је било жао што сам се пробудио…“

На Солунском фронту Момчило је бринуо о двема мулама и снабдевао војнике, те је два пута рањаван. Војвода Живојин Мишић га је приликом једне инспекције затечен трагичном судбином и нестварном храброшћу детета, унапредио у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.

Послератне године је као ратно сироче провео у Енглеској где је, у Фабершему код Лондона, завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију, али пошто у регрутној комисији нису веровали његовој причи, поново је служио војску – као артиљерац.

На почетку Другог светског рата био је мобилисан, а чак је побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове, социјалистичке државе.

Графички радник Момчило Гаврић, тада отац двојице синова Бранислава и Александра, солунац, каплар и поднаредник Дринске дивизије, артиљерац Шестог артиљеријског пука, постао је тако ћутљив и тих човек. О себи је мало и ретко говорио. Чак и синовима.

Тек негде пред крај шездесетих огласио се у дневном листу Политика мајор Светислав Ћирић, командир Момчилове батерије, и питао: „Где је каплар Гаврић?“

Каплар Гаврић се јавио командиру Ћирићу, који му је све време, скоро 50 година, чувао Албанску споменицу, одликовања и поднаредничку плату претворену у златнике.


Момчило Гаврић са супругом и синовима
Животну причу каплара Момчила Гаврића није лако прихватити. Сувише је другачија, опомињућа, превише нестварна. Али, памтити је морамо. Да свој деци улазнице у свет одраслих не буду тако скупе као Момчилова.

Момчило Гаврић је умро у Београду 27. априла 1993. године и сахрањен је на Новом гробљу.

Приликом испраћаја генерел Милорад Прелевић рекао је реченицу у коју потпуно стаје његов животни пут: „Нема Србина у 20. веку који је тако скупо платио улазницу у свет одраслих као Момчило Гаврић.“

Срби помажите Србе!
РЕЧ-ДВЕ О НАМА

Мада постоје бројне хуманитарне организације и удружења, помоћ често не долази најугроженијим. Оптерећене непотребном администрацијом, недостатком информација, мноштвом посредника и спорим одлучивањем, њихова испорука стиже до крајњих корисника прекасно, или никако. Тужна је, срамотна, али истинита чињеница да широм света дневно умре од глади и неухрањености 18.000 деце. Ту, поред нас, слепих и глувих.

Глад је, на срећу, заобишла нашу отаџбину. Али, није неимаштина. Сведоци смо лоше демографске слике нашег народа, опадања наталитета, пораста броја нежења, абортуса, старења становништва, и генерално слабог економског статуса домаћинства широм Балкана.
Бела куга је озбиљно запретила, просечан брачни пар је "пао" на једно дете. Због негативне стопе наталитета годишње у Србији нестане град од 30.000 становника! Аналитичари упозоравају да ће већ половином овог века Срби постати мањина у матичној држави уколико се народ, појединци и власт ОДМАХ не пробуде из безнађа у коме се налазе! Сутра ће већ бити касно!
На другој страни, оно о чему се недовољно говори, породице са више деце муку муче, живећи у оскудици. Окупиране тек пуким преживљавањем, стидљиве су у својим захтевима за остваривање права која им припадају. Њихове животне приче, страхови и проблеми су идентични, али скоро невидљиви и нечујни да би скренули пажњу шире јавности, медија, па и државе.
Зато је крајем 2005. године рођена идеја о хуманитарној организацији СРБИ ЗА СРБЕ. Окосницу ове организације чине млади и енергични људи, окупљени заједничком визијом помоћи онима који су благословени бројним потомством, свесних да сваком ко не живи у материјалном изобиљу и мала помоћ значи пуно. Налазимо се већином у дијаспори, далеко од домовине физички, али не и срцем. Окупила нас је хумана идеја да богоугодним делом помогнемо најугроженијем делу српске нације. Искрене намере, жеља и вера у оно што смо наумили урадити превазишла је сумње међу нама, а географска раздаљина не представља тешкоћу да будемо у свакодневном контакту и договору.
Ово је уводна прича о групи младих ентузијаста расутих по свету, који су поред властитих обавеза успели крајем 2005. године покренути Хуманитарну организацију СРБИ ЗА СРБЕ, неполитичку, непрофитну, невладину и потпуно јавну. Спремну да се суочи са тенденцијом тихог изумирања Срба у отаџбини, и да помогне сваку српску породицу са ПЕТОРО и више деце на просторима бивше Југославије. Речју и делом.
Ми поклањамо време, труд, наду и новац многочаним домаћинствима којима су људска реч, братска солидарност, и помоћ преко потребни. Боримо се да наша младост не расте неухрањена, усамљена, голотрба и босонога, док туристи са Запада путују на месец!
СРБИ ЗА СРБЕ настоје покренути успавану енергију српске дијаспоре која би минималним, али редовним месечним уплатама ојачала наш народ, а изнад свега помогла српској деци да будућност не траже ван својих вековних огњишта. Потенцијал Срба у расејању је огроман и са малим, али редовним појединачним донацијама били би у стању да брзо решимо виталне проблеме оних који немају довољно материјалних средстава за живот!
Прикупљеним новцем до сада смо донирали преко 370 вишечланих породица, а у току је разматрање нових које би обухватили програмом помоћи. То није наизглед много, али тих 370 породица броји преко 1.500 деце!
Поуздана, транспарентна добротворна организација
Транспарентност и добровољност рада у организацији СРБИ ЗА СРБЕ је оно на чему инсистирамо и за шта се залажемо! Чињеница да сваки прикупљени евро (долар) презентујемо јавно на сајту је веома битна ради стицања поверења у наш рад. Поред тога, уплатнице сваке уручене помоћи скенирамо и постављамо на сајт и у архиву, коју можете у сваком тренутку прелистати. Месечни извештаји, листа донатора, увид у стање новца на рачуну, као и проток новца су свакодневно доступни свим нашим члановима, донаторима, пријатељима и виртуелним посетиоцима.
Надамо се и верујемо, да и у вама постоји зрно доброчинства и да ћете нам се придружити у борби против сиромаштва. Свака донација је добродошла, без обзира на износ.

Боже благослови и сачувај све вишечлане српске породице и наше донаторе који учествују у племенитој борби да вратимо осмех на дечија лица.
ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!
ХУМАНИТАРНА ОРГАНИЗАЦИЈА СРБИ ЗА СРБЕ

Од пруског водника до српског генерала


Лужички Србин Паул Штурм, водник па потпоручник из француско-пруског рата (1870–1871), дошао је, са братом Еугеном, у Кнежевину Србију, почетком осамдедесетих година 19. века, да војна знања пренесе питомцима Артиљеријске школе (претеча српске Војне академије).

Србија је младог пруског официра (рођен је у Герлицу 1848. године) дочекла отвореног срца, а он је у њој нашао нову домовину. Године 1881. примио је православну веру и променио име у Павле Јуришић, а презиме Штурм задржао као надимак. За крсну славу изабрао је Светог Саву.

У првом српско-турском рату (1876–1877) учествовао је као добровољац, а у другом (1877–1878) већ је командовао пуком, да би у потоњим годинама добијао све значајнија командна задужења као један од најспособнијих српских официра.

Учествовао је и у бици на Сливници у српско-бугарском рату (1885). После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Са некадашњим саборцима из Пруске, али и ратним противницима, срешће се поново у првим годинама двадесетог века – у новим улогама.

Јуришић ће постати пријатељ и ађутант краља Петра I Карађорђевића, против кога се борио у француско-пруском рату, у коме је будући српски краљ, под именом Петар Мркоњић, као добровољац носио француску униформу.

Први светски рат Јуришић је дочекао на челу Треће армије српске војске, која је спречила продор аустроугарских трупа у Србију – чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици. Као командант Треће армије учествовао је у операцијама српске војске током јесени 1914. године, чија је последица била величанствена победа у Колубарској бици.

Наредне, 1915. године српски генерал ће се поново срести и са саборцем из француско-пруског рата и познаником из кадетских дана у војној академији у Вроцлаву – немачким фелдмаршалом Аугустом Макензеном. Овог пута као противником на бојном пољу.

Током здруженог напада на Краљевину Србију 1915. године у коме су учествовале Аустроугарска, Немачка и Бугарска, трупе под Јуришићевом командом пружале су одлучан отпор Једанаестој немачкој армији спречавајући њен продор ка Моравској долини и опкољавање српске војске.

Јуришић се потом и сам повукао пред немачким трупама и прошао албанску голготу, али је и дочекао да на крају рата Макензена види као ратног заробљеника у Футогу.

После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији да би се почетком 1917. преко Јапана вратио у Солун.

Пред краја рата, у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност, постао је канцелар Краљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова.

Павле Јуришић је преминуо у Београду 14. јануара 1922. године и сахрањен је на Новом гробљу.

Међу историчарима има и мишљења да је Јуришић незаслужено остао без унапређења у чин војводе.

Име српског генерала овековечено је и у песми „Развило се равно поље прилепско“ коју је у Првом балканском рату испевао Беган Цицварић посветивши је Шестом пуку Дринске дивизије и њеном команданту Павлу Јуришићу Штурму.

Извор: РТС

Свака ти Његошева!

Победа над хашком тиранијом


Све родољубиве Србе, засигурно је обрадовала вест о повратку Војислава Шешеља у Србију, који је већ скоро дванаест година противправно лишен слободе и налази се у заточеништву Хашког квазисуда. Не улазећи овом приликом у историјат и ефекат Шешељевог политичког ангажмана и његових идеолошких назора, који са становишта нашег Покрета представљају сложену ствар са позитивним и негативним чиниоцима, оно што је несумњиво то је Шешељев тријумф над овом србождерском карикатуром права и правде. Јер Шешељев наступ у Хагу, његова истрајност (упркос тровању и мучењу) и супериорна аргументација по питању ратних дешавања деведесетих, значајан су ударац машинерији антисрбске пропаганде која србском народу настоји да припише геноцидне карактеристике.

Лицемерни Хашки квазисуд, који је одговоран за скандалозне пресуде Србима, али и за смрт и разбољевање читавог низа србских заточеника, изазвао је и тешку болест Војислава Шешеља. Сада је такво стање овог србског сужња искористио као повод за његово пуштање на слободу, иако је свима јасно да хашки џелати немају ни трунке људскости и саосећања за било чију тегобу, тако да тај званичан разлог за ову одлуку, који антисрбски суд у Хагу истиче, дефинитивно није пресудно утицао на њено доношење. Јер хашки зликовци такође немају ни било какву независност при доношењу одлука, већ су потпуно потчињени својим налогодавцима из Вашингтона и Брисела. Ови су, пак, највероватније схватили да ће пуштање Војислава Шешеља имати ефекат опомињуће поруке за издајнички Вучићев режим који повремено умишља да може понекад, из пропагандно-популистичких разлога, самостално донети неку одлуку, мимо својих западних ментора.

Ипак, таква евентуална чињеница не умањује значај Шешељевог хашког тријумфа. Јер ако и јесте по среди тактичка калкулација Вашингтона и Брисела, њихова рачуница је таква да Шешељевим повратком, иако ће у извесној мери порасти анти-ЕУ распложење у србском народу, опште прилике се неће тако драстично променити да би скренуле Србију са погубног евроатлантског колосека. Време ће показати како ће се ствари одвијати, али оно што знамо јесте да за препород Србства нису довољна периодична одушевљења, која бљесну и брзо спласну, већ континуирано стварање духовних и идеолошкох предпоставки за србску националну револуцију.

У сваком случају, уз молитвену жељу за његовим што бржим оздрављењем, поздрављамо повратак Војислава Шешеља у отаџбину и изражавамо поштовање спрам његове велике победе над хашком тиранијом.

Србска акција!