UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.545
Sedamnaest mostova u gradu bez reke
Politika
Preko potoka Mesić, koji prolazi kroz ceo Vršac, još pre više vekova sagrađeno 17 mostova, koji predstavljaju istoriju i ukras grada
Mostovi građeni za fijakere (Foto J. Danilović)
Vršac – Retki su gradovi koji, kao Vršac, imaju toliko mostova, i to iznad – potoka. Ravno sedamnaest ćuprija, sagrađeno je duž korita Mesića, potočića koji oko četiri kilometra vijuga kroz grad. Potok izvire podno Vršačkih planina i u ovu varoš ulazi na jugoistočnoj strani, a iz nje izlazi na severozapadnoj strani, nakon meandriranja duž ulica, kroz bašte i gradska dvorišta.
Vrščane ponekad „prodrma” tuga što nemaju pravu reku, ali se ubrzo smire kad se sete da bi takvom vodotoku morali mnogo više pažnje da poklone.
Sadašnji su mostovi, mada je među njima nekoliko pravih arhitektonskih lepotana, prilično zapušteni. I pored toga, uspešno odolevaju – „zaštiti države”.
Poslednji radovi na njima obavljeni su krajem prošlog veka, a čišćenje korita Mesića od raznih šerpi, mašina za rublje i frižidera, „smederevaca”, školjki automobila, prašumskog rastinja... obavljeno je, kako-tako, pre devet godina. Odmah posle toga, kao što se i pretpostavilo, iznova je počelo punjenje korita novim smećem, čiji je sadržaj u skladu sa promenom standarda građana. To je bilo i očekivano, jer nije bilo kontrole ponašanja nesavesnih.
Svi se slažu da je neophodno više vlasti i na ovom vodotoku.
Mesić je „pripitomljen” tek 1975. godine. Te godine je, na ulazu u grad, posle katastrofalne poplave godinu ranije, iskopano veliko akumulaciono jezero sa betonskom prelivnom branom. Prilikom iole obilnijih kiša, ili naglog topljenja snega na Vršačkim planinama, ovaj potok je do pre četiri decenije toliko bujao da je plavio gradske ulice, bašte, kuće..., a ugrožavao je i rušio i mostove.
Najlepši vršački most je kod Male crkve (Foto J. Danilović)
Neimarski poduhvat Vrščana mogao bi da posluži i drugima kao primer, naročito posle ovogodišnjih katastrofalnih poplava u našoj zemlji.
Za mostove kao plodove ljudskog uma, vezane su mnogo uspomene Vrščana. Projektanti i neimari namenili su ćuprije za prelaženje pešaka, paorskih zaprega ili paradnih fijakera. Pre dva i više vekova, kada su vršački mostovi podizani, nije se pretpostavljalo da će biti korišćeni i za vožnju automobila i autobusa, a još manje da će čovek i šleperom hteti da pređe na drugu stranu. Zbog nedovoljne širine za mimoilaženje dva vozila, ispred nekih od ovih ćuprija, postavljeni su saobraćajni znaci za davanje prvenstva jednom smeru.
Uopšte, cela vršačka varoš je građena za pešake i fijakere.
Graditelji ni sanjali nisu da će mostovima, posebno u delu Vršca poznatom po imenu „srpski kraj” ili „paorski kraj”, biti potrebna širina i za kombajne, koje vlasnici moraju zaobilazno da dovezu do kuće.
– Po lepoti se izdvaja most kod Male crkve, koji spaja glavnu vršačku ulicu sa dva imena, Dvorska i Drugog oktobra, preko potoka Mesić. Ovaj most ima karakteristike secesije, i podignut je krajem 19. veka. Takođe stilski vredan most je i u Zmaj-Jovinoj ulici, na kome je čelična tabla sa 1882. kao godinom njegove izgradnje – kaže za „Politiku” arhitekta Snežana Večanski, iz regionalnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Most u Zmaj-Jovinoj traje od 1882. godine (Foto J. Danilović)
Oba pomenuta mosta vape za restauratorskom rukom. Kad god je do sada ovo pitanje potezano – „nikada nije bilo novca”, a istovremeno su beležena i nepromišljena ulaganja, bacanje para, u drugim oblastima. Restauriranje makar dva mosta, kod Male crkve i u Zmaj-Jovinoj ulici, bilo bi istovremeno i ulaganje u turizam, jer je reč o glavnim vršačkim saobraćajnim arterijama, u kojima bi ova dva dragulja bila i prava atrakcija, koja bi svedočila o ozbiljnosti mnogo puta izrečene namere Vrščana da od svog viševekovnog grada stvore važno turističko mesto.
Teško je shvatiti da je za ove arhitektonske i istorijske vrednosti, važnih simbola varoši i raskoši tadašnjeg građanskog društva, još pre vek i po bilo dovoljno para, a da sada nema ni za njihovo održavanje.
Svi naši sagovornici se slažu da su „mostovi neimarska dela kojima se ljudi najviše dive i kojima su najprivrženiji, za koje ih vezuju uspomene, emocionalni naboj, o kojima su spevane pesme i napisani romani”. Mostovi su, ne samo vršački, i likovnim i filmskim umetnicima poslužili kao inspiracija.
Politika
Preko potoka Mesić, koji prolazi kroz ceo Vršac, još pre više vekova sagrađeno 17 mostova, koji predstavljaju istoriju i ukras grada
Mostovi građeni za fijakere (Foto J. Danilović)
Vršac – Retki su gradovi koji, kao Vršac, imaju toliko mostova, i to iznad – potoka. Ravno sedamnaest ćuprija, sagrađeno je duž korita Mesića, potočića koji oko četiri kilometra vijuga kroz grad. Potok izvire podno Vršačkih planina i u ovu varoš ulazi na jugoistočnoj strani, a iz nje izlazi na severozapadnoj strani, nakon meandriranja duž ulica, kroz bašte i gradska dvorišta.
Vrščane ponekad „prodrma” tuga što nemaju pravu reku, ali se ubrzo smire kad se sete da bi takvom vodotoku morali mnogo više pažnje da poklone.
Sadašnji su mostovi, mada je među njima nekoliko pravih arhitektonskih lepotana, prilično zapušteni. I pored toga, uspešno odolevaju – „zaštiti države”.
Poslednji radovi na njima obavljeni su krajem prošlog veka, a čišćenje korita Mesića od raznih šerpi, mašina za rublje i frižidera, „smederevaca”, školjki automobila, prašumskog rastinja... obavljeno je, kako-tako, pre devet godina. Odmah posle toga, kao što se i pretpostavilo, iznova je počelo punjenje korita novim smećem, čiji je sadržaj u skladu sa promenom standarda građana. To je bilo i očekivano, jer nije bilo kontrole ponašanja nesavesnih.
Svi se slažu da je neophodno više vlasti i na ovom vodotoku.
Mesić je „pripitomljen” tek 1975. godine. Te godine je, na ulazu u grad, posle katastrofalne poplave godinu ranije, iskopano veliko akumulaciono jezero sa betonskom prelivnom branom. Prilikom iole obilnijih kiša, ili naglog topljenja snega na Vršačkim planinama, ovaj potok je do pre četiri decenije toliko bujao da je plavio gradske ulice, bašte, kuće..., a ugrožavao je i rušio i mostove.
Najlepši vršački most je kod Male crkve (Foto J. Danilović)
Neimarski poduhvat Vrščana mogao bi da posluži i drugima kao primer, naročito posle ovogodišnjih katastrofalnih poplava u našoj zemlji.
Za mostove kao plodove ljudskog uma, vezane su mnogo uspomene Vrščana. Projektanti i neimari namenili su ćuprije za prelaženje pešaka, paorskih zaprega ili paradnih fijakera. Pre dva i više vekova, kada su vršački mostovi podizani, nije se pretpostavljalo da će biti korišćeni i za vožnju automobila i autobusa, a još manje da će čovek i šleperom hteti da pređe na drugu stranu. Zbog nedovoljne širine za mimoilaženje dva vozila, ispred nekih od ovih ćuprija, postavljeni su saobraćajni znaci za davanje prvenstva jednom smeru.
Uopšte, cela vršačka varoš je građena za pešake i fijakere.
Graditelji ni sanjali nisu da će mostovima, posebno u delu Vršca poznatom po imenu „srpski kraj” ili „paorski kraj”, biti potrebna širina i za kombajne, koje vlasnici moraju zaobilazno da dovezu do kuće.
– Po lepoti se izdvaja most kod Male crkve, koji spaja glavnu vršačku ulicu sa dva imena, Dvorska i Drugog oktobra, preko potoka Mesić. Ovaj most ima karakteristike secesije, i podignut je krajem 19. veka. Takođe stilski vredan most je i u Zmaj-Jovinoj ulici, na kome je čelična tabla sa 1882. kao godinom njegove izgradnje – kaže za „Politiku” arhitekta Snežana Večanski, iz regionalnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Most u Zmaj-Jovinoj traje od 1882. godine (Foto J. Danilović)
Oba pomenuta mosta vape za restauratorskom rukom. Kad god je do sada ovo pitanje potezano – „nikada nije bilo novca”, a istovremeno su beležena i nepromišljena ulaganja, bacanje para, u drugim oblastima. Restauriranje makar dva mosta, kod Male crkve i u Zmaj-Jovinoj ulici, bilo bi istovremeno i ulaganje u turizam, jer je reč o glavnim vršačkim saobraćajnim arterijama, u kojima bi ova dva dragulja bila i prava atrakcija, koja bi svedočila o ozbiljnosti mnogo puta izrečene namere Vrščana da od svog viševekovnog grada stvore važno turističko mesto.
Teško je shvatiti da je za ove arhitektonske i istorijske vrednosti, važnih simbola varoši i raskoši tadašnjeg građanskog društva, još pre vek i po bilo dovoljno para, a da sada nema ni za njihovo održavanje.
Svi naši sagovornici se slažu da su „mostovi neimarska dela kojima se ljudi najviše dive i kojima su najprivrženiji, za koje ih vezuju uspomene, emocionalni naboj, o kojima su spevane pesme i napisani romani”. Mostovi su, ne samo vršački, i likovnim i filmskim umetnicima poslužili kao inspiracija.