Pegla

Istorijat i Upotreba

Pegla je kućni aparat u domaćinstvu koji služi za peglanje, odnosno ispravljanje odeće koja se posle pranja izgužva. Sastoji se od glatke, prethodno zagrejane površine kojom se pegla i rukohvata.



Ranije su pegle bile od teškog metala (bronze) sa drvenom drškom i u njih se stavljao žar. Kasnije su pravljene električne pegle sa običnim metalom da bi danas električne pegle imale dodatak za paru i oblogu od teflona.

Pre peglanja veša, ako se isti presušio, dobro je navlažiti ga ("nafajtati") da bi se lakše peglao.

Treba paziti na propisanu temperaturu jer naročito sintetika i vuna mogu biti oštećeni previsokom temperaturom.

Takođe, treba se čuvati opekotina.

Za peglanje se najčeše koristi daska za peglanje ali može i bilo koja druga ravna površina prekrivena ćebetom ili nekom drugom tkaninom.

Za peglanje štofova koristi se i vlažna krpa koja se stavlja preko predmeta koji se pegla da se isti ne bi isvetlao.

Današnje pegle rade na struju, ali tokom istorije bilo je različitih modela sprava za peglanje veša.

Roljka, Pegla na ugalj i Pegla na zemni gas

Roljka se koristila u Vojvodini. Donji deo je bio drveni sto dimenzija približno 1 x 3 metra. Na stolu su se nalazile dve velike drvene oklagije (prečnika oko 15 cm) na koje bi se namotavao veš. Na to bi dolazio drveni sanduk napunjen kamenjem koji bi se stavio na dve oklagije sa vešom. Dve osobe su „rolale“ veš tako što bi sanduk vukle preko valjkova koji bi se kotrljali. Na kraju posle 10-20 „rolanja“ jedna osoba bi povukla sanduk ka sebi i sistemom „vage“ oslobodila jednu od oklagija. Druga osoba bi skinula veš i savila nov za rolanje. Rezultati su bili izvanredni.



Pegla na ugalj (ili ćumur)je iznad ploče za peglanje imala prostor u koji bi se stavljao žar. Pegla bi se s vremena na vreme raspaljivala tako što bi peglerka mlatila rukom da vazduh uđe u kućište i raspali poluugasli žar. Ugljen-monoksid kao posledica ovakvog peglanja je redovno izazivao glavobolju.

U velikom evropskim metropolama, gde je davno uveden zemni gas (npr. Budimpešta) gumeno crevo koje dovodi gas na šporet bi se skinulo, zapalio plamen i koristile bi se po dve pegle za peglanje. Jednom bi se peglalo a druga bi se grejala. Kada se prva pegla ohladi, onda bi se uzimala druga pegla.

Valjci i Prese

Danas postoje obične pegle na struju koje imaju pored navedenih delova gajtan sa utičnicom u regulator temperature. Ali postoje i pegle na paru u koje se povremeno sipa voda. Postoje i bezgajtanske pegle tj. pegla nema gajtan a zagrevanje se vrši kada se pegla spusti na posebno ležište gde se priključi pod napon.



Prese za peglanje se koriste u fabrikama i radnjama za hemijsko čišćenje. Ovde se jednostavno velika zagrejana ploča spušta pod povećanim pristiskom na predmet koji se pegla. Koristi se i vodena para za omekšanje materijala. Postoji varijanta i za kućnu upotrebu (na slici)


Valjci za peglanje su sprave koje imaju valjak koji se okreće i oblikovanu ploču koja se spušta na valjak u pokretu. Ploča se naravno greje na isti način kao i pegla. Pokretanje valjka i spuštanje ploče na predmet koji se pegla se postiže nožnom pedalom. Ovaj način peglanja je vrlo efikasan kad su u pitanju ravni, veliki komadi veša.

Пегла



Ко би рекао да пегла има тако богату прошлост! По свему судећи, Кинези су први открили да је топлота најбољи начин да се изгужвана тканина исправи, па самим тим и улепша. У Градском музеју Хонгконга налази се један предмет од бронзе намењен пеглању из времена династије Хан (260. г. пре нове ере до 220. г. после Христа) који се пунио запаљеним дрвеним угљем и служио за пеглање.
У Европи су се тканине, много година касније, пеглале на хладно, глачалицама од тешког камена, мермера или тешког, масивног дрвета. Претпоставља се да прва европска пегла потиче из северне Италије, где је у средњем веку цветала производња текстила. Ова европска регија имала је тада добре везе са Далеким истоком. Пеглање на хладно развило се затим у Скандинавији и Великој Британији и такве ране пегле могу се данас видети у њиховим музејима.
Ипак, временом, људи су увидели да се најбоље пегла када се притисак уједини са топлотом и допуни са нешто влажности. У том правцу је и кренуло усавршавање овог предмета. Закључили су такође да ће најбоље бити ако предмет за пеглање има слободну унутрашњу запремину у коју ће се ставити оно што ће пеглу загрејати. За разлику од кинеских пегли, европска пегла је добила поклопац са дршком, која омогућава да се пегла отвара и затвара, и да се, када је затворена, њоме лакше рукује. Пегле на жар пуњене су врелим, усијаним жаром, затим затваране. Доњи део затвореног простора имао је перфорације ради струјања ваздуха, који је одржавао жар у усијаном стању, да се не угаси.
Недостатак оваквих пегли огледао се у томе што је особа која пегла приликом рада била изложена удисању дима. Због тога су постајали мајушни „димњаци”, који су дим из пегле усмеравали на супротну страну од лица особе која пегла.
Било је и других облика пегли које нису биле загреване уз помоћ дрвеног угља. У њихову унутрашњост удевала се загрејана форма која је одговарала форми унутрашњег простора пегле. Овај грејач био је обликован тако да се загрејан лако могао вадити и уметати.
Развој металске индустрије у Енглеској, Француској и Немачкој условио је изградњу великих топионица, а један од производа који су полако ушли у масовну производњу била је и пегла. Индустрија је ишла наруку не само усавршавању технике производње већ и оплемењивању облика пегли. То је такође и време развоја великог броја перионица по европским престоницама. Било је познато, на пример, да се у Паризу веш најлепше пегла!
Наравно, Европа инспирише Америку, па ова, поред масовне израде, улаже у маштовите идеје за техничко и естетско усавршавање овог предмета који осваја домаћинства широм света. Американци експериментишу са пеглама на алкохол, чврста горива и коначно, око 1890. године, на струју. Украшавање, које је било само себи циљ, замењује функционална естетика.
Средином прошлог века, производња тканина од вештачких влакана накратко је потиснула пегле у други план. У моди је било све оно „што се не пегла”, од мушких кошуља, женских жипона, до постељног рубља и завеса. Ипак, та мода је брзо прошла, јер ништа није могло да замени блузу од праве свиле, или кошуљу од памучног пуплина, који су наравно захтевали – добру пеглу!
Данас су и најмодерније пегле релативно приступачне и стоје у – остави, док се оне од пре сто и више година шепуре на аукцијама, красе витрине музеја и стоје на отвореним полицама у дневној соби, као украс или – скулптура!

Радмила Милосављевић

објављено: 06/09/2010
Извор: Политика