Zašto se pravoslavci mole za mrtve i da li se klanjaju svecima?
Ikona "Silazak Hristov u Had", prikazuje Isusa Hrista koji je između smrti i vaskrsenja sišao u Had i propovedao jevanđelje mrtvima. Ikona je zasnovana na izveštaju iz Novog Zaveta: " Zato je, naime, i mrtvima objavljeno Jevanđelje, da na ljudski način budu osuđeni u pogledu tela, a da duhom po Bogu žive " (1Pt. 4.6); " Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu doduše, ubili, ali je duhom oživljen: njim je sišao i propovedao duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme dok se gradio kovčeg " (1Pt. 3.18-20). Ti " duhovi " u tamnici (adu) niti su demoni, niti zli duhovi, već duhovi (duše) onih starozavetnih ljudi koji su bili neposlušni Bogu, i koji su se do Hristovog dolaska nalazili u adu (carstvu mrtvih). A da je Hristos sišao u ad govori i sledeći citat: " Jer nećeš ostaviti dušu moju u adu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truljenja, ... , govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša Njegova u adu, niti telo Njegovo vide truljenje " (D. ap. 2.27-31 ; Ef. 4.8-10 ; 1Kor. 15.4).
Hajde najzad da razrešimo svu tu dilemu oko tog „kulta mrtvih“, kako to opisuju neohrišćani. Svi smo čuli kritike koje članovi sekti imaju da kažu pravoslavnim i rimokatoličkim hrišćanima, a najteže kritike upravo su vezane za „kult mrtvih“. To poštovanje mrtvaca (svetaca) i molitve za mrtve najviše smetaju tim savremenim neohrišćanima koji su ubeđeni da je to klasičan primer idolopoklonstva. Pošto ovakav zaključak pokazuje krajnje nepoznavanje pravoslavnog učenja o svecima i molitvama za mrtve, objasnićemo vam o čemu se zapravo radi. Nije uopšte komplikovano i u skladu je sa Pismom, pa vas molimo da pročitate ovaj članak svaki put kad poželite da optužite pravoslavne hrišćane kako se “klanjaju mrtvima“.
Kao prvo, pravoslavni hrišćanin klanja se jedino Bogu, a mrtvih se seća, na dva načina (biće reči o tome u ovom tekstu). Nijedan pravoslavac koji je upoznat sa teologijom mrtvih i svetaca ne klanja se mrtvima ni svetima, već jedino Bogu. Pravoslavci se sećaju mrtvih, reći ćemo vam i zašto i kako. I daćemo vam biblijske stihove kao pokriće.
Dok je hodao ovom zemljom, Gospod Isus Hrist je rekao da je Bog Bog živih, a ne mrtvih. Bogu su svi živi (Luka 20:28). Mi te Hristove reći prihvatamo tako jednostavno kao što su i rečene.
Bogu su svi živi. Čak i oni koji su živeli pre par hiljada godina (pročitajte izveštaj o Preobraženju u Mateju 5:1-5 ili Luki 9:27-36). Oni žive s Bogom. To je obećanje i jevanđelje koje je Hristos dao ljudima. Svi koji žele da žive i bogosluže Bogu, i posle smrti živeće! (Jovan 11:25.26, Jovan 3:36). Dakle, imamo dva stanja mrtvih po Svetom Pismu: one koji su spašeni i koji su primili Carstvo nebesko milošću i blagodaću Božijom, i one koji su to izgubili i bačeni u najdublju tamu (Matej 8:12). Te dve grupe pokojnih hrišćana su dva glavna sećanja koja negujemo prema mrtvome. Ta dva sećanja su: sećanja na svete ljude (spašene) i sećanja na ljude koji možda nisu spašeni, ali su nama lično dragi.
Poštovanje spašenih hrišćana (svetaca)
Stalno nas optužuju da se “klanjamo svecima”, što uopšte nije tačno. Kako PC tačno propisuje shvatanje svetaca i njihova uloga u bogosluženju? Videćemo u ovom delu teksta.
Pravoslavac se svetim ljudima ne klanja. Oni ni približno nisu “bogovi”, čak nisu ni anđeli. Oni su jednostavno ljudi koji su mučeničkom smrću za Hrista potvrdili svoju veru i za svoju veru dobili od Boga milost i blagodat Carstva nebeskog. Oni nisu za nas “bogovi” i mi im se ne klanjamo. Evo kako izgleda odnos pravoslavca i sveca na ikoni ili freski, onako kako PC propisuje i uči:
Jedan pravoslavni hram ima zadatak da bude komadić Carstva nebeskog na zemlji, makar njegov odraz kao u magli, kao kroz mutno staklo (1. Korinć 13:12). I Hram u Jerusalimu, i šator od sastanka, takođe su imali istu svrhu: da budu predslika Carstva nebeskog, prestola Božijeg. Tako i pravoslavni hram ima tu istu ulogu. Apostol Pavle više puta je opomenuo hrišćane da treba da misle na ono što je na nebu, na Carstvo nebesko, a Hrist je takođe naglašavao da Carstvo nebesko treba da bude naša jedina težnja i cilj. Pravoslavna crkva je ispoštovala uputstva apostolaPavla, pa hram iznutra (na zidovima i policama) pokazuje kako Carstvo nebesko izgleda i koga sve tamo možete da vidite i sretnete. Mi treba da stremimo ka Carstvu nebeskom, o Carstvu nebeskom da maštamo, njega da želimo, njega da ištemo od Boga (Kol. 1:3-4, Matej 5:33, Fil. 3:18-20). Odatle freske i ikone. Kada uđemo u hram, mi pozdravljamo sve one koji su već sad u Carstvu Gospodnjem. Na gori preobraženja, videli smo Mojsija i Iliju, oni su u Carstvu Božijem, Mojsije kao osoba koja je Carstvo Božije nasledila posle smrti, i Ilija koji je živ uznet u Carstvo nebesko. Na zidu ugledamo ikonu Jovana Krstitelja i pozdravimo ga kao što bismo pozdravili i nekoga ko nam je dragi prijatelj ili rođak. Poljubimo ga. To nije klanjanje. Ako neko poljubi svog prijatelja ili rođaka, da li mu se time klanja? Ili se raduje što ga vidi? Tako i mi, radujemo se što vidimo ko je sve u Carstvu Božijemu, jer i sami želimo da budemo u tom okruženju, u njihovom društvu.
Taj poljubac je pozdrav kroz koji izražavamo svoju ljubav prema stradaloj i spašenoj braći i sestrama. Zapamtite, čak i oni koji su umrli, oni su Bogu ŽIVI (Luka 20:28). Oni su kraj Gospoda već sad (poput Ilije i Mojsija), te možemo čak i da ih zamolimo za uslugu. Možemo da ih zamolimo za molitvu pred licem Gospodnjim. Mi ne možemo da se molimo pred licem Gospodnjim, ali oni mogu, oni su sa Gospodom. Molitva jednog takvog pravednika vredi puno, to kaže i Sveto Pismo (Jakov 5:16) Dve osnovne dužnosti jednog hrišćanina i pravoslavca jeste da posećuje bogosluženja (liturgije) i da se moli za sebe i sve ostale. Koji bolji način od pokazivanja Hristove ljubavi prema bližnjima postoji od molitve? To je usluga koju mi tražimo od spašenih hrišćana. Da se pomole za nas pred licem Božijim. Pozdravili smo tu svetu osobu, poljubili (jer nam je drago što je vidimo) i u sebi smo izgovorili: “Sveti Jovane Krstitelju, moli Boga za nas” Tako glasi osnovno učenje Pravoslavne Crkve o svetiteljima. Ti sveti ljudi nisu naši posrednici pred Bogom, već su samo naši prijatelji koji se mole za nas. Kao što se i vi molite za svoje prijatelje i oni za vas, tako i molitva jednog spašenog vernika u Carstvu nebeskom ne predstavlja “klanjanje” toj osobi koja se moli za nas. Klanjate li se vi svojim prijateljima ako ih zamolite da se mole za vas? Naravno da ne. Tako se ni pravoslavac ne moli svetitelju, već od svetitelja traži da se on moli za nas pred licem Gospodnjim. U tome nema ni senke „klanjanja“, i te ikone i freske nisu tu da bi se mi njima klanjali, već da služe kao fotografije ili slike naših prijatelja koji su već u Carstvu nebeskom. Hram ima za cilj da prikaže Carstvo nebesko, a Carstvo nebesko sačinjeno je od svih spašenih vernih hrišćana. Tamo ćemo sresti i 12 apostola, i Jovana Krstitelja i Mariju, majku Isusa Hrista, i mnoge druge znane i neznane. Jedan pravoslavni hram upravo to sve prikazuje, kao naš cilj u životu, kao naše stremljenje i naša najveća želja. Mi želimo da se pridružimo tom društvu koje će u večnosti pevati hvale i slaviti Gospoda zbog Njegove neizmerne milosti.
To je zvanični stav pravoslavne Crkve o svetiteljima (ukratko i ugrubo) i to je suština pravoslavnog života: da se molite za druge i da se drugi mole za vas. Molitva je najveći izražaj hrišćanske bratske / sestrinske ljubavi. A pošto su i mrtvi živi (Luka 20:28) oni koji su sa Bogom mogu da se mole za nas. Crkva Hristova obuhvata i ove hrišćane koji sada žive i koji će se tek roditi, kao i one koji su ovom svetu mrtvi, ali su sa Gospodom. To su oni ljudi u belim haljinama pod nebeskim oltarom (Otkrivenje 6:9-11 ; 7:9-17 ; 8:3-4 ; 11:1 ; 15:2-4) Oni viču i pitaju Boga za nas i naš svet! Oni se mole za nas! Novi Zavet to sasvim eksplicitno opisuje. Zašto onda kažete da se mi svetima klanjamo, ako od njih tražimo da se mole za nas i ako ih pozdravljamo prijateljski kada ulazimo u hram, u komadić Carstva nebeskog.
Molitve za umrle (nespašene)
Svaki protestant će sa prezrenjem odbaciti ovaj koncept, iako je on potpuno biblijski i ima ogromnog smisla (za razliku od protestantskog stava). Ljudi koji su umrli, ali najverovatnije nisu spašeni još uvek nisu sasvim izgubljeni! Sve do časa velikog strašnog suda, niko nije sasvim izgubljen, ako je makar i malo vere i strahopoštovanja gajio prema Gospodu. Svako od nas ima neku osobu koju smo voleli i koja je umrla (baku, deku, čak i roditelja). Volimo ih i dalje, iako nisu među živima na zemlji. Ne znamo gde su, da li su se spasili kraj Gospoda ili nisu. Ali čak i da nisu, ne mora da znači da su izgubljeni, da se njihova presuda ipak ne može izmeniti, da se Bog neće smilovati. Mi to ne znamo i ne smemo da tvrdimo. Sme li ijedan protestant da kaže da je konačna presuda o našoj večnoj sudbini zapečaćena onda kada umremo? Po kom biblijskom osnovu to tvrdite? Čemu onda strašni sud na kraju vremena, na kome će se i mrtvima i živima suditi, ako je sudbina svakog hrišćanina zapečaćena posle njihove smrti? Možda svojim životom nisu zavredili Božiju milost, ali možda se Bog smiluje ako Ga budete molili za milost prema ovim dragim a grešnim ljudima? Ko može od vas da tvrdi da Bog ne može da se predomisli? Koliko puta se u Bibliji predomislio zbog pravednika i zbog molitvi? Zar nije i sam Gospod rekao: Sve što ištete sa verom u molitvi, Otac će vam dati. Neće vam dati kamen umesto hleba (“I ja vam kažem: molite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svako ko moli dobiva, i ko traži nalazi, i otvoriće se onom koji kuca... Kad, dakle, vi kao zli ljudi umete da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga onima koji ga mole!” – Luka 10:5-13)
Moliti se za pokojnike za čiju večnu sudbinu nismo sigurni, takođe je izraz naše hrišćanske ljubavi i brige za te ljude. Ako su ti ljudi umrli, na zemlji su ostali da žive ljudi koji su te umrle (potencijalno nespašene) voleli. Oni ih i dalje vole, iako oni nisu među njima. Iza sebe su ostavili puno ljubavi i puno dobroga učinili, ako ih ljudi posle smrti vole i mole se za njih. Zar mislite da bi Bog ignorisao takvu ljubav i te molitve vernih slugu za duše i spasenje njihovih dragih pokojnika pred velikim sudom Božijim? Još uvek nije kasno, Božija milost je velika, i mi ne znamo da li se Bog može predomisliti ili ne može, da li će se smilovati ili neće. Nama je dužnost da se molimo za svoje drage, žive i mrtve, Crkva i jeste jedinstvo u kome je smrt pobeđena vaskrsenjem Isusa Hrista. Smrt u Hristovoj Crkvi više nije prepreka, zajednica (Crkva) sastavljena je i od hrišćana koji žive na Zemlji, i od hrištana koji su nas napustili. Još uvek nije nastupio veliki sud, još uvek nije doneta konačna presuda, i na nama je da molimo Gospoda da se ipak smiluje nekome koga ste voleli. Želite da imate tu osobu pored sebe u večnosti Carstva nebeskoga, i molite se da joj se Gospod smiluje na Sudu. Šta u tome ima pogrešno i grešno? Šta u tome ima nebiblijski?
Mi ćemo vam citirati devterokanonske knjige, koje vi smatrate apokrifima. Međutim, Pravoslavna Crkva već 2000 godina koristi i uvažava CELU Septuagintu, i protokanon i devterokanon. Ne možete reći da je devterokanon apokrif, jer je u Pravoslavnoj Crkvi devterokanon u upotrebi već punih 2000 godina. Mi čitamo Stari Zavet u kanonu Septuaginte, istom onom kanonu Starog Zaveta koji je postojao u vreme Isusa Hrista i 12 apostola. U tom devterokanonu naći ćete puno primera o tome kako se Jevreji mole za duše umrlih (Tovit 12:15, 2. Makabejcima 12:44 i 15:14), i logično, Martin Luter je samovoljno odbacio te knjige iz “svog” kanona Starog Zaveta (tačnije, usvojio je farisejski kanon usmeren protiv hrišćanstva, ozvaničen 100. godine posle Hrista kao reakcija protiv hrišćanstva i Hrista kao Mesije). To što je Luter odbacio one knjige iz Starog Zaveta kao “nebitne, apokrifne”, to ne znači da je to postao hrišćanski kanon. Ne, to je protestanski, luterovsko-farisejski kanon iz 100. godine, a ne onaj kanon koji su koristili i apostoli i Hristos i prvi hrišćani pre nego što je Novi Zavet napisan. Ali, čak i ako odbacite devterokanon, opet vam protokanon daje dovoljno informacija na temu strašnog suda i sudbine posle smrti. Ko sme da tvrdi da se Bog ne može smilovati čak i onima koji su umrli kao grešnici, zato što se neki dobar Hristov sluga molio da mu se Bog smiluje? Možete li da nam navedete neki biblijski stih da Bog donosi presudu o našoj večnoj sudbini u trenutku naše smrti? A mi možemo da vam navedemo nekoliko jasnih stihova iz devterokanonskih knjiga o molitvama za mrtve! Naravno, 1500 godina posle Hrista, protestanti su elegantno odlučili da te knjige prosto izbace iz svog kanona. Ne samo što su izbacili desetak knjiga, već su skratili i knjigu proroka Danila i knjigu o Jestiri. I sad imaju moralno pravo da pridikuju Crkvi koja već 2000 godina u kontinuitetu poštuje kanon Septuaginte, koju su citirali svi apostoli. Takve verzije Septuaginte su pronađene i među mazoretskih tekstovima i među svicima sa Mrtvog mora.Taj kanon bio je dovoljno dobar apostolima Mateju, Marku, Luki, Jovanu, Pavlu, zašto bi meni bila loša? Zašto bi mi bila bolja CENZURISANA (skraćena) verzija koju je Martin Luter uveo u protestantsku Bibliju?
Pogledajte neke stihove iz devterokanona na ovu temu, pa procenite sami: šta u tome ima sporno?
Tovit 12:15
„Ja sam Rafael, jedan od sedam svetih anđela koji iznose molitve svetiteljske i ulaze u prisustvo slave Presvetoga [Boga]“ – pročitati Otkrivenje 1:4 i 8:3.4
Ima li u ovome stihu bilo šta nebiblijski? Anđeo iznosi molitve svetih ljudi pred Boga? Pa zar anđelima nije upravo dužnost da prenose poruke, oni su GLASNICI, zar ne? Zašto bi neko od protestanata nazvao ovaj stih nebiblijskim, kada se Otkrivenje 1:4 i 8:3.4 prilično oslanja na Tovit 12:15?
2. Makabejcima 12:44
„Jer ako ne očekuju da će oni koji su mrtvi ponovo da ustanu, onda su njihove molitve za mrtve (za duše umrlih) takođe površne i besmislene.“ (pročitajte Jevrejima 11:35 i 2. Makabejcima 7:29
, da vidite kako apostol Pavle zasniva stih iz Jevrejima 11:35 na 2. Makabejcima 7:29)
2. Makabejcima 15:14
I Onija progovori i reče: “Ovo je čovek koji voli svoju braću i moli se za ljude i za grad sveti, Jeremija, prorok Božiji” (prorok Jerremija je u tom trenutku mrtav za ljude na zemlji)
Nemate nijedan biblijski stih koji bi osporio ovu praksu. Zašto je “molitva za mrtve” nebiblijska? Zar je negde u Bibliji zabranjeno moliti se za spasenje i duše umrlih? Zašto bi onda ova tri stiha bila “nebiblijska”? Samo zato što fariseji iz 1. veka i Martin Luter iz 16. veka tvrde da su “nebiblijski”? A pritom sama Biblija nigde nijednom rečju ne brani molitve za duše pokojnika.
Mrtvi ne mogu sami sebi da pomognu (setite se priče o bogatašu i Lazaru, i reči Isusa Hrista: “
I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze (Lk. 16:26).” Mrtvi ne mogu da učine ništa za sebe, oni koji nisu u Carstvu Božijemu, oni ne mogu ni da se mole Bogu za nas, ali MI možemo da se molimo Bogu za NJIH. Da se i njima Bog smiluje i da se predomisli na strašnome sudu. To je izraz naše najveće ljubavi prema bratu ili sestri u Hristu, one ljubavi koju nam Hrist zapoveda. Zar je u Bibliji zabranjeno moliti se Bogu za dušu nekog umrlog koji nam je drag? Pa mi se opet molimo BOGU, a ne toj mrtvoj osobi, kako onda možete da nas optužite da se klanjamo mrtvima? Pitanje treba preobličiti: Zašto vi, protestanti, ne molite Boga da se smiluje vašim umrlim prijateljima i rođacima? Na kom biblijskom temelju verujete da je njihova večna sudbina odlučena i zapečaćena u trenutku njihove smrti? Čemu onda Strašni Sud za MRTVE? Njihova sudbina još uvek nije konačno odlučena, i jedino što možemo da učinimo za njih (kao ljudi) jeste da molimo Gospoda da im se ipak smiluje na Strašnom Sudu. Šta je u tome sporno? Zar je to igde u Bibliji zabranjeno? Pročitajte knjigu proroka Jone, koji je smrt uporedio sa boravkom u utrobi kita: „Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj“ (Jona 2:3) Ova „utroba grobna“ nije „kitova utroba“, u originalnom Tanahu, na izvornom jeziku, tu stoji „iz dubine Šeola (pakla)“. Bog čuje Jonine povike iz Šeola još u Starom Zavetu, pre nego što nam je Gospod Isus Hrist otvorio vrata spasenja i Carstva Nebeskog! A onda protestanti smeju da tvrde (bez ikakvog biblijskog temelja) da je sudbina umrlih i izgubljenih zauvek zapečaćena i da Bog ne može da im se smiluje ili da ne čuje molitve svojih slugu?
__________________________
Kao što rekoh, sve ovo ima i logike i biblijske temelje. Ovo nije klanjanje idolima ni ikonama, ovo je jednostavno izražaj naše ljubavi prema umrlima koji su spašeni (svetima i molitvama svetih za nas) i koji nisu spašeni (nesvetima i našim molitvama za njihovu dušu). Čak i te sveće koje palimo, a koje vama toliko smetaju imaju savršenog smisla. Zašto ih palimo? Zato što ta jedna sveća predstavlja određenu žrtvu. Kupili smo tu sveću negde, odrekli smo se onoga što je u današnje vreme siromaštva veoma važno: novca, učinili smo jedan mali gest, malu žrtvu za dušu i spasenje nama drage osobe. Dati taj novac za tu sveću jeste upravo jedna od krupnih žrtava u ovom 21. veku kapitalizma i siromaštva. Ta mala žrtva (ali ipak žrtva) jeste ono što činimo kao uslugu svom preminulom prijatelju koji sebi više ne može da pomogne. Ta žrtva praćena je molitvama za njihovo spasenje i za milost Božiju za te umrle. U tome nema ničeg nebiblijskog ni neznabožačkog. Pravoslavna Crkva je sabranje svih njenih vernika, kako živih, tako i mrtvih. Nadamo se da mrtvi i spašeni (svetitelji) neće zaborativi na nas u svojim molitvama, i ne zaboravljamo mrtve i nespašene u svojim molitvama. To je naš posao, kao hrišćana, osnovni i primarni posao (posle bogosluženja): da se molimo za svoje bližnje. A pošto su i mrtvi živi (Luka 20:28), onda i za žive i za mrtve treba da se molimo. Šta u tome ima nejasno i nebiblijski? I na koji način ovo može da se shvati kao klanjanje mrtvacima? Pa onda se i vi klanjate svojim prijateljima kada se molite za njih ili tražite od njih da se mole za vas!
Nadamo se da ubuduće nećete optuživati pravoslavne hrišćane za idolopoklonstvo i “kult mrtvih”. Mi nemamo kult mrtvih, naša Crkva je sabranje sve njene dece, žive i mrtve, a sve na osnovu Svetog Pisma. Na kraju krajeva, taj Novi Zavet i jeste knjiga koja je napisana na istoku, u Pravoslavnoj Crkvi, i Pravoslavna Crkva je taj Novi Zavet kanonizovala i prevodila na strane jezike još od drugog veka hrišćanstva (jermenski, aramejski, čak i arapski mnogo pre Muhameda!). Ne verujete mi da je to sve baš tako u Pravoslavnoj Crkvi? Mislite da vam ne dajem pravu pozadinu, mislite da u stvarnosti Pravoslavna Crkva veruje i praktikuje drugačije? Evo odlomka jednog eseja čiji je autor Danil Sisojev, sveštenik koji je postradao za Hrista mučeničkom smrću: „Naravno, sami umrli ne mogu izmeniti svoj položaj, ali to može učini svemoguća sila Onoga Koji "
ima ključeve od smrti i od pakla". (Apok. 1:18). On je rekao pravoslavnim hrišćanima: "
I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete" (Mt. 21:22). Zato Ga i molimo za našu braću, tim više pamteći da do samog Strašnog Suda sudbina svakog čoveka još nije do kraja određena, inače sam Sud ne bi imao smisla. Naš Iskupitelj, kao Onaj koji postoji oduvek ima i neprolazno sveštenstvo i zato može "
za uvijek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto SVAGDA ŽIVI pa može posredovati za njih" (Jevr. 7, 4, 25). Mi verujemo da za Njegovu moć nema prepreka, sem slobodnog neprihvatanja Boga od strane čoveka. Zato Crkva i pominje svu Svoju decu, sem onih koji su bili u očiglednom neprijateljstvu protiv Boga i time počinili greh hule na Duha Svetoga, koji se ne oprašta ni u ovome veku ni u budućem (Mt. 12:31-32). Iz ovih Hristovih reči uzgred sledi da je praštanje grehova moguće i nakon smrti.“
To je suština teologije o mrtvima (svetima i nesvetima). I u jednom i u drugom slučaju imamo sećanje na te ljude u molitvi, bilo da se oni sećaju nas (sveti) ili da se mi sećamo njih (nesvetih). Šta drugo možemo da učinimo jedni za druge osim molitve? Pravoslavni hrišćanin najviše svog vremena treba da provede u bogosluženju i u molitvi. Pročitajte još jednom sve što je Hristos rekao o molitvi i veri, oni udruženi mogu i gore da pomeraju, makar vera bila veličine zrna gorušičinog.
Nemojte nas više optuživati za idolopoklonstvo ili ikonopoklonstvo. To bi danas bile porodične fotografije u vašoj kući. Vi pogledate te fotografije i setite se dragih ljudi koji su daleko ili su umrli. Tako i te freske i ikone treba da nas podsete na te ljude koji su se krstili u svojoj mučeničkoj krvi, i koji su danas gore, u naručju Gospodnjem. Šta bi drugo oni mogli da učine za nas osim da se mole? I šta drugo možemo da učinimo mi za druge ljude, žive ili mrtve, kako možemo da zatražimo milost Božiju za te ljude? Isto molitvom. Te molitve su upućene Gospodu, kome drugome? Nema tu nikakvog „ikonopoklonstva“, ma šta vi pokušavali da nam nabacite u svojim optužbama. Sve što vidite u jednom pravoslavnom hramu, postavljeno je tu u slavu Božiju. Te slike svetitelja koji se za nas mole predstavljaju dokaz da Hristova žrtva i vaskrsenje nisu ostali besplodni. Spasenje tih ljudi je veliki dokaz da molitve nisu uzaludne, da Bog želi da se svi spasemo. Pošto mrtvi ne mogu da učine ništa više za sebe, moramo mi da se molimo da im se Bog smiluje, jer Strašni Sud se još uvek nije desio. Zar ćemo reći da će Bog na velikom strašnom sudu ignorisati molitve svojih dobrih slugu za spasenje nečije duše iz Hada? Onda to nije onaj Bog o kome govori Gospod Isus Hrist u Luki 10:5-13. Šta će Hristu ključevi od pakla i smrti (Otkr. 1:18) ako ne može da po milosti svojoj otključa taj pakao i izbavi one koji su u trenutku smrti u taj pakao dospeli? Za šta bi drugo služili ključevi od Hada i od smrti u Hristovim rukama? Bog će učiniti sve što Ga molimo, ako verujemo, a ako treba, otključaće se onaj koga Hrist bude otključao iz Hada, ako smo se s verom molili Ocu u Njegovo ime.
I nemojte misliti da je ova praksa uvedena od “strane Konstantina“ ili tamo nekog pape. Kao što vidimo u starozavetnom devterokanonu, i Jevreji su pominjali kako se prorok Jeremija moli za narod i Jerusalim, i anđela Rafaela koji prenosi molitve svetaca pred presto Božiji. Takve slike i prikaze imamo i u Novom Zavetu, u Otkrivenju na čak nekoliko mesta, u vizijama gde Jovan vidi nebeski hram, nebesku svetinju, oltar u hramu nebeskom i duše umrlih za Hrista ispod tog oltara (oltar je simbol Hristove žrtve na Golgoti). Zašto bi to bilo nebiblijski i zabranjeno? Čak su i hrišćani u prvom veku hrišćanstva imali takav stav, i molili se za duše stradalih, i tražili od stradalih mučenika da se mole za njih! To je zapisano na mnogim nadgrobnim pločama iz tog vremena, gde hrišćanska braća pišu na nadgrobnoj ploči nekog hrišćanskog mučenika: „Moli se Bogu za nas!“ I apostol Jakov, koji je napisao prvu liturgiju (bogosluženje), u toj liturgiji takođe pominje nebeski Jerusalim i mučenike koji su posvećeni Božijom blagodaću i koji se mole Bogu za nas. Čak je i apostol Jovan to video u svojoj viziji: Otkrivenje 8:1-4, te svete koji se mole Bogu za nas.
Dodajmo svemu ovome i direktno obećanje Gospoda: " Ko veruje u Mene ako i umre, živeće. I svako ko živi i veruje u Mene neće umreti vavijek "
(Jovan 11.25-26); i poruku apostola Jovana: " ko održi reč Njegovu neće videti smrti vavijek "
(Jovan 8.51). Hvala što ste pročitali ovaj tekst do kraja i što ste mu posvetili vreme. Setite se mene u svojoj molitvi kao što ću se ja sećati i vas. Bog nas sve blagoslovio!
IZvor je sektolomac.
