O nauci

Član
Učlanjen(a)
24.09.2010
Poruka
544
U pravu si, moral jeste kategorija kroz koju moraju da se određuju ciljevi i način razvoja. Međutim, upravo su ateisti, okupljeni oko Humanističkog pokreta, grupa koja je najmoralnija danas u svetu, ako uzimamo u obzir organizovane grupe.

Religija, tačnije hrišćanstvo, i njen "moral" imali su šansu da upravljaju svetom i vode napredak - danas taj period nazivamo mračni srednji vek. Upitaj se zašto ;)
 
Poslednja izmena:
Učlanjen(a)
26.06.2012
Poruka
110
Opisi taj "napredak" i gdje ga ti vidis ?

Unistenje osnovnih uslova za zivot je ocigledno. Zemlja, voda i vazduh su zatrovani. Ljudi su masovno onesposobljeni za zivot u prirodi i proizvodnju zdrave hrane. Moralna dekadencija i propadanje je sveopsto, porodicni odnosi, briga i odgovornost prema bliznjima su sve gori, ljudi se otudjuju jedni od drugih do krajnosti i ocaja usamljenosti.
Laz i neiskrenost su opsta pojava, samozivost i bestijalnost je trend, narkomanija, prostitucija, homoseksualizam se progresivno sire. Ljudi, posebno mladi, realan zdrav i kvalitetan zivot, zamjenjuju za medijske lazi i fantazme iscrpljujuci svoju zivotnu energiju u virtuelnom, laznom svijetu, zamisljajuci da "zive" kroz imaginarne filmske likove, da su "aktivni i kreativni" kroz zamisljene likove u video igricama, emotivno se razarajuci bestijalnom, primitivnom i agresivnom "muzikom", zvucima koji razaraju duhovnu i psihicku harmoniju, pornografijom se uvode u seksualni razvrat, dozivljavajuci sebe i druge samo kao "meso" za bestijalno izivljavanje.

Dekadencija i propadanje na sve strane je ocigledna, a koja resenja i primjere nudi "Humanisticki pokret" ?

Ono sto je radila, a nastavlja i sada Rimokatolicka crkva, lazljivi "nepogresivi" Papa i njegova rusilacka Jezuitska vojska, nema veze sa Hriscanstvom, nema veze sa Biblijom, nema veze sa primjerom u ucenjem Isusa Hrista, koji nam je pokazao kako covjek treba da zivi, kroz kakve moralne vrijednosti da gradi sebe i odnose sa drugim ljudima, da ne odbaci svoju slobodu, moral, odgovornosti ni pod kakvim slatkorecivim obecanjima satane, ali da ostane hrabar i dosledan moralnim vrijednostima i kada je tesko, kada ga izopaceni ljudi na to primoravaju i u najstrasnijim okolnostima.
Zapravo, time nam je sam Bog pokazao kakvom moralu i karakteru ljudi treba da teze, sebe da izgradjuju, sa kojim vrijednostima.
Od ovoga ne postoji bolji, veci, hrabriji primjer, kako da zivimo kvalitetan castan, slobodan ovozemaljski zivot.

Kada govorimo o srednjem vijeku, da li neko moze zamisliti danas da je bolji covjek i napredniji od recimo Svetog Save, Cara Dusana, ili mnogih drugih duhovnika, stvaraoca, umjetnika, vitezova, tog doba.

Nauka i tehnologija su samo sredstva i alati koje koristimo radi svojih potreba, i kao takva nisu u stanju da sama po sebi stvaraju dobre, moralne i odgovorne ljude.
Bozija rijec i zakoni zivota u Bibliji, upucuju nas kako da stvaramo dobre, moralne i odgovorne ljude, prvo sebe pa onda i svoje potomstvo, a mi sami i samo kao pozitivan primjer mozemo uticati na druge ljude.

Nauka i tehnologije su korisne samo kada se kroriste na dobro ljudi, zivotne sredine i ne narusavaju sve elementarne uslova za zivot.

Zivot je nesto mnogo vece, sire i znacajnije od uloge koju ima nauka i tehnologija, i ona ima opravdanje samo kada sluzi toj velicanstvenoj pojavi, zvanoj Zivot.

Zvljeli, Vi meni !
 
Član
Učlanjen(a)
24.09.2010
Poruka
544
Opisi taj "napredak" i gdje ga ti vidis ?

Pa ja ne znam gde ti živiš ali samo u poslednjih 100 godina čovek je poleteo, došao do svemira, poslao sonde na sve planete Sunčevog sistema, otkrio lek za ogroman broj bolesti, produžio životni vek, razvio takve tehnologije koje su omogućile uvid u najsitnije delove ljudskog tela i materije uopšte, omogućio olakšan transport roba i ljudi i slobodno kretanje informacija, razvio sisteme za poboljšanje obrade zemljišta, razvio svest o ljudskim pravima i slobodama, omogućio ugodan život velikom broju stanovnika. Naravno, neke stvari su loše rađene i zbog toga i dalje postoji veliki broj siromašnih, ali samo lud čovek može da tvrdi da nismo napredovali od, recimo, srednjeg veka gde bi mene zbog mojih stavova i razmišljanja raščerečili a tebe proglasili za sveca.

Unistenje osnovnih uslova za zivot je ocigledno. Zemlja, voda i vazduh su zatrovani. Ljudi su masovno onesposobljeni za zivot u prirodi i proizvodnju zdrave hrane. Moralna dekadencija i propadanje je sveopsto, porodicni odnosi, briga i odgovornost prema bliznjima su sve gori, ljudi se otudjuju jedni od drugih do krajnosti i ocaja usamljenosti.
Laz i neiskrenost su opsta pojava, samozivost i bestijalnost je trend, narkomanija, prostitucija, homoseksualizam se progresivno sire. Ljudi, posebno mladi, realan zdrav i kvalitetan zivot, zamjenjuju za medijske lazi i fantazme iscrpljujuci svoju zivotnu energiju u virtuelnom, laznom svijetu, zamisljajuci da "zive" kroz imaginarne filmske likove, da su "aktivni i kreativni" kroz zamisljene likove u video igricama, emotivno se razarajuci bestijalnom, primitivnom i agresivnom "muzikom", zvucima koji razaraju duhovnu i psihicku harmoniju, pornografijom se uvode u seksualni razvrat, dozivljavajuci sebe i druge samo kao "meso" za bestijalno izivljavanje.

Ovo je krajnje paranoično, izuzetno subjektivno i nadasve "slepo" gledanje na svet oko nas. Iako se za sve ovo što navodiš mogu naći primeri, činjenica je da svet ipak funkcioniše bolje nego ikada pre.

Dekadencija i propadanje na sve strane je ocigledna, a koja resenja i primjere nudi "Humanisticki pokret" ?

Ja uopšte ne bih rekao da je tako. Humanisti, nažalost, nemaju nikakvu vlast da menjaju svet, ali aktivno šire ideje Humanizma koje se mogu sažeti kroz slobodu, socijalnu odgovornost, etičnost i nauku i razum. Svojim delovanjem, ako ništa drugo, stvaraju kontratežu ukorenjenim nakaradnim pogledima na svet koji proističu iz, prvenstveno, religijske tradicije.

Ono sto je radila, a nastavlja i sada Rimokatolicka crkva, lazljivi "nepogresivi" Papa i njegova rusilacka Jezuitska vojska, nema veze sa Hriscanstvom, nema veze sa Biblijom, nema veze sa primjerom u ucenjem Isusa Hrista, koji nam je pokazao kako covjek treba da zivi, kroz kakve moralne vrijednosti da gradi sebe i odnose sa drugim ljudima, da ne odbaci svoju slobodu, moral, odgovornosti ni pod kakvim slatkorecivim obecanjima satane, ali da ostane hrabar i dosledan moralnim vrijednostima i kada je tesko, kada ga izopaceni ljudi na to primoravaju i u najstrasnijim okolnostima.
Zapravo, time nam je sam Bog pokazao kakvom moralu i karakteru ljudi treba da teze, sebe da izgradjuju, sa kojim vrijednostima.
Od ovoga ne postoji bolji, veci, hrabriji primjer, kako da zivimo kvalitetan castan, slobodan ovozemaljski zivot.

Ne postoji? Da li si ti, uopšte, čitao CELU Bibliju i video šta Bog i Isus govore? Da, ima tamo lepih stvari, to je nesumnjivo. Ali nemoj da ignorišeš sve one loše i gnusne koje dotični dvojac širi. Sa druge strane, kroz istoriju postoji ogroman broj ljudi koji su unapredili čovečanstvo i koji su daleko hrabriji, veći i bolji primeri nego Isus, za kojeg ionako nije sigurno da je radio to što mu se pripisuje.

Kada govorimo o srednjem vijeku, da li neko moze zamisliti danas da je bolji covjek i napredniji od recimo Svetog Save, Cara Dusana, ili mnogih drugih duhovnika, stvaraoca, umjetnika, vitezova, tog doba.

Da.

Nauka i tehnologija su samo sredstva i alati koje koristimo radi svojih potreba, i kao takva nisu u stanju da sama po sebi stvaraju dobre, moralne i odgovorne ljude.

A ko ti je rekao da nauka i tehnologija sama po sebi stvaraju dobre, moralne i odgovorne ljude?

Bozija rijec i zakoni zivota u Bibliji, upucuju nas kako da stvaramo dobre, moralne i odgovorne ljude, prvo sebe pa onda i svoje potomstvo, a mi sami i samo kao pozitivan primjer mozemo uticati na druge ljude.

Kao što sam već rekao, hrišćanstvo je imalo svoju šansu i svi znamo kako je to završilo. Sem toga, da li je tebi (vama) zaista potrebna jedna knjiga da bi znali šta je dobro a šta loše, te strah od kazne i nada u nagradu nakon smrti da to dobro i činite a zlo ne činite?

Nauka i tehnologije su korisne samo kada se kroriste na dobro ljudi, zivotne sredine i ne narusavaju sve elementarne uslova za zivot.

Slažem se.

Zivot je nesto mnogo vece, sire i znacajnije od uloge koju ima nauka i tehnologija, i ona ima opravdanje samo kada sluzi toj velicanstvenoj pojavi, zvanoj Zivot.

Jedino što moraš shvatiti jeste da nije bilo nauke i razvoja tehnologije, tvoj bi životni vek prošao vrlo brzo, verovatno skončajući kao žrtva nekog besmislenog rata vođenog od strane hrišćanskih "poglavara".

Zvljeli, Vi meni !

I ti takođe.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
22.12.2012
Poruka
235
Nobelovac Linus Pauling je opisao nauku kao 'trazenje istine'. Nauka radi to neprestano, objektivno uporedjujuci svoje teorije sa dokazima u svetu pririode. Kad teorije vise ne potvrdjuju dokaze, one se modifikuju ili odbacuju i ustupaju mesto novim teorijama koje potvrdjuju dokaze. Drugim recima nauka stalno pokusava da dokaze da su njene pretpostavke neistinite i odbacuje objasnjenja u koja je tesko poverovati. Na ovaj nacin naucno znanje i razumevanje raste kako vreme prolazi.
Religiozna objasnjenja o poredku stvari nisu nauka jer su uglavnom bazirana na 'veri' i ne podredjuju se objektivnom dokazivanju da su 'pogresna'.
 
Član
Učlanjen(a)
02.11.2012
Poruka
1.746
Nobelovac Linus Pauling je opisao nauku kao 'trazenje istine'. Nauka radi to neprestano, objektivno uporedjujuci svoje teorije sa dokazima u svetu pririode. Kad teorije vise ne potvrdjuju dokaze, one se modifikuju ili odbacuju i ustupaju mesto novim teorijama koje potvrdjuju dokaze. Drugim recima nauka stalno pokusava da dokaze da su njene pretpostavke neistinite i odbacuje objasnjenja u koja je tesko poverovati. Na ovaj nacin naucno znanje i razumevanje raste kako vreme prolazi.
Religiozna objasnjenja o poredku stvari nisu nauka jer su uglavnom bazirana na 'veri' i ne podredjuju se objektivnom dokazivanju da su 'pogresna'.

Mudro zboris, kad si u pravu, onda si u pravu.
 
Član
Učlanjen(a)
08.09.2010
Poruka
242
Наука у служби глобалне елите


Извор: Визионарски / vaseljenska.com
15. септембар 2013. | Denis G. Rancourt / Activist Teacher


okupirani_zaverama-300x167.jpg
(Фото: Визионарски)

“Већину политичара, према доступним показатељима, не занима истина него моћ и очување те моћи. Како би се њихова моћ одржала, неопходно је да људи остану у незнању, да живе несвесни истине, чак и истине о свом властитом животу. Према томе, оно што нас окружује велика је таписерија лажи, коју и сами помажемо ткати” – Харолд Пинтер, говор поводом добијања Нобелове награде за књижевност, 2005.

Одржавање хијерархијских структура које управљају нашим животима зависи од “велике таписерије лажи, коју и сами помажемо ткати”, а коју помиње Харолд Пинтер. Према томе, главне институције које нас убацују у своју хијерархију (систем), као што су школе, универзитети, масовни медији и корпорације везане уз естраду, првенствено желе да стварају и одржавају такву таписерију. Међу њима су етаблирани научници и интелектуалци свих фела задужени за “тумачење” стварности.
Уствари, научници и “стручњаци” дефинишу стварност како би је ускладили с вечно адаптирајућом доминантном менталном таписеријом датог тренутка. Они, такође, осмишљавају и стварају нове огранке таписерије које служе специфичним групама моћи пружајући им нове начине искоришћавања других. Ти узвишени “просветитељи” бивају награђени високим друштвеним положајем.

Новчана лаж
Један од најзначајнијих примера представљају економисти. Вероватно није случајно да су у Сједињеним Државама крајем 19. века економисти били први професионални аналитичари које је требало “сломити” у бици за одређивање граница академских слобода на универзитетима. Од тог тренутка надаље академски ће систем наметати строгу оперативну поделу између истраживања и теоретисања као прихватљивих ствари, и друштвене реформе као неприхватљиве.(1)
Сваки интелектуални теоретичар који је хтео да сачува свој положај разумео је шта то значи. Као нуспроизвод свега тога, научници-теоретичари постали су виртуози на пољу гајења властите важности, упркос том фаталном ограничавању њихове друштвене релевантности, уз шупље фразе као што су: “истина је наше најмоћније оружје”, “налив-перо је моћније од мача”, “добра идеја може променити свет”, “разум ће нас избавити из таме” итд.

Тако се економија посветила забашуривању лажи о новцу. Лоше праксе посуђивања, намештање цена и монополистичка контрола биле су главне претње природној правди слободног тржишта, а појављивале су се само као грешке у претежно само-регулационом систему који се могао обуздавати прилагођавањем каматних стопа и других “мера заштите”.
У међувремену, ниједна општеприхваћена економска теорија уопште не помиње чињеницу да се сам новац ствара на велико у банкарском систему фракционих резерви у власништву тајних приватних интереса чији су представници добили допуштење да створе и одређују дуг који се мора платити из реалне економије (уз камате). Тиме се непрекидно концентришу власништво и моћ над свим локалним и регионалним привредама.

Ми, остали, новац морамо зарадити и не можемо га тек тако створити, а у тренутку смрти никада га не поседујемо у већим количинама. Средњи сталеж плаћа закупе или, пак, хипотеке. У стабилним подручјима, систем ропски ниских плата одржава се и додатно погоршава, а на свим новозаузетим територијима уводи се у својим најопакијим варијацијама.
Готово је невероватно да се највећа експолатацијска превара (стварање приватног новца као дуга) која је икада извршена и примењена на целој планети, у економским теоријама уопште не помиње. Економисти су толико заокупљени моделирањем успона и падова добити, прихода, стопа запошљавања, вредности деоница и користи од спајања предузећа за експлоататоре средњег нивоа, да не примећују њихово заобилажење темељних елемената. Они моделирају план изградње а истодобно не желе да виде да је одређени терен трусно подручје подложно потресима, с лешинарима који круже у висини.
Финансијери, дотле, сами пишу и преправљају правила, а макроекономске теорије прећуткују и тај процес. Једини људски елемент који економисти узимају у обзир у својим “прогностичким” математичким моделима је нискоразинско понашање потрошача, а не високоразинска манипулација од стране система. Корупција је општеприхваћена норма, али се ни њој се не придаје пажња. Привреде, културе и инфраструктуре нација намерно се уништавају како би запале у дужничко ропство преко нових и већих националних дугова који ће оптеретити многе будуће генерације, док економисти предвиђају наводне катастрофалне последице неплаћања тих дугова…
Средства управљања газдама, а нама осталима “лакат”; економски стручњаци, баш вам хвала!

Лаж о медицини

Сви смо ми чули понеког лекара, интервјуисаног на радију, како, ничим изазван, износи смелу претпоставку о томе да се дужина живота људи повећала захваљујући савременој медицини. Истина је, ипак, сасвим другачија.
Очекивано трајање живота у земљама западног света повећало се захваљујући историјском изостанку грађанских и територијалних ратова, бољој и доступнијој храни, ређим несрећама на радном месту и изван њега, као и свеукупно бољим условима живота и рада. Најпоузданији показатељ здравља грађана унутар и између земаља је економски статус, без обзира на могућност приступа медицинској технологији и фармацеутским производима.

Стање је, заправо, горе него што би требало бити јер медицина, у суштини, има негативан утицај на здравље. Медицинске грешке (не рачунајући погрешно приписане смртне случајеве дугим факторима а, у ствари, узроковане уредно пружаним медицинским “третманима”) трећи су по реду узрок смрти у САД-у, након срчаних болести и рака, а између те (опрезне и ублажене) процене у погледу броја смртних случајева изазваних медицинским грешкама и четвртог по реду узрока смрти зјапи велики јаз.(2) Будући да медицина не може да учини много у случајевима срчаних обољења и рака, и будући да има врло мали статистички позитиван утицај у сфери трауматолошких интервенција, слободно можемо закључити да би се јавно здравље побољшало када би сви лекари једноставно нестали. Помислите само на све то изгубљено време и стрес којих би болесни људи били поштеђени.
Једно од најопаснијих места у друштву је болница. Медицинске грешке укључују погрешне дијагнозе, лоше рецепте, рецепте за лекове који се не би смели узимати с другим лековима, непотребне хируршке захвате и непотребне или лоше пружене третмане, укључујући хемотерапију, радиотерапију (зрачење) и корективну хирургију.

Та се лаж протеже све до мита да лекари барем малчице схватају како функционише људско тело. Ова добро штићена лаж охрабрује нас да се уздамо у лекаре, чиме отварамо врата добро оркестрираној профитној ефикасности “Велике фармације”.
Прва ствар коју Лекари без граница, као добровољци, треба да учине како би дали значајнији допринос у зонама погођеним некаквом катастрофом јесте то да “забораве своје лекарско образовање” и да се прихвате приоритетних задатака које пред њима стоје: обезбеђивање снабдевања водом и храном и проналажење склоништа и спречавање ширења болести – а не вакцинација, оперисање или преписивање лекова… Јавно здравље потиче од безбедности, стабилности, друштвене правде и куповне моћи, а не од уређаја МРИ-а (за снимање магнетском резонанцом) и лекова на рецепт.

Тупоглави лекари рутински пружају недоказане “препоручене третмане” и преписују опасне лекове за све живо: од високог крвног притиска, преко седелачког начина живота и лоше прехране, до равнодушја у школи, тескобе на јавном месту, пост-адолесцентске еректилне дисфункције, поремећеног ритма спавања и свих нуспојава поменутих лекова. У оквиру професионалних, али не мање чудноватих примера изокренуте логике, лекари преписују лекове како би уклонили симптоме који су показатељи ризика, уместо да се позабаве узроцима тих ризика, чиме само додатно оптерећују тело.
Управо је непојмљиво колико нас медицина обмањује, што је само један од начина да нас задржи у стању тупости (тј. незнања о нашем властитом телу) и вештачки зависним од хијерархије контроле. Особе лошијег економског стања не умиру од тога што им није приступачна медицинска “нега”: они умиру услед животних ограничења и оптерећености који су непосредна последица сиромаштва. Колико је лекара досад изнело ту очигледну истину на радију?

Лажи науке о заштити околине

Експлоатација путем исцрпљивања ресурса, одузимања приватне имовине за јавне потребе те стварања и одржавања система ропских услова рада има разоран утицај на локално становништво и на околину у континенталним размерима. Стога је експлоататорима суштински битно да своје злочине прекрију велом стручне анализе, изговарајући се потребом политичког развоја. Овде је на цени класа сервилних интелектуалаца састављена од научника и консултаната на пољу очувања околине.
Научници из области заштите околине наивно или свесно сарађују с финансијско-корпоративном олигархијом, главним медијима, политичарима, као и државним и међународним бирократама како би замаскирали праве проблеме и како би одабраној елити на власти стварали прилике за стицање профита. Следи неколико очигледних примера, конкретних случајева.

• Фреон и озон
Знате ли за икога ко је умро због рупе у озонском омотачу? Монтреалски протокол из 1987. којим се забрањује употреба хлорофлуороугљеника (ЦФЦ-а) сматра се школским примером где су наука и одговорно управљање допринели доношењу прекретничког споразума у корист Земље и свих њених становника. Но, колико се често тако нешто догађа?
Отприлике у време када је истицао ДуПонтов патент на Фреон™ – најраширеније расхладно средство с ЦФЦ-ом на свету – главни су се медији почели бавити закулисним научним опажањима и хипотезама о концентрацији озона у горњим слојевима атмосфере у близини Земљиних полова. Дигла се међународна халабука којом је ЦФЦ криминализован па је ДуПонт развио и патентирао другачије расхладно средство које је врло брзо добило зелено светло за употребу.

Године 1995. Нобелова награда за хемију додељена је за лабораторијску демонстрацију којом се показује како ЦФЦ може исцрпсти озон у симулираним атмосферским условима. Године 2007. указано је на могуће озбиљније мањкавости гореспоменутог рада, због његовог прецењивања стопе проређивања озона у одређеном реду величине, чиме се оспорава предложени механизам исцрпљивања озона под утицајем ЦФЦ-а.(3) Не морамо ни спомињати чињеницу да је сваки лабораторијски експеримент понешто другачији од стварног стања горњих слојева атмосфере… Поставља се логично питање: Јесу ли Нобелову награду укаљали медији и лобирање посебних интересних група?

Међутим, ствари постају још занимљивије. Показало се да ДуПонтово заменско расхладно средство, нимало изненађујуће, није тако инертно као што је то био фреон. Оно, због тога, нагриза компоненте расхладног циклуса хладњака много брже. И док су кућни хладњаци и замрзивачи раније трајали “вечно”, сада се истроше за отприлике осам година. Тиме је дошло до катастрофалног повећања количине крупнијих кућних апарата бачених на одлагалишта отпада широм Северне Америке, што је подстакнуто “зеленом” пропагандом за увођење наводно ефикаснијих нових апарата гледе у погледу потрошње електричне енергије, у условима „затворених врата” (нулте употребе).

Осим тога, махнито нас се уверавају да је излагање сунцу опасно (нарочито због оштећења озонског омотача), а УВ индекс подстиче наш страх од рака и нашу зависност од медицинског естаблишмента. Зато се појавила нова индустрија средстава против “”штетног” утицаја сунца која подсећа на савез за заштиту од вампира. Наравно, хемичари с најпознатијих универзитета трагају за тим савршеним молекулом блокирања штетног сунчевог зрачења којег би патентирала Велика фармација. Предвиђам да ће, чим се то догоди, доћи до бујице медијских интервјуа са стручњацима за рак коже…

• Киселе кише и северне шуме
Током 1970-их падале су киселе кише, а хиљаде научника широм света (са северне полулопте) проучавало је тај “најпречи еколошки проблем на планети”‘. Северне шуме чине највећи екосистем на Земљи, а хиљаде тамошњих језера наводно уништава киселина с неба.

Постројења покретана сагоревањем угљеника избацивала су сулфиде у атмосферу, што је довело до киселости киша. Изнета је претпоставка да киселе кише чине киселим (ацидозним) тло унутар северних шума, али ацидификацију је било практично немогуће открити. Беспрекорно чиста језера у срцу националних паркова проучавана су деценијама у покушају да се открије статистички значајна ацидификација.

У међувремену, језера и њихова развођа уништавали су: градска индустрија, пољопривреда, шумарство, рударење, претерани излов рибе и туризам. Међутим, није проучаван нити разоткривен ниједан од тих фактора локалног и регионалног уништавања крајолика. Уместо тога, научници су окренули поглед према далеким термоелектранама на угљеник и према атмосферској дистрибуцији честица те су постулирали хемијске реакције у капима кише. Једна је студија показала да је мрест одређене врсте риба из акваријума изузетно осетљив на ацидитет. Писани су дугачки осврти на равнотежу и пренос катјона, а пажња је, са уништавања на тлу, скренута према разводњеном проблему атмосферске хемије као последице индустријализације и напретка, а не деловања утврдивих експлоататора.

Као физичар и гео-научник који се преокренуо у научника на пољу заштите околине, лично сам прочитао готово сваки поједини научни есеј о киселим кишама и нисам могао пронаћи ниједан пример доказаног а негативног утицаја киселих киша на језера или шуме. По мом мишљењу, а супротно понављаним тврдњама научника, истраживање киселих киша показује да проблем ни у ком случају не лежи у киселим кишама. Овај модел заташкавања експлоатације координиран од стране елите поново ће бити употребљен у још већим размерима само неколико деценија касније у случају глобалног загревања чији је наводни узрочник човек.

• Глобално загревање као претња човечанству
У фебруару 2007. – готово три године пре него што је такозваним скандалом “Climategate” из новембра 2009. пробушен медијски балон којим је јавно мњење усмерено ка прихватању тзв. “cap and trade” програма за смањивање емисија угљен-диоксида, затим ка издавању дозвола за испуштање угљен-диоксида, а с чиме је повезана финансијска успешност (мерена у трилионима долара), и до чега још увек може доћи – у једном сам есеју разоткрио превару с кооптирањем глобалног затопљења. (4) Учинио сам то и у једном интерјвуу (5) и у претходним есејима (4), а горе поменути есеј Alexander Cockburn је, пишући у часопису The Nation, назвао “једним од најбољих есеја о митотворном ефекту стакленика из леве перспективе”.(6)

Davidа F. Nobleа мој је есеј подстакао да истражи то питање и напише чланак под називом “Корпорацијски климатски преврат” (“The Corporate Climate Coup”) у којем обелодањује како су медији пригрлили читаву ствар након што је финансијски сектор открио дотад незабележене могућности за стицање добити које би представљао помак ка “зеленој” опцији.(7)
Пар уводних одломака из мог есеја “Глобално загревање: игра истине?” (“Global Warming: Truth or Dare?”):
“Такође тврдим да постоји јака друштвена, институцијска и психолошка мотивација за стварање и одржавање мита о превладавајућој опасности од глобалног загревања (укратко – мита о глобалном загревању). Такву мотивацију описујем у смислу функционисања научне професије и глобалне корпорацијске и финансијске мреже и њеног одраза на владајуће структуре…
…Уверен сам да далеко најдеструктивнију силу на планети чине моћу опијени финансијери и профитом мотивисане корпорације и њихови картели подупрти војном силом; и да је мит о глобалном загревању варка која доприноси скривању те истине. По мом мишљењу, активисти који (користећи сваки изговор) потхрањују мит о глобалном загревању, практично су кооптирани или, у најбољем случају, неутрализовани.”

У осталим одломцима из тог есеја пише и ово:

“Научници из области екологије и државне агенције добијају средства за проучавање и посматрање проблема који не угрожавају корпорацијске и финансијске интересе. Стога не чуди да уништавање континенталних размера узроковано експлоатацијом ресурса нападају из прикрајка, односно из визуре угљен-диоксида. Главни недостатак ове стратегије је то да гладно чудовиште не можете обуздавати захтевајући од њега да толико не сере…

…Глобално загревање искључиво је измишљен проблем средњег сталежа развијених земаља. Нико се други не замара глобалним загревањем. Експлоатисане фабричке раднике у земљама Трећег света не занима глобално загревање. Децу у Ираку, генетски деформисану под утицајем осиромашеног уранијума не занима глобално загревање. Десеткованом домородачком становништву широм света глобално загревање такође не значи ништа, осим што можда представља ону солидарност какву смо ми кадри пружити…

…Овде се не ради о ограниченим ресурсима. [Новчани износ потрошен сваке године на храну за кућне љубимце у САД-у и Европи једнак је додатном износу потребном за пружање основне здравствене неге и хране за све људе у сиромашним земљама, уз поприличну количину новца који би притом преостао; из УН-овог Извештаја о људском развоју, 1999.] Ради се о експлоатацији, угњетавању, расизму, моћи и похлепи. Економска, људска и животињска правда доноси економску одрживост која се, пак, увек заснива на обновљивим ресурсима и освештеном поступању. Признавањем темељних права домородачког становништва аутоматски се мења искоришћавање ресурса и чувају се природна станишта. Онемогућавањем империјалистичких ратова и интервенција аутоматски се обуздава експлоатација у националним размерима.”
Тај есеј дубоко је критичан према науци у њеној улози гуслара туђих песама који ужива у само-обмани.(4) “Climategate” само потврђује оно што би требало бити очигледно сваком активном научнику: да је наука – када није тек таблета за спавање – истоветна мафији.

Закључак
Лажима никад краја. Шта, уопште, није лаж? Погледајте само ондашњу превару с вирусом Х1Н1 – још један школски пример. Управо је смешно докле та лакрдија сеже: сада су у трен ока и на сваком прагу доступни антисептички гелови; средњошколски ученици опијају се алкохолом садржаним у тим геловима; вирусни сој застарева пре масовне производње унапред плаћене вакцине; делотворност уопште није доказана; доказивање ефикасности није обавезно; држава даје гаранције корпоративним произвођачима против судских тужби од стране клијената; особе задужене за заштиту на универзитетима уче студенте како да кашљу; и тако даље.

Чисто лудило. Је ли неко укључио наш генетски усађен рефлекс ступидности својствен развијеним земљама? Је ли то део марша према фашизму?(8) Ево још једног примера. Просветни радници протежирају лаж да ми учимо зато што нас неко нечему учи. Ову лаж образовних кругова побијају радикални просветари.(9,10) Универзитетски професори осмишљавају наставне програме као да студенти уче сваки испредавани елемент, а истина је заправо да студенти не науче предочено им градиво већ да свако ионако научи само оно и онако како научи.
Чак и да сасвим изменимо редослед којим се настава одржава, то не би имало никакве приметне разлике у количини наученог градива. Одговарајући пред професором, студенти причају небулозе, а професоре није брига. Битни су једино послушност и индоктринација, а једина тражена вештина је блефирање. Неки студенти то знају, а они који то не знају – и не знају оно што знају, не познајући ни сами себе.(8,9,10)
Изаберите било које стручно мишљење или владајућу парадигму: они су део преваре. Истину не можемо сазнати јер истина је – сурова.
 
Član
Učlanjen(a)
30.09.2012
Poruka
1.589
Morao sam da prestanem da citam kada sam naleteo na glupost o tome da medicina negativna po zdravlje :D kad imam vrlo bliskog drugara koji je imao obolelo srce ( urodjena mana ), i pocetkom 2008 godine je dobio novo srce, uspesno je presadjeno i sada zivi kao i ja ( donekle ), .
Voleo bi da vidim sta rade autori ovakvih tekstova kada se razbole :D
 
Član
Učlanjen(a)
08.09.2010
Poruka
242
Dvije trećine medicinskih istraživanja je pogrešno

Izvor: Danas.hr

0675007.48.jpg


Pitate se zašto je toliko proturječnih medicinskih savjeta? Zato jer je oko dvije trećine istraživanja pogrešno ili krivotvoreno. Stručnjaci tvrde da je broj lažiranja malen, no anonimne ankete među znanstvenicima pokazuju nešto drugo.

Primjerice, početkom 2008. jedno je istraživanje dalo nove smjernice za prvu pomoć u slučaju srčanog udara: ne trebate se zamarati upuhivanjem zraka na usta nego samo ritmički pritiskati prsa. I dok su pojedini stručnjaci stali iza novog savjeta, Crveni križ i dalje govori da treba upuhivati zrak. Tko je u pravu? Istraživanja će pokazati?

John Ioannidis, britanski infektolog i medicinski analitičar, pregledao je stotine istraživanja i zaključio da su se dva od tri zaključka objavljena u medicinskim časopisima kasnije pokazala netočnima.

Najčešći razlozi pogrešnih preporuka i zaključaka:

1. Istraživači izmišljaju dokaze

Znanstvenici tvrde da čuveni slučajevi prijevare rijetki, poput onog kad je 2005. južnokorejski znanstvenik Woo Suk Hwang lažno tvrdio da je klonirao ljudske matične stanice.

Međutim u anonimnoj anketi s 3.200 medicinskih znanstvenika koju je proveo časopis Nature, trećina je priznala da je bar jednom namjestila rezultate istraživanja.

U sličnoj anketi polovica znanstvenika je rekla da znaju za studije koje su uključivale prevare. Broj onih koji su uhvaćeni je, zapravo, zanemariv.

No, što dovodi do tako iznenađujuće razine nepoštenja? Odgovor je jednostavan. Znanstvenici moraju objavljivati nove radove s impresivnim rezultatima kako bi održali svoje karijere na životu. Nekima je to teško uz pošten rad.

2. Makinacije rezultatima

I cijenjeni znanstvenici često odbacuju podatke. Često to moraju zbog loše opreme ili zbog toga jer se uključeni pacijenti ne drže programa. Problem je što nije uvijek jasno gdje podvući crtu između podatka koji je nastao greškom i podatka koji se znanstveniku ne sviđa.

Douglas Altman, iz Centra za statistiku u medicini s Oxforda, proučio je više od 100 istraživanja lijekova i usporedio 'sirove' podatke i one koji su objavljeni. U većini studija neki su podaci izostavljeni – najčešće oni nisu podupirali zaključak.

Krajnji oblik 'pročišćavanja' podataka je odbacivanje kompletne studije koja se zbog nepovoljnih rezultata u cijelosti taji od javnosti. Često to rade farmaceutske kompanije. Primjerice, prije dvije godine dokazano je da 23 od 74 pokrenute studije o antidepresivima nisu nikad objavljene. Objavljene su samo one koje su pokazale da antidepresivi imaju učinak.

3. Znanstvenici testiraju krive pacijente

Lijekovi su često testirani na ljudima koji ne trebaju određeni pripravak, a ne na populaciji koja bi ga koristila. Ponekad je testirana skupina sastavljena od iznimno zdravih ili, s druge strane, od krajnje bolesnih pojedinaca. I to što je testirana grupa vrlo mlada ili vrlo stara također može dovesti do krivih zaključaka.

Uza sve to, nekim se volonterima plaća sudjelovanje u istraživanju, što rezultira velikim brojem siromašnih, alkoholičara, narkomana i beskućnika, što također iskrivljuje rezultate.

4. Zacrtani zaključak istraživanja mora se pronaći

I sama slučajnost nam govori da će u medicinskim i psihološkim istraživanjima uvijek biti poboljšanja kod određene grupe ljudi. I to ne mora imati nikakve veze s testiranjem. Ali, znanstvenici tada mogu tvrditi da je poboljšanje nastalo zbog tvari koja je testirana.

5. Proučavaju krivog sisavca

Prije četiri godine u bolnici Northwick Park u Middlesexu testiran je eksperimentalni lijek koji bi trebao liječiti leukemiju. Ubrizgavali su ga u tijelo šestero volontera. Svi su vrlo brzo naglo oboljeli. Lijek je prethodno prošao test sigurnosti i pokazalo se da i 500 puta veće doze nemaju nikakvo negativno djelovanje – ali samo na životinjama.

Medicinska istraživanja postala su ovisna o testovima na životinjama. Revolucionarna otkrića koja se razglase po medijima često su tek rezultati uočeni na životinjama, a naknadno nemaju ni približno sličan učinak na ljudima.

Tri četvrtine ispitivanja ne prolaze testiranja na ljudima zbog opasnih nuspojava, ili jer jednostavno nemaju ljekovito djelovanje.
 
Član
Učlanjen(a)
08.09.2010
Poruka
242
Зашто је већина научних радова погрешна




Извор: Србин.инфо 30. октобар 2013.

Превео: Александар Јовановић






Једноставна је идеја у темељу науке: “веруј, али провери”. Резултати би требало да увек буду предмет провере експериментом. Та једноставна али моћна идеја је произвела огроман корпус знања. Од свог рођења, у 17. веку, модерна наука је променила свет до непрепознатљивости, претежно на боље.

Али, успех рађа самозадовољство. Модерни научници превише верују, а недовољно провереавају – на штету читаве науке, и човечанства.

Превише налаза који испуњавају академски етар су резултат непрофесионалних експеримената или лоше анализе (погледати: economist.com). Правило међу биотехнолозима-капиталистима је да половина објављених истраживања не може да се понови. Чак је и то можда оптимистично. Прошле године истраживачи једне биотехнолошке фирме, Амген, пронашли су да могу да репродукују само шест од 53 “знамените” студије у истраживању рака. Раније, група у Бајеру, фармацеутској компанији, успела је да понови само четвртину од 67 студија сличног значаја. Водећи информатичар грми да је три четвртине радова у његовој специјалности којештарија. У периоду 2000-10. око 80 000 пацијената је учествовало у клиничким испитивањима на основу истраживања која су касније повучена због грешака или неправилности.






Каква гомила глупости

Чак и када погрешно истраживање не доводи животе људи у опасност – много тога је сувише далеко од тржишта да би могло – траћи новац и настојања неких од најбољих светских умова. Трошкове пропуштених прилика и осујећеног напретка је тешко квантификовати, али они су вероватно огромни. И могу бити у порасту.

Један од разлога је конкурентност науке. Током 1950-их, када су се модерна академска истраживања уобличила после успеха у Другом светском рату, још увек је то била нека врста разоноде. Цео клуб научника је бројао неколико стотина хиљада. Како су редови научника постајали бројнији, са 6-7 милиона активних истраживача на последњем бројању, научници су изгубили осећај за преиспитивање и контролу квалитета. Обавеза “објави или пропадни” је завладала академским животом. Конкуренција за радна места је “на нож”. Редовни професори у Америци зарађивали су у просеку 135, 000 у 2012 – више него судије. Сваке године шест свеже скованих доктора наука бори се за сваку академску позицију. Данас верификација (репликација резултата других људи) чини мало за напредак у каријери истраживача. А без провере, сумњиви налази прелазе у обмањивања.

Каријеризам такође подстиче претеривање и “брање” резултата. Да би заштитили своју ексклузивност, водећи часописи постављају високе стопе одбијања: више од 90% поднетих рукописа. Најшокантнији налази имају највеће шансе да се нађу на страницама. Мало чуди да један од три истраживача зна колегу који је ослободио студију, рецимо тако, незгодних података из резултата “на основу осећаја у стомаку”. И што више истраживачких тимова широм света ради на проблему, веће су шансе да ће барем један постати плен поштене забуне између слатког сигнала истинског открића и наказне статистичке буке. Такве лажне корелације су често забележене у часописима жељним запањујућих радова. Ако пију вино, иду сенилни или пуштају децу да играју видео игре, они такође могу командовати насловним странама новина.

Насупрот томе, неуспех у доказивању хипотезе се ретко и нуди за објављивање, а камоли да ће се прихватити. “Негативни резултати” сада чине само 14% објављених радова, што је пад од 30% у 1990. Ипак, знати шта није је у науци важно исто као знати шта је истина. Непријављивање неуспеха значи да истраживачи траће новац и труд истражујући ћорсокаке већ истражене од других научника.

Света рецензија није све што је напукло, такође. Када је угледни медицински часопис који је водио истраживање мимоишао остале стручњаке из области, утврдио је да већина рецензената није успела да уочи грешке које су намерно убачене у радове, чак и пошто им је речено да ће бити тестирани.

Ако је разбијено, поправи

Све ово чини несигурном основу предузећа посвећеног откривању истине о свету. Шта се може урадити да се подупре? Један приоритет за све дисциплине би требало да буде да следе пример оних који су највише урадили на прочишћавању стандарда. За почетак се треба ухватити у коштац са статистиком, посебно у све већем броју области које прекопавају неописиво обиље података у потрази за обрасцима. Генетичари су то урадили, и окренули рану бујицу сумњивих резултата секвенцирања генома у капање истински значајних.

У идеалном случају, истраживачки протоколи треба да се региструју унапред и прате у виртуелним свескама. То ће обуздати искушење да се губи време са дизајном средњег тока експеримента, тако да резултати изгледају значајнији него што су. (То је већ требало да се деси у клиничким испитивањима лекова, али се неуједначено поштује.) Када је то могуће, процена добијених огледних података такође би требало да буде отворена другим истраживачима, пружена на увид и тестирање.


Видео: Анимирани видео, визуелизација текста (на енглеском језику)




Најпросвећенији часописи већ постају све мање нетрпељиви према “досадним” радовима. Неке владине агенције за финансирање, укључујући и амерички Национални институт за здравље, које послужују 30 милијарди долара за истраживања сваке године, раде на томе како да најбоље подстакну репликовање. И све већи број научника, нарочито младих, разуме статистику. Али, ови трендови морају да иду много даље. Часописи треба да издвоје простор за рад који је “неинтересантан”, а даваоци грантова треба да издвоје новац да се то плати. Рецензије треба да буду строжије – или можда сасвим непотребне, у корист оцене после објављивања у облику прилога, коментара. Тај систем је добро функционисао последњих неколико година у физици и математици. На крају, креатори политике треба да обезбеде да институције које користе јавни новац и поштују правила.

Наука још увек има огромно – иако понекад збуњујуће – поштовање. Али њен повлашћени статус се заснива на способности да већином буде у праву и да исправи своје грешке када ствар пође погрешним путем. И није да универзуму недостаје правих мистерија да генерације научника држи на тешком раду. Лажни путеви који воде до шодер истраживања су непремостива препрека за разумевање.
 
Poslednja izmena od urednika:
Natrag
Top