Zanimljivosti iz sveta fudbala

Sudijski blamovi

Mislio si da se krade samo u Srbiji kada ti stižu razni računi i porezi na budale i kada ti bespomoćno gledaš dok te svi kradu i znaš da ne možeš ništa da učiniš jer će oni, kako god okreneš, nastaviti s tim? E pa tu si se, prijatelju, grdno prevario, toga ima svuda, ali verovatno u manjim količinama nego kod nas, jer niko ne može da te opelješi kao što Srbin može. Ali ipak u jednoj stvari su u inostranstvu gori od nas, ma koliko to smešno zvučalo u prvi mah, u fudbalskom suđenju.

Tekst ustupio magazin "Maxim"




Znamo, znamo, kod nas je bilo toliko providno nameštenih utakmica, sviranih penala i datih golova iz ofsajda posle igranja rukom u poslednjih 50 godina da sigurno misliš kako smo svi kolektivno odlepili kada ovo pričamo, ali... Uvek ima to ali i dobro je da je tako. Da li je veća greška kada nekog pokradeš u prvenstvu Srbije ili kada ga opelješiš i ništa mu ne ostaviš u polufinalu Lige šampiona? Da li je veći blam kada priznaš gol rukom na SP ili kada dosudiš penal za protiv Hajduka iz Kule? Naravno, navijačima Hajduka je bitnije ovo drugo, ali je veći blam prvo navedeno. Bilo kako bilo, za tebe smo izdvojili neke od najvećih blamova ikada... Ne brini i neki s ovih prostora će biti uvršteni... Možemo i da krenemo s njim...

Bio je lep prolećni dan, sredina aprila 2008. godine kada je na stadionu Crvene zvezde odigran fudbalski derbi između Zvezde i Partizana, i to u polufinalu Kupa... "Ubica cigana", kako su ga prozvali navijači crno-belih, Lamin Dijara je sa dva gola doveo goste u veliko vođstvo, ali što bi rekao Milan Živadinović "2:0 je najopasniji rezultat". To se često ispostavljalo kao potpuno ispravno, pa su crveno-beli u drugom poluvremenu brzo došli do izjednačenja golovima Burzanovića i Jestrovića, a nakon toga usledio je jedan od najsmešnijih momenata u skorijoj fudbalskoj istoriji srpskog fudbala (bez uvrede navijačima Partizana zbog nekih penala dosuđenih Zvezdi koji su takođe bili komični, zbog igranja tri za tri ranijih godina, sklanjanja igrača da se postignu golovi...).

Sada već čuveni sudija Spasić poništio je gol Nenada Milijaša... Zašto? Pa to nikome nikada neće biti jasno, jer je pomoćnik signalizirao ofsajd, ali je i slepom čoveku bilo očigledno da ga nema pošto je Milijaš bio bar dva metra u čistoj poziciji, a ispred njega je bilo četiri igrača u crno-belim dresovima. Mnogi su pričali i da je pomoćnik podigao zastavicu jer je Kastiljo bio u ofsajdu, mada se i to ispostavilo kao potpuno netačno. Ako nama ne veruješ, evo ti link pa se sam uveri:



Sada ćemo se malo vratiti u 20. vek i legendarnu situaciju i priznavanje gola Džefa Harsta u finalu Svetskog prvenstva 1966. godine protiv Nemačke. Jeste taj Mundijal bio održan u Engleskoj i jeste da je linijski sudija bio iz Azerbejdžana (Tofik Bekhramov), a gol za koji Nemci i dan-danas tvrde da nije bio ipak je priznat. Bio je to treći pogodak Engleza koji je praktično rešio taj meč, ali su 1995. godine stručnjaci sa, dobro obrati pažnju, Oksford univerziteta otkrili da lopta nije prešla gol liniju i da je pogodak neregularan... Jeste da je to bilo 29 godina kasnije, ali je bilo i kažu dokazano je. Kasnije se kompjuterskom tehnologijom to i potvrdilo, a Englezima je titula ipak ostala. Inače, glavni sudija na tom susretu bio je Švajcarac Gotfrid Dinst, isti onaj koji je optužen da je u finalu EP 1968. godine navijao za Italiju protiv SFRJ u prvom meču, a ponovljeni je sudio drugi arbitar iz Španije... A nesrećni pomoćnik pomenuti Bekhramov nije razumeo nijedan drugi jezik osim ruskog i turskog, pa Nemci nisu mogli ni da se sporazumeju s njim i sve psovke i pogrdne reči su prošle nezapaženo (ali da je on sada sudio, lako bi se Ozil snašao...)!

Dokaz da se uvek sve vraća, iako mi u to ne verujemo ama baš nimalo, dogodio se ovog leta, i to gle čuda na utakmici osmine finala između starih rivala Nemačke i Engleske. Čist gol kao suza Frenka Lamparda za 2:2 nije priznat jer linijski sudija, ovog puta Urugvajac Larionda, nije registrovao da je lopta prešla gol liniju. Ali je ovo bilo još očiglednije nego '66, jer tada sudija nije ni mogao da oceni u sekundi šta se dogodilo, da l' je prešla il' je stala... Zbog ovog sranja, ali i nedosuđenog penala za Srbiju, gospodin Larionda, koga je psovalo više miliona ljudi kod nas, završio je svoju karijeru na Mundijalu u osminifinala...

Ali ipak je i dalje što se Svetskih prvenstava tiče neprejebljiv gol Dijega Armanda Maradone 1986. godine i svuda čuvena "božja ruka". Ako ne znaš o čemu se radi, ako nikada nisi video snimak, tebi stvarno nije dobro. Legendarni Argentinac je u četvrtfinalnom meču protiv Engleske u 51. minutu (ovaj podatak verovatno nisi znao) rukom prebacio Pitera Šiltona, posle greške Stiva Hodža... U duelu Šiltona, koji je visok 185 cm, i patuljastog Maradone, od 165 cm, nije bilo dileme ko će pre doći do lopte, ali to jedino nije bilo jasno sudiji iz Tunisa Ali Bin Naseru... Elem, bilo kako bilo Maradona je krenuo da se raduje, ali ostali igrači su ga ignorisali, na šta im je on mrtav hladan rekao:

"Ljudi, šta stojite? Dođite da se zajedno radujemo, inače će da me provale i neće priznati gol!"

Par minuta kasnije Dijego je postigao još jedan gol, ali ovoga puta ništa nije bilo sporno, sem kako je uspeo da naniže šest Engleza bez ikakvih problema i savlada golmana Šiltona... Ovaj gol izabran je za najlepši ikada.

Ali opak je on najveći prevarant u istoriji fudbala, zajedno sa Tijerijem Anrijem...



Zašto sa Anrijem?

Pa jer je čuveni francuski napadač i jedan od najboljih igrača u istoriji Arsenala odveo "galske petlove" na Svetski šampionat 2010. godine na jako sličan način. Doduše, nije on bio strelac, ali je uticao. Francuzi nisu uspeli direktno iz grupe da prođu, pa su morali u araž, a tamo su ih čekali Irci. Posle minimalne pobede u Dablinu golom Nikolasa Anelke, svi su očekivali da će Francuzi samo dovršiti započeto na svom terenu, ali... Robi Kin (jest, to je isti onaj koji je prešao u Liverpul za mnogo para, a samo šest meseci kasnije otišao za mnogo manje) šokirao je sve domaće navijače i poslao meč u produžetke.

Tada na scenu stupa Anri. U 103. minutu Floran Maluda je izveo slobodan udarac, lopta je došla do Anrija, koji je krenuo ka golu Irske, a kada je video da će lopta preći gol aut liniju, dva puta je zaustavio rukom! Posle je samo dodao do Galasa, koji je sproveo u mrežu i odlučio pobednika. Sudija Martin Hanson ništa nije video, baš kao ni njegovi pomoćnici Fredrik Nilson i Štefan Vitberg, a nisu primetili u istoj akciji da su dva igrača Francuske u ofsajdu! Na svu muku Iraca Anri je izjavio:

"Nisam ja sudija, lopta mi se slučajno odbila o ruku, naravno ja sam nastavio da igram a sudija nije ništa svirao..."

Kasnije je shvatio kakvu glupost je napravio i kako je samog sebe stavio u ulogu seljačine i bednika, pa je promenio ploču:

"Najpoštenije bi bilo da se igra nova utakmica, ali ja ne odlučujem o tome... Bla, bla, bla..."

Na svu sreću sudija engleski Tajms objavio je fotografije prema kojima se može videti da ni Hanson ni pomoćnici nisu imali teoretsku šansu da vide igranje rukom Anrija, pošto su glavnom arbitru pogled zaklonila tri Irska igrača, dok je pomoćniku sve blokirao tokom te situacije golman Given. Posle svega, Hanson je izjavio:

"Posle utakmice, seli smo u svlačionicu i video sam koliku grešku sam napravio. Plakao sam..."

Ali je najbolju izjavu dao Robi Kin:

"Verovatno se sada dopisuju Sep Blater i Mišel Platini i čestitaju jedan drugom..." Aludirao je naravno na to što je Platini predsednik UEFA i njegova zemlja je jednostavno morala da se plasira na SP, ali su zato dobili šta su zaslužili u Africi...

Ako slučajno nisi video rukometaša Anrija ukucaj na YouTubeu Thierry Henry handball.



Nisi znao da igrač može da dobije dva žuta kartona a da mu sudija ne pokaže crveni? Mislio si da to ne postoji? Tako ti je i ćale pričao kada si bio mali, ali izgleda da to neko nije podrobno objasnio engleskom sudiji Grahamu Polu. Na Mundijalu 2006. godine Pol je Josipu Šimuniću pokazao dva žuta, ali ne i put u svlačionicu, a kada je treći put pokazao žuti istom igraču na meču Hrvatska - Australija u grupi F, pokazao mu je crveni. Da li je Pol samo želeo da promeni pravila u tom trenutku? Da pokaže čelnicima svetskog fudbala da je možda bolje da se dobiju tri žuta pa tek onda crveni? Naravno, zbog toga je kažnjen, jer niko ne sme da se meša u rad FIFA i UEFA, pa zato nije sudio više nijedan meč na šampionatu. Inače, Pol je tražio od FIFA da ga pošalju kući odmah posle ovog događaja, kako bi kroz, kako je sam naveo, traumu prošao zajedno sa svojom porodicom. Možda je kući ženi pokazao pet žutih kartona, ali ona nije shvatila da treba da izađe napolje...

Da li se sećaš neinkrimisanog događaja od pre dve godine u polufinalu Lige šampiona kada je na Stamford Bridžu domaćin pokraden kao nikada u fudbalskoj istoriji? Čovek se zove Tom Hening Ovrebo i ostaće upamćen i u Engleskoj i u Španiji, samo što će ga ovi prvi pljuvati dokle god je živ, a drugi će mu se zahvaljivati i slati poklone na kućnu adresu. Koliko je ovaj čovek grešio, prosto je neopisivo, a Mihael Balak i Didije Drogba su na kraju toliko odlepili da je reprezentativac Obale Slonovače u kameru rekao "this is fucking disgrace"! Jedini čovek u celoj Engleskoj koji ga je javno branio bio je maločas pomenuti Graham Pol, koji je rekao da je sramota što je Ovrebo morao pod policijskom pratnjom da napusti zemlju i da niko ne sme prema njemu tako da se ponaša.

Koliko penala je mogao da dosudi za Čelzi, rezultat bi verovatno bio 6:1, a ne 1:1, međutim to kao da niko nije video jer je brzo prestalo o tome da se govori, pošto je Barsa osvojila triplu krunu, Mesi postao najbolji igrač sveta, a Ovrebo je nastavio da sudi... Strašno. Ako želiš da se podsetiš, ukucaj Chelsea vs Barcelona ( Scandal of The Referee ).

Uvek se znalo da se u Italiji nameštaju utakmice, a to je sve dokazano i na sudu i Juventus, Milan i ostali su drastično kažnjeni. Inter je dobio titulu za zelenim stolom kako se na "čizmi" naglašava, ali ono što nikada niko neće moći da im vrati jeste Skudeto, koji je trebalo da osvoje 1998. godine kada je Ronaldo igrao za nero-azure. U derbiju protiv Juventusa viđena je jedna od najvećih grešaka (pored svih komičnih penala sviranih za velike klubove svih ovih godina - uključujući tu i Inter, Milan, Juve, Romu...). Kada je još bilo bez golova Mark Julijano je napravio faul nad Ronaldom u naestercu crno-belih, ali se glavni arbitar nije oglasio. Zbog ovoga se digla najveća prašina u Kalču... Kasnije se to Interu vratilo, a sudije su sada počele da sviraju u njihovu korist kako bi im nadoknadili propušteno, mada je to potpuno bespotrebno...
Ako želiš da pogledaš kako je Julijano zaustavio Fenomena ukucaj Inter - Juve - Ronaldo - Iuliano.

Jednu od najkardinalnijih grešaka na prethodnom SP u Južnoj Africi napravio je italijanski sudija Roberto Roseti, koji je priznao gol Karlosa Teveza za vođstvo Argentina, iako bi i slep čovek video da je on bio u debelom ofsajdu i bio prvi do gola, ne golmana pošto je on istrčao. Još veći skandal je zato što se situacija reprizirala na video-bimu, ali Roseti nije smeo tako da poništi odluku. Zbog ove greške krenula je i najveća polemika oko uvođenja tehnike u fudbal... Ali tu se dolazi do velikih problema, jer kako će biti odlučeno da se upotrebi tehnologija a kada ne? Ukoliko se bune selektor i igrači? Pa onda će mečevi u kojima nastupa Pipo Inzagi trajati do šest ujutru ako počnu dan ranije u podne, jer se on na svaku odluku budi. I za šta će biti uvedena tehnologija? Za ofsajd? Teško, jer ukoliko sudija podigne zastavicu a nije u pravu, a igra je već prekinuta, kako će se meč nastaviti? Vratiće se lopta? To niko ne zna i niko ne može da da odgovor. Situacije u kojima treba uvesti tehnologiju jesu one u kojima je nemoguće videti da li je lopta prešla liniju, da li je neko igrao rukom za moguće penale... Ali kod ofsajda to i nije baš izvodljivo.

Znamo da sigurno ti imaš milion i jednu situaciju koju bi ovde dodao, ali ukoliko bismo nastavili s ovim tekstom, pretvorili bismo se u knjigu. Izdvojili smo samo neke situacije, a znamo da ih je bilo još bezbroj i svesni smo da će ih biti još toliko. Počinje nova sezona, startovala je Jelen Superliga, a svima nam ostaje da se nadamo da ćemo više pričati o fudbalu nego o sudijama i njihovim greškama...

B92

Petar Borota (1952-2010)

Predrag Ž. Vajagić 17.02.2010.
Pikanje lopte “na male” ima nekoliko stajaćih mesta: par – nepar razbrajalicu kao prvi zaplet izbora, pravo na veto vlasniku lopte, stative od jakni i zgruvanih školskih torbi nad kojima se kasnije balistički veća o putanjama šuteva, psovke baba s terasnih loža zbog iskrivljenih TV antena i slomljene staklarije... Tu su i Kastor i Poluks igre, dvojac komšija sačekivača: jedan vreba da pokaže kakvu predratnu caku zadivljenoj dečurliji pre nego što balun torpedira nebu pod perine, dok se drugi uzda u neminovnost nekog nekontrolisanog ispucavanja koje će mu uslišiti želju da loptu, kao zreo bostan, raseče britvom čim mu padne u baštu.
I, naravno, obavezni bucko koji na teren pristiže poslednji, noseći parče hleba s kog curi mast posuta tucanikom aleve paprike. Njemu je, zbog smanjene pokretljivosti, (do)suđeno kamp-mesto između stativa, odakle će čežnjivo posmatrati jurcanje spretnijih vršnjaka. Dalje sve ide kao kod Crnjanskog koji je govorio da ga oslobađaju: "zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda".
Ko god je ikad pratio zaletanje po krečom označenom poljančetu za “napuhanom kožnom mješinicom” zna da je pri tom instinkt mnogo važniji od suvog intelekta, te da fudbaleri baš i nisu na spiskovima Mense. Dobro, loptu su ganjali Kami, Ginter Gras i vladika Atanasije, za karioke je nastupao doktor Sokrates (njegova diploma je kopokabanski sumnjiva), ali - nogometaška lektira je pre Erotika nego Britanika. Pamtim scenu uoči zagrebačke univerzijade kad Pančev i drugari, taze akademci, u čudu listaju upravo im dodeljene indekse.
Srećom, nogometaši se ne razmeću u mikrofone, ne palamude kao teniseri kojima svaka dlaka smeta, niti pokušavaju zaseniti misao boksera Aziza Salihua koji je tvrdio da je publika njegov 12. igrač. Za futsbal su se više od puke pameti tražili mangupluk, lukavstvo, vic na petoparcu, štos u dribilngu i maniru. Božo Koprivica je, tumačeći jedan elemenat igre, zapravo označio celu veštinu kao vagu krvi, ringišpil u stopalu i kolenu, lični sekund mitologije i pamet tela, umnost posebne fele.
Ne znamo da li je i Petar Borota na te svoje prve utakmice dotrčavao noseći marendu, ali izvesno je da se od početka bećarski razlikovao: razbarušena kosa (kasnije i mini- val), sportske hlačice do ispod kolena, neizbežni kačket, sklonost ka slikanju, učešće u auto - trkama i... bljesak u očima: posvećenost igrača spremnog da pruži sve od sebe – briljirajući, uživajući i zabavljajući publiku koja mu je baš zbog toga opraštala povremene nepromišljarije.
Golmani su, to je Petar znao, u ovoj intimnoj mitologiji veštine posebna priča. Takvi su i u vizuri ekonoma: drugačiji (često papagajski) dres, goleme međedarske rukavice; flašice, peškiri, termofori i zečiji repovi – poređani iza „no pasaran“ linije. Vratari su napeti poput graničara na Prokletijama, a svaki minut utakmice je žrvanj koji ih može uklještiti. Strah mora biti njihov posilni, a nikako obrnuto, jer izeš čuvarmrežu koji guta knedle kad god sudija pokaže na korner zastavicu ili pri istrčavanju na nabačenu loptu urla: „Moojaa!“, pa odmah zatim:„Krataaak“!
Stativku je sudbina na strašnom mestu postojati, hrabro ići čelom na krampone, odsečno komandovati bedemom odbrane čak i onda kad se utvrđeni grad „iz temelja ljulja“. Treba krpiti pukotine kroz koje bi mogao sevnuti kobni udarac, jer malo koji bek je do kraja načisto s tim šta je ofsajd. A uhvaćena lopta, zaštitnički i strastveno prigrljena uz grudi, dragoceni je, celivani plen i za takve trenutke vredi se lišiti mnogo čega.
Borota je „na prvu“ prepoznao šarm fudbalskog vašara. Njegov fudbalski put je „produžena linija na grčkoj vazi“: OFK Beograd, Partizan, Čelzi (za tada opasnih 70 000 funti), Porto, Boavista. I svuda je bio ljubimac navijača koji su ga voleli „k’o majka ludog sina“ i pratili kao što dete, umazano šećernom vunicom, guta svaki pokret pelivana, gutača vatre ili ukrotitelja pantera. Svi oni živeli su od njegovih nepredvidljivosti, onda kad su svoje gušili pre nego što bi ih i postali svesni, dok je on šmekerski slao poruke da život nije trčanje i kuluk, već pre svega poigravanje i nadmetanje neprestano. A i Kami je rekao da sve što zna o moralu – duguje fudbalu.
Branio je sve što se moglo, a golove primao, činilo se, samo kad mu se tako prohte, ali uvek na posebno pamtljiv način. Ogorčen na sudije penjao se na vratnicu i odgore mahao nogama, istrčavao do polovine igrališta i upuštao se u driblinge još dok su Iguita i Čilavert učili da razlikuju gloginje od pačijeg dreka. Pasovima koji su imali oči zaklanjao je vidik, boksovao lopte glavom, nadskakujući visoke engleske napadače, pre degažiranja ih (lopte, ne napadače) lupkao o prečku... Na sve načine se trudio da gledaoce drži u predinfarktnom stanju.
Oko njega su se, oduvek, kao mušice oko ferala, rojile anegdote.
Krajem sedamdesetih Rumunjima smo dali šest prhkih komada, ali je i Borota morao četiri puta ljutito pleviti travu oko svojih stativa. Tada je za reprezentaciju het – trikom debitovao veliki Pape, a komentator je u poluplaču kolabirao: „Ne može Sušić dati toliko golova koliko Borota može da primi.“
Verovao je da džentlmenstvo u fudbalu postoji, ali tu se nije složio s igračem drezdenskog Dinama koji je, zakoprcan u Borotinoj mreži, loptu stavljenu na peterac samo ćušnuo u gol.
Na derbiju, tek par nedelja potom, desila se slična stvar: neko je Petra u skoku odalamio, ovaj je (a „pomogla“ mu je i pištaljka sa severa) pomislio da je faul i dok se spremao da izvede kazneni udarac, umesto njega je egzekuciju lukavim dotrčavanjem obavio Miloš Šestić.
I ključna priča za razumevanje Petra Borote, verovatno apokrifna, ali tako prikladna uz njegov šmekerski karakter: odbranivši na nekoj utakmici engleskog kupa par lančanih zicera, praćen ovacijama gledalaca, s loptom pod miškom se ušetao u gol da pokupi kačket koji mu je prilikom akrobacija spao s čupave glave.
I taj povratak u zabran omeđen stativama, branjeni Eden nadmetanja, po kapu (svojinu, dakle – amblem različitosti), taj sumanut i očaravajući pokušaj da se pokaže da nismo svi isti, da imamo pravo da tražimo nešto samo svoje (kao onomad Pekićev Arsenije Njegovan polucilindar pod nogama demonstranata ’41. i ’68. godine) – bio bi dovoljan za duboki naklon. Samo to da je Borota uradio – upisao bih ga među svoje fudbalske i ljudske velikane.
Igrači dolaze i prolaze, šprintaju dalje, zabijaju se u legendu ili zaborav. Stapaju se i mute njihova lica, potezi, radosti i očajanja. Samo pojedini se oštrim kamenom uklešu u zidove pećine u onom delu duše koja je posvećena fudbalu, gde vestalke danonoćno čuvaju davno zapaljenu vatru. Borotino ime je jedno u tom nizu od kog bi se mogla sastaviti strašna ekipa.
Simboli se olako pretvaraju u suvenire, a ovi u trice zanimljive samo prašini. Ko se još seća značkica s Titovim potpisom ili majice sa Sandokanom? Pa, opet, Borota je otišao ostavši jedan od simbola bivše države, tvorevine koja se možda pod teretom tih znamenja i sama srušila, kao kuća podrivena mišijim tunelima u Kišovom „Peščaniku“. Nema sumnje da je Petar Borota već zauzeo svoje mesto između stativa, tamo gore, gde vreme stoji. Nekako mi godi pomisao da će mu prvi penal šutirati niko drugi nego slavni Džordž Best. I jasno vidim silnu paradu kojom ovaj naš letač kroz vazduh šutiranu loptu hvata u naručje, „živu“...




Peščanik.net, 17.02.2010.